Ivan Đerković  [ DW ]

19. 08. 2024. 13:22

Šolc u Srbiji pravi istu grešku kao Merkel s Rusijom?

List Cajt objavio je veoma opširnu reportažu iz Srbije koju potpisuje novinarka Franciska Činderle. Ona započinje susretom s porodicom Filipović koja, kako se navodi, već pet generacija žive u dolini Jadra. „To područje je poznato po dobroj vodi za piće, uzgoju svinja i poljoprivredi. A možda uskoro i po najvećem rudniku litijuma u Evropi", piše autorka.

U tekstu se zatim podsjeća da „Evropska unija, koja želi da bude pionir klimatske neutralnosti, veoma zavisi od sirovina iz Kine. Rukovodstvo iz Pekinga već godinama slijedi jasnu strategiju, sklapajući dugoročne ugovore s rudarskim kompanijama u Australiji i Čileu, i kontrolišući velike djelove lanca snabdijevanja, sve do gotove baterije. Evropa sada želi da učini nešto da se tome suprotstavi."

Zato je, piše Cajt, „njemački kancelar Olaf Šolc otputovao sredinom jula u Srbiju, zajedno sa potpredsjednikom Evropske komisije Marošem Šefčovičem, da tamo potpiše sporazum o strateškom partnerstvu u sirovinama sa tom zemljom. Evropski, a posebno njemački proizvođači automobila žele da smanje zavisnost od Kine uz pomoć rudnika u Srbiji", piše njemački list i pritom posebno navodi kompaniju Mercedes-Benc, čiji su predstavnici takođe bili tada u Srbiji.

Posvađano selo

„Rudnik će biti izgrađen nedaleko od Gornjih Nedeljica, malog sela sa oko 800 stanovnika u kojem živi i porodica Filipović", navodi njemački list. Ali, „problem litijuma je zabio klin u malo selo. Komšije koje su nekada zajedno slavile svadbe i druge proslave više ne razgovaraju jedni s drugima i međusobno se nazivaju izdajicama. Priča se da su se čak i dvojica sveštenika pravoslavne crkve posvađala oko toga da li litijum treba da ostane u zemlji ili da bude eksploatisan."

„Čini se da je selo podijeljeno u dve grupe. Oni koji su se dogovorili s Rio Tintom i prodali im svoje kuće i njive, i oni koji to odbijaju. Porodica Filipović pripada drugoj grupi. Kompanija im, kažu, još nije dala ponudu, ali je jasno da će je oni odbiti. 'Nećemo prodati naše njive. Mogu samo na silu da nam ih uzmu', kaže Zoran Filipović."

Obećanja Rio Tinta

Spor oko litijuma izaziva nemire i u čitavoj zemlji, piše Cajt. „Prije nekoliko godina u Beogradu i drugim gradovima Srbije održane su velike demonstracije protiv rudarskog projekta. Poslije posjete kancelara Šolca sredinom jula, desetine hiljada ljudi ponovo je izašlo na ulice. Mnogi strahuju da bi rudnik mogao da zagadi vodu za piće u regionu i izazove štetu po životnu sredinu."

„O ovom projektu moramo da pričamo na osnovu činjenica", kaže Emil Atanasovski, predstavnik Rio Tinta s kojim je novinarka razgovarala u Beogradu. On tvrdi da „niko nije primoran da proda svoju kuću" i obećava: „Posle 40 godina vratićemo zemlju ljudima onakvu kakva je danas."

Međutim, kako piše njemački list, „Srbija je sve samo ne pionir energetske tranzicije. Zemlja proizvodi većinu električne energije iz uglja, a ulaganja u elektrane često su dolazila iz Kine. Na ulicama često prolazite pored bilborda kompanije za prirodni gas Gasprom s kojih se apeluje na srpsko-rusko prijateljstvo. I sada od svih mjesta, ta zemlja treba da postane motor evropske elektromobilnosti?"

Tome se nada predstavnik Rio Tinta Atanasovski. On za Cajt kaže: „Želimo da izgradimo najmoderniji rudnik litijuma u Evropi. To će podići standarde za sve rudnike u Evropi."

Zašto Njemačka sama ne kopa litijum?

„U dolini Jadra, međutim, ljudi ne razumiju zašto oni da plaćaju cijenu za novu tehnologiju. 'Zašto Njemačka sama ne kopa litijum?', pita se Vladimir Filipović.

Cajt piše: „Tačno je da Njemačka ima nalazišta litijuma, ali do danas ne postoji rudnik, postoje samo takozvani istraživački projekti, uključujući one u Rudnim gorama u Saksoniji ili u Altmarku (u Saksoniji Anhalt). I tamo raste otpor rudarenju, između ostalog i zbog zabrinutosti da bi voda za piće i zemljište mogli da budu kontaminirani."

„Upravo to je ono što brine i ljude iz doline Jadra", piše Cajt, ali i dodaje da Rio Tinto „obećava ljudima u dolini Jadra da će moći da nastave da obrađuju svoja polja oko rudnika." Kompanija „isključuje mogućnost da će se toksične otpadne vode ispuštati u rijeke i da polja više neće moći da se obrađuju, kako strahuju stanovnici."

Cajt je o planovima razgovarao i sa stručnjacima njemačkog Saveznog zavoda za geologiju i prirodne resurse. Njihova procjena je da je „proces rudarenja u podzemnom rudniku u principu uporediv s drugim podzemnim rudnicima, na primjer sa iskopavanjem kalijumove soli u Njemačkoj. I tamo poljoprivreda može i dalje da se odvija na površini, iznad podzemnih rudnika i u blizini rudnika", navode njemački stručnjaci i naglašavaju: „Svaki rudnik je u krajnjoj liniji industrijski objekat gdje se moraju preduzeti odgovarajuće mjere za zaštitu životne sredine."

EU i Njemačka se „otvaraju za ucjene"

Rudarski projekat u Srbiji ima ujedno još jednu, političku komponentu, piše Cajt. I postavlja pitanje: „Kolika je cijena koju plaćaju Njemačka i EU?" Zatim navodi: „Predsjednik Aleksandar Vučić sve autoritarnije vlada Srbijom, slično kao Viktor Orban u Mađarskoj, ali s tom razlikom što Srbija nije dio EU, već kandidat za članstvo. Strogo govoreći, država bi trebalo da pokrene reforme, ali se dešava suprotno. Poslednji parlamentarni izbori u decembru 2023. protekli su u sjenci optužbi za manipulaciju glasanja."

Autorka je po tom pitanju komentar potražila od Vedrana Džihića, politikologa sa Univerziteta u Beču. On kaže: „Olaf Šolc u Srbiji pravi istu grešku kao što je to svojevremeno uradila Angela Merkel s Rusijom. Oni se oslanjaju na promjene kroz trgovinu i nadaju se da će moći da vežu autoritarni režim za Zapad kroz bliske ekonomske veze. Ali, to je zabluda. Otvarate se za ucjene", upozorava Džihić za Cajt.

Potvrda iz Mercedesa

„Vučić u svakom slučaju može mnogo da dobije i može da poveća svoj ugled širom Evrope", piše list i navodi da je „'Krem de la krem evropskog biznisa' došao da potpiše ugovor o sirovinama, uključujući i predstavnike Mercedes-Benca."

Predstavnica Mercedesa za Cajt je potvrdila da je ta njemačka automobilska kompanija već u pregovorima s Rio Tintom. Nije željela da komentariše detalje, ali je rekla da je riječ o „mogućnosti dobijanja litijuma iz srpskog rudnika u jadarskom kraju".

„Sasvim je moguće da će Mercedes-Benc u jednom trenutku napajati svoje automobile litijumom koji se nalazi duboko ispod njiva porodice Filipović. Oni za sada i dalje sjede pod hrastom u svom dvorištu, za stolom na kojem su domaća šljivovica i slatko od smokava i raspravljaju šta dalje. Rio Tinto je ponudio poljoprivrednicima u dolini kredite za kupovinu poljoprivredne opreme, a obećao je i da će im otkupiti urod. Ali, Filipovići ne vjeruju da će to povrće ubuduće moći da se jede", zaključuje svoju reportažu iz doline Jadra njemački list Cajt.

„Prljavi posao"

Litijum u Srbiji tema je i za berlinski list Tagescajtung, koji u svojoj rubrici „Debata" donosi tekst Aleksandera Roterta. Za njega se navodi da je „politikolog koji od 1991. istražuje bivšu Jugoslaviju, radio je 20 godina za UN, NATO, OEBS, OHR i EU, uglavnom na sprovođenju mira na Zapadnom Balkanu, a kao potpukovnik nedavno je radio kao savjetnik za interkulturalne operacije Bundesvera za strane misije".

U tekstu pod naslovom „Fatalna politika smirivanja", Rotert, između ostalog, ocjenjuje da je „Šolcov litijumski dogovor pogrešan, jer je Beograd počeo da sprovodi Miloševićev velikosrpski plan".

„Svi argumenti koje iznose zagovornici ovog 'prljavog posla' se ili mogu opovrgnuti ili su lažni, jer srpske rezerve litijuma predstavljaju oko jedan odsto svjetskih. EU bi mogla da uvozi litijum iz 'neproblematičnih', demokratskih država kao što je Australija. Dakle, ne mora da podržava jednog od posljednjih agresivnih autokrata u Evropi", piše autor.

I još: „Njemačka bi takođe mogla da kopa sopstvene rezerve litijuma, ali to vjerovatno ne bi bilo preporučljivo s obzirom na zagađenje životne sredine i predstojeće izbore. Ali, Srbija djeluje kao da je veoma daleko i Berlinu očigledno nije stalo do veoma aktivnih i hrabrih srpskih aktivista za zaštitu životne sredine."

„Velikosrpski plan"

Za autora je bila „zanimljiva i smirena reakcija ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Bocana Harčenka na njemačko-srpski litijumski sporazum: 'Nikada nisam čuo ništa od predsjednika Srbije Aleksandra Vučića što bi nas navelo da pretpostavimo da će Srbija da promijeni svoju politiku'. Toliko o onima koji misle da mogu da kupe Vladu Srbije", piše Rotert uz opasku da „i dalje ima njemačkih i evropskih predstavnika vlasti koji su mišljenja da je Vučić garant stabilnosti na Balkanu i da ga treba podržati."

Autor u svom komentaru podsjeća na ratove devedesetih koje je „započeo Vučićev prethodnik i bivši šef, predsjednik Srbije Slobodan Milošević". Navodi da su, iako je „kao i u svakom oružanom sukobu, bilo ratnih zločina na svim stranama, svi izvori, od nevladinih organizacija za ljudska prava kao što su Amnesti internešenal ili Hjuman rajts voč, pa do Komisije eksperata Ujedinjenih nacija za ratne zločine i američke obavještajne službe CIA, došli do zaključka da su tokom rata preko 80 odsto ratnih zločina u Bosni počinili Srbi izvršioci, s namjerom da se osvojene oblasti 'očiste' od nesrba. Ta 'etnička čišćenja', odnosno masovna ubistva, uključujući i genocid, nisu bila 'nusproizvod' agresivnog ratovanja, već njegov cilj", smatra njemački politikolog.

On postavlja i pitanje: „Zašto je ovo i dalje relevantno 30 godina kasnije?" I na njega odgovara ovako: „Zato što je srpska vlada u Beogradu počela da sprovodi Miloševićev velikosrpski plan u djelo."

Na kraju, zaključak Aleksandera Roterta glasi: „Sve to bi trebalo da navede kancelara Šolca da razmisli o tome s kim sklapa 'dilove' i šta je sve u igri".