Nik Martin  [ DW ]

17. 11. 2025. 07:53

Kako Kina potiskuje dolar

Kineski napor da smanji zavisnost od američkog dolara kristalisao se tokom globalne finansijske krize 2008–2009. godine.

Uznemirena agresivnim štampanjem novca od strane američkih Federalnih rezervi, što je ugrozilo vrijednost 1,9 biliona dolara strane imovine Pekinga, Narodna banka Kine (PBOC) pokrenula je u julu 2009. pilot-program za „poravnanje“ prekogranične trgovine u juanu ili renminbiju.

Taj pilot-program bio je uvod u 16-godišnju kampanju, čiji je rezultat da se danas juan koristi za realizaciju 30 odsto kineske globalne trgovine robom vrijednom 6,2 biliona dolara, kaže zamjenik guvernera Kineske centralne banke, Žu Heksin, u junu na jednom ekonomskom samitu.

Ako se uračunaju sva prekogranična plaćanja – uključujući kupovinu obveznica i strane investicije – udio juana raste na 53 odsto, pri čemu je prvi put 2023. godine „preskočio“ kinesku trgovinu u dolarima.

Juan je prošle godine nakratko prestigao i euro kao drugu najkorišćeniju valutu u globalnim trgovinskim transakcijama. Udio kineske valute u globalnim deviznim rezervama takođe je dostigao najviši nivo ikada u drugom kvartalu ove godine (2,4%), saopštio je u oktobru Međunarodni monetarni fond (MMF).

Globalna uloga juana jača – ali s ograničenjima

Dok su zemlje BRIKS-a nedavno istraživale alternative dolaru, uključujući predloge za uspostavljanje zajedničke valute, Kina je zauzela pragmatičniji kurs, postepeno gradeći ulogu juana u globalnoj trgovini, a istovremeno zadržavajući kontrolu nad valutnim transakcijama.

„Kina želi da se juan internacionalizuje kao valuta za trgovinu – za realnu ekonomiju. Manje je zainteresovana da juan postane finansijska valuta,“ objašnjava za DW Miguel Otero-Iglesias, viši saradnik u Kraljevskom institutu Elkano u Madridu.

Ako bi Peking dopustio da se juan koristi na globalnim finansijskim tržištima za tokove kapitala, investicije i finansijske instrumente, kao i za trgovinu, to bi smanjilo kontrolu Kineske komunističke partije nad domaćim kreditnim sistemom, ukazuje Otero-Iglesijas i kaže:

„Peking vjeruje da finansije moraju biti sluga, a ne gospodar realne ekonomije.“

Mediji često nedavni rast vrijednosti juana prikazuju kao direktan izazov dominaciji dolara, koji je skoro 80 godina bio globalna rezervna valuta i još uvijek se koristi u preko 58 odsto međunarodnih transakcija i deviznih rezervi.

No, Dan Vang, direktor za Kinu u konsultantskoj firmi za političke rizike Evroazijska grupa, smatra da je stvarna situacija ipak nešto uzdržanija.

„Peking to nikada nije nazivao dedolarizacijom“, kaže Vang za DW. „Tačniji opis kineskih namjera je regionalizacija juana [prema globalnom Jugu].“

Tokom protekle tri godine, Kina je iskoristila svoj ogroman ekonomski uticaj i geopolitičke posljedice rata u Ukrajini kako bi osigurala povoljne energetske i robne aranžmane – uključujući i velike popuste od strane Rusije – s rastućim udjelom te razmjene koji se obračunava u juanima.

„Vremenom, posebno kada Kina ima pregovaračku moć, mogla bi da traži još veći udio [trgovine u juanima]. To je ono što kineska državna preduzeća već rade sa stranim dobavljačima robe“, objašnjava Vang.

Ključna uloga juana u finansiranju duga

Drugi stub pekinških napora za podsticanje korišćenja juana jeste inostrano kreditiranje, koje „ugrađuje“ kinesku valutu u dužničke strukture zemalja u razvoju.

Spoljna ulaganja kineskih banaka u juanima – krediti, depoziti i obveznice – učetvorostručila su se na 480 milijardi dolara u pet godina, prema navodima „Fajnenšel tajmsa“, što znači da raste taj udio u kineskom kreditiranju „teškom“ oko jedan bilion dolara putem kineske inicijative „Pojas i put“ (BRI).

S kamatnim stopama u juanima koje su 200 do 300 baznih poena ispod nivoa dolara, poslovni dnevnik „Fajnenšel tajms“ konstatuje da su Kenija, Angola i Etiopija ove godine „pretvorile“ svoje stare dolarske dugove u juane, dok Indonezija, Slovenija i Kazahstan sada izdaju obveznice u kineskoj valuti.

Osim trgovine i kreditiranja, Peking je izgradio treću liniju odbrane: zasebnu finansijsku arhitekturu koja može da funkcioniše nezavisno od sistema kojima dominira dolar. U središtu je CIPS, kineski sistem prekograničnih međubankarskih plaćanja, koji nudi alternativu SWIFT-u za međunarodne transakcije.

U glavnim finansijskim centrima poput Singapura, Londona i Frankfurta otvorena su klirinška središta za juane. Narodna banka Kine takođe sprovodi pilot-projekat digitalnog juana, digitalne valute centralne banke (CBDC). S pristupom proširenim na više od 20 zemalja, digitalni juan trebalo bi dodatno da pojednostavi prekogranična plaćanja i smanji zavisnost od zapadnih banaka.

„To bi mogao da bude još jedan kanal kojim Kina internacionalizuje svoju valutu, tako što će biti pionir u avangardi digitalnog suverenog novca“, ukazuje Otero-Iglesias za DW.

Kina je takođe potpisala ugovore o zamjeni valuta s više od 50 zemalja. Ti sporazumi omogućavaju centralnim bankama da na zahtjev „prebace“ svoje lokalne valute u juane, dajući tako zemljama poput Rusije i Irana ključnu zaštitu od američkih sankcija koje blokiraju pristup dolaru.

Peking će zadržati čvrstu kontrolu nad juanom

Za razliku od zapadnih valuta, juanom i dalje strogo upravlja Peking i ne može se slobodno mijenjati za druge valute bez nadzora vlade.

Kineski domaći kreditni sistem i dalje je u velikoj mjeri pod upravom državnih banaka, a one su pod političkim nadzorom. Peking je oprezan jer smatra da bi dopuštanje neograničenog toka novca u i izvan zemlje moglo izložiti kinesku valutu spekulativnim napadima i drugim stranih uticajima. Stoga potpuna konvertibilnost ostaje do daljnjeg – isključena.

„Peking neće zauzeti liberalan pristup“, naglašava Otero-Iglesias. „Internacionalizacija juana slijedila bi logiku zapovijedanja i kontrole Kineske komunističke partije.“

Ali bez potpune konvertibilnosti, juan vjerovatno neće moći da postane dominantna finansijska valuta za globalna ulaganja ili rezerve. Oprezna strategija Pekinga mogla bi da ograniči to koliko daleko juan može da se proširi.

Napori oko ekspanzije trgovine zasnovane na juanima suočavaju se i sa preprekama zbog samih kineskih ekonomskih neravnoteža. Domaća potražnja slabi, privatni potrošači i kompanije troše manje, dijelom zbog pogoršanja stanja na tržištu nekretnina i kraha koji se dogodio.

Kineske fabrike proizvode više nego što zemlji stvarno treba, pa Peking mora više da se oslanja na izvoz kako bi pokrenuo rast svoje ekonomije. Bez dosledne strane potražnje, posljedice tarifnog rata američkog predsjednika Donalda Trampa mogle bi da zaustave rast obima trgovine u juanima.

„Rast mora doći iz inostranstva“, smatra Vang iz Evroazijske grupe. „To znači da globalna trgovina sada za Kinu postaje još važnija.“

A ako Kina zahtijeva da se više poslova realizuje u njenoj valuti, trgovinski partneri moraju biti spremni da to prihvate, što će, prema analitičarima, zahtijevati veću dozu povjerenja, transparentne institucije i snažniju ekonomiju.