Entoni Zurčer - dopisnik za Severnu Ameriku  [ BBC ]

05. 11. 2024. 17:30   >>  19:15

Šta će odlučiti američke izbore i zašto su toliko tesni

BBC novinar Entoni Zurčer analizira neizvesnu trku za predsednika Amerike.

Nikad u skorijoj američkoj istoriji ishod predsedničkih izbora nije bio toliko pod znakom pitanja, zbog čega ovo nije trka za one sa slabijim živcima.

Iako su neki prošli izbori odlučivani za dlaku – pobeda Džordža V. Buša nad Alom Gorom iz 2000. godine svela se na nekoliko stotina glasova na Floridi – oduvek je postojao bar nekakav utisak u kom pravcu će okrenuti trka u poslednjim danima.

Ponekad, kao 2016. godine, taj utisak je varao.

Te godine, ankete su precenile snagu Hilari Klinton i nisu uspele da prepoznaju kasni preokret u korist Donalda Trampa.

Ovaj put, međutim, sve strele pokazuju u različitim pravcima.

Niko ne može ozbiljno da predvidi nijedan od ishoda.

• Deset razloga zbog kojih i Haris i Tramp mogu da se nadaju pobedi
• Kada će se znati ko je pobedio na predsedničkim izborima u SAD-u
• Kako sam upoznala Viktoriju Vudhal, prvu američku predsedničku kandidatkinju

Bacanje novčića

Većina najskorijih anketa duboko su u okvirima margine greške, i na nacionalnom nivou i u sedam ključnih „kolebljivih“ država koje će prelomiti izbore.

Na osnovu statistike i puke veličine uzoraka, to znači da bilo koji kandidat može da bude u prednosti.

Ta neizvesnost podjednako muči političke komentatore kao i stratege predizbornih kampanja.

Bilo je mnoštvo iznenađenja – od kojih je jedan istaknuti primer nedavno sprovedena anketa prema kojoj Kamala Haris ima šokantno vođstvo u republikanskoj Ajovi.

Ali većina političkih proseka i modela prognoze koji ih tumače pokazuje da bi nakon bacanja novčić mogao da padne na bilo koju stranu.

Ubedljiva pobeda još moguća

Samo zato što je ishod ovih izbora neizvestan, to ne znači da pravi rezultat neće biti ubedljiv – promena nekoliko procenata u bilo kom smeru može da dovede do toga da kandidat pobedi u svim državama „bojištima“.

Ako su modeli izlaznosti birača pogrešni i više žena izađe na birališta, ili više stanovnika ruralnih krajeva, ili više nezadovoljnih mladih glasača – to bi dramatično moglo da utiče na konačne rezultate.

Moglo bi da bude iznenađenja i u ključnim demografskim grupama.

Hoće li Tramp uspeti da ostvari prodor među mladim crnim i Latino muškarcima kao što je predvidela njegova kampanja?

Da li Kamala Haris uspeva da pridobije velike procente tradicionalno republikanskih žena iz predgrađa, kao što se nada njen tim?

Da li stariji glasači – koji pouzdano glasaju na svakim izborima i obično naginju udesno – masovno prelaze u demokratske redove?

Jednom kad se ovi izbori budu našli u retrovizoru, možda ćemo moći odlučno da ukažemo na razlog zašto je pobednički kandidat trijumfovao.

Možda će kasnije, iz te naknadne perspektive, odgovor biti očigledan.

Ali svako ko kaže da zna kako će sve ispasti u ovom trenutku obmanjuje vas – i samog sebe.

Plavi zidovi i crveni zidovi

U većini američkih država ishod predsedničkih izbora je maltene izvestan.

Ali postoji sedam „kolebljivih“ saveznih država, koje se nazivaju još i državama „bojištima“, koje će prelomiti ove izbore.

Nisu, međutim, sve države bojišta napravljene ravnopravnim.

Svaki kandidat ima „zid“ od tri države koji nudi najdirektniji put do Bele kuće.

Takozvani „plavi“ zid Kamale Haris, nazvan po boji Demokratske stranke, proteže se preko Pensilvanije, Mičigena i Viskonsina u oblasti Velikih jezera.

Ovaj zid je bio tema mnogih političkih diskusija od 2016. godine, kad je Tramp sa malom razlikom osvojio sve tri tradicionalno demokratske države na putu do pobede.

Džozef Bajden je povratio sve te tri države 2020. godine.

Ako Kamala Haris uspe da ih zadrži, ne treba joj nijedno drugo bojište, dok god osvoji i kongresni distrikt u Nebraski (koji ima neznatno drugačiji sistem po tome kako dodeljuje glasove elektorskog koledža).

To objašnjava zašto je ona provela veći deo vremena u ovim državama plavog zida tokom finalnih deonica kampanje, sa čitavim danima provedenim na terenu u svakoj od njih.

U ponedeljak uveče, ona je održala poslednji miting u Filadelfiji, u Pensilvaniji, na vrhu 72 stepenika koji vode do gradskog Muzeja umetnosti, na koje se fikcionalni bokser Silvestera Stalonea Roki popeo u istoimenom filmu – pre nego što je zamalo izgubio od protivnika Apola Krida.

Trampov „crveni zid“ proteže se duž istočnog oboda SAD-a.

O njemu se manje govori, ali je jednako važan za njegove izborne šanse.

On počinje u Pensilvaniji a proteže se na jug do Severne Karoline i Džordžije.

Ako bude osvojio ove tri države, pobediće za dva elektorska glasa, bez obzira na to kako budu glasale ostale države bojišta.

To objašnjava zašto je on održao pet mitinga u Severnoj Karolini samo protekle nedelje.

Tačka preklapanja na oba ova zida je, naravno, Pensilvanija – najveći dobitnički izborni trofej na bojištima.

Njen nadimak, „Država okosnica“, nikad joj nije više odgovarao nego sad.

Budućnost Amerike o koncu

U svim ovim strategijama i prekrajanjima izbornih mapa ponekad se gubi istorijska važnost ovih predsedničkih izbora.

Haris i Tramp predstavljaju dva veoma različita pogleda na SAD – po pitanju imigracije, trgovine, kulturoloških pitanja i spoljne politike.

Predsednik će naredne četiri godine uspeti da oblikuje američku vladu – baš kao i federalne sudove – na način koji će bi mogao da ostavi traga generacijama.

Američka politička scena se dramatično menjala u protekle četiri godine, odražavajući promene u demografskom sastavu obe stranke.

Republikanska stranka od pre decenije izgledala je veoma drugačije u odnosu na populističku stranku koju danas predvodi Tramp, i koja mnogo više privlači radnike i glasače sa niskim primanjima.

Baza Demokratske stranke i dalje počiva na mlađim glasačima i osobama obojene kože, ali se sada više oslanja na bogate i univerzitetski obrazovane.

Rezultati od utorka mogli bi da ponude dodatne dokaze za to kako tektonske promene u američkoj politici, koje su se samo delimično manifestovale u proteklih osam godina, preoblikuju američku političku kartu.

A sve te promene bi mogle da daju jednoj ili drugoj strani prednost u budućim trkama.

Ne tako davno – sedamdesetih i osamdesetih – republikanci su doživljavani kao da poseduju neprikosnoveni ključ za predsednički mandat zato što su dosledno osvajali većinu u dovoljno saveznih država da odnesu prevagu u elektorskom koledžu.

Ovi izbori su možda trka koja nosi šanse od 50-50 odsto, ali to ne znači da je to nova normalnost u američkoj predsedničkoj politici.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk