Igor Pejović

PODGORIČANKA NA KEMBRIDŽU

Crnogorska raketa nije san, moramo na naučnu mapu svijeta

Podgoričanka Ksenija Belada studentkinja je inženjerstva na britanskom Kembridžu, gdje je angažovana u okviru fakultetskog raketnog kluba koji priprema prvu amatersku raketu u Evropi koja će biti lansirana u svemir. U emisiji Mladovanje na TVCG kaže kako vjeruje da se može desiti da i Crna Gora jednog dana dobije svoju prvu raketu.

Od prvog dana kad je otišla na fakultet, kaže, tražila je da se učlani u neki raketni klub “jer sam znala da me zanimaju svemirske tehnologije”.

“Između ostalog, mi radimo na pripremi rakete koja će biti prva amaterska, prva raketa koju pravi jedan studentski tim bilo gdje u Evropi koja će preći granicu od 100 kilometara koja važi za granicu svemira. Pripreme traju godinama, mala poteškoća je što smo mi studenti i to je vannastavna aktivnost i onda se stvari odlažu kad krenu ispiti”, kaže Ksenija.

Raketa do idućeg ljeta

Ona je u timu koji se bavi izradom motora za raketu: ”I u suštini neke glavne faze našeg projekta su dizajn motora, izrada motora, testiranje, tzv. hladni test, gdje se ništa ne zapaljuje, onda ide hot flow, gdje se motor zapali, ali se ne lansira i onda se sve to integriše zajedno i nosi za Ameriku odakle će se lansirati iz čisto administrativnih razloga”.

Očekivanja su da će sve to uspjeti da sklope sljedećeg ljeta: “I bilo bi lijepo da završimo sve i vidimo raketu kako leti prije nego završimo s fakultetom.”

Pitali smo Kseniju i kakve mogućnosti za rad bi joj mogla pružiti Crna Gora, onda kada studije privede kraju.

“Crna Gora bi mogla da mi pruži određeni posao ako sam diplomirani inženjer, ali je pitanje koliko su poslovi u Crnoj Gori koji mi se pružaju bliski tome čime želim da se bavim. Za sad mislim da nema prostora kod nas, jer mi nemamo neku industriju koja se bavi aerodinamikom, a nijesam baš sklona da se bavim akademskim istraživanjem, nego bih baš voljela da radim u industriji”, kaže Ksenija.

U narednih deset godina bi voljela da se ne veže konkretno ni za jednu zemlju, ali bi voljela da joj posao bude povezan sa domovinom: “Sumnjam da ću se u potpunosti vratiti ovdje”.

Smatra da Crna Gora definitivno treba da se stavi na naučnu mapu svijet, “jer kod nas ima kadra koji ne može da pokaže sta sve zna”.

Kada ljudima kaže da studira aerospejs, uglavnom se, kaže, svi uhvate za svemir. A to nije samo svemir, pojašnjava.

Nije se pokajala zbog izbora

“Ali obično ljude pomisle ‘aha aerospejs, ona pravi rakete, ona će da ide u svemir’, što je meni simpatično jer me to zapravo dovelo toj oblasti, pa sam čak i ja, kao i većina ljudi, odabrala taj poziv misleći da se svodi samo na to. Na kraju sam otkrila da se mnogo više grana ta nauka i u mnogo veće dubine zalazi. Obično ljudi reaguju - kad će prva crnogorska raketa”, kaže Ksenija.

Pa može li se to desiti?

“Mislim da može, ali ne znam koliko ljudi to vjeruju i misle da je to šala, moja je mama iz Berana, i ujčevina se stalno šali kako ćemo da napravimo svemirski program na aerodromu Berane, što je meni dosta simpatično, ali ja želim da vjerujem da ćemo mi imati, možda ne svemirski program, ali neki veliki naučni projekat”, kazala je ona.

Nikada se, kaže, nije pokajala zbog izbora buduće profesije: “Moja mama je profesorica matematike, a tata je inženjer, tako da sam ostala u toj nekoj sferi, i upravo zahvaljujući njima sam i zavoljela tu oblast. Đed je bio tužan jer je htio da studiram medicinu, da bih ja njega mogla da liječim. Ali mislim da je i on zadovoljan ovim čime se bavim, iako to mnogo ne razumije”, kaže Ksenija.

Pitali smo je i po čemu bi voljela da je pamte u Crnoj Gori, svijetu...

“Pa možda manje nekako poslovno, više bih voljela da me pamte po nekom uticaju koji sam imala na okolinu, ne kao neko ko će neštio postići u karijeri, nego inspirativno. Trudim se da sam inspiracija sestrama i ostalim članovima porodice, dosta sam naporno radila da ispunim određeni cilj i stalno svima govorim da ne postoji to što ne možete da postignete ako se baš ne zainatite”, pojašnjava ona.

Ispričala nam je i kako je odabrala baš Kembridž.

“Veliki sam fan Politikog zabavnika i čitala sam članak o Kembridžu i sa 12 godina sam rekla mami ‘Eee bila bi fora da ja studira ovdje’, ne znajući ništa o tome. Meni je ona tada rekla ‘Sine moj samo ti uči, to je skoro nemoguće’. Ne mogu da kažem da je nemoguće ali je teško. Ne samo biti primljen, nego biti primljen i dobiti stipendiju koja je neophodna. I tu je proradio balkanski inat. Nijesam nikad razmišljala da li ću uspjeti, bilo mi je samo da radim da dođem do toga cilja”, priča naša sagovornica.

Na Kembridžu se uglavnom druži sa ljudima iz ostatka Evrope, čak i iz Azije: “Najčešća greška koju ljudi prave je da misle da smo Monte Karlo. I onda objasnim da smo Montenegro, gdje smo geografski, ali dosta ljudi je pomenulo da su bili na odmoru, da žele da dođu pa ih nagovaram da dođu”.