Iva Manojlović  [ DW ]

08. 07. 2025. 08:28

Srebrenica u udžbenicima u Srbiji: Ko i kako piše istoriju

Više od 8.000 muškaraca i dječaka bošnjačke nacionalnosti ubijeno je od strane Vojske Republike Srpske u Srebrenici u julu 1995. godine, zvanični su podaci Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, poznatijeg kao Haški tribunal.

Vlasti u Srbiji strogo se protive određenju tog zločina kao genocid i izričito ga negiraju. DW je istraživao kako se u takvoj političkoj atmosferi tumači istorija, te da li je i kako Srebrenica predstavljena u udžbenicima istorije u Srbiji.

Šta piše u udžbenicima iz istorije?

Za razliku od ranijih godina, kada se Srebrenica pominjala „najčešće u jednoj većoj zagradi u kojoj bi bili poređani zločini raznih strana, gotovo bez objašnjenja“, situacija je danas nešto drugačija, objašnjava za DW istoričarka i univerzitetska profesorka Dubravka Stojanović.

Ona kaže da je u posljednjoj generaciji objavljenih udžbenika povećan prostor posvećen ratovima devedesetih, ali da je on „iskorišćen na najpogrešniji mogući način“.

Stojanović ističe da su, osim u jednom udžbeniku u kome se navode presude sudova u Hagu bez komentara, u drugim udžbenicima autori ušli u debatu sa sudovima, koje su osnovale Ujedinjene nacije.

„Glavni cilj tih argumenata je negiranje genocida ili potpuna relativizacija onoga što se dogodilo u Srebrenici. To se čini tako što se u jednom udžbeniku navodi činjenica da se radilo o zarobljenim muškarcima koji su strijeljani, ali i da je jedan broj njih poginuo u borbama, čime se gubi karakter masovnog i sistematskog zločina napravljenog sa ciljem da se ubiju svi muški stanovnici“, ukazuje profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu.

„U drugoj knjizi se“, dalje objašnjava, „navodi da je omogućen transport žena i djece, što izgleda gotovo kao humanitarna akcija, a ne kao čin etničkog čišćenja“. Ističe i da se zločin u toj knjizi opravdava tvrdnjom da Srebrenica „nije bila demilitarizovana zona UN“, kako je bilo predviđeno, „kao da to može opravdati ubijanje tolikog broja stanovnika“.

Napominje da se u jednom od udžbenika ulazi i u debatu o broju žrtava, te se navodi da „istoričari nisu saglasni s navedenim brojevima, da su oni pretjerani ili čak da ih ni sud nije tačno utvrdio, a ne kaže se da se masovne grobnice još uvijek pronalaze“.

„Ulazi se i u debatu sa sudskim odlukama, pa se kaže da se i dalje vode debate o klasifikaciji tog zločina, pa čak i da ’većina srpskih pravnih stručnjaka misli da je Haški sud pristrasan’, čime se on direktno delegitimiše i omalovažava.“

„Ovo pokazuje državnu politiku obrazovanja o ratnim zločinima“

Analizom dostupnih knjiga iz istorije do sličnih zaključaka došli su i drugi istraživači. Analiza Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) o načinu na koji domaći udžbenici istorije prikazuju ratove devedesetih, pokazuje da se u 15 od 16 analiziranih udžbenika za osnovnu i srednju školu Srebrenica pominje, „ali tako da se kreira kontekst u kome je genocid opravdan“, objašnjava za DW Marko Milosavljević iz YIHR.

On ocjenjuje da je ovo oblik „institucionalnog poricanja“, koji je u skladu s njihovim nalazima o negiranju genocida, što su predstavnici vlasti učinili najmanje 40 puta tokom prošle godine. „Ovo pokazuje državnu politiku obrazovanja o ratu i ratnim zločinima, dok se stalnim prebiranjem po brojevima i identitetu žrtava one nipodaštavaju.“

S time je saglasna i istoričarka Dubravka Stojanović. Ona kaže da se ovakvom istorijskom interpretacijom „direktno negira genocidni karakter ovog događaja i presude jedino relevantnih međunarodnih sudova, čime se dodatno stvara utisak da je međunarodna zajednica u nekakvoj zaveri protiv Srba i da se oni optužuju bez osnova“.

„Time se“, objašnjava ona, „jača utisak ugroženosti, ali i stvara psihološka osnova za nova agresivna ponašanja“.

Neslaganja i unutar struke

Osim udžbenika koji Srebrenicu prikazuju na različite načine, neslaganje oko toga treba li i kako djecu podučavati ovakvim događajima postoji i među profesorima istorije. Prema mišljenju nekih od njih, nije prošlo dovoljno vremena da bi se znanje učvrstilo u stručnoj zajednici, a podaci iz presuda nisu dovoljni da bi se nešto smatralo naučnom istinom.

„To metodološki nije istorija, nije prošlo dovoljno vremena, niti imamo arhive. To se zove prepričavanje skorijih događaja, za šta niko nije stručan, jer se nije etabliralo. Vi imate iskaze svjedoka, presude, memoare raznih učesnika tih događaja, ali to je za nauku malo. Bilo bi glupo da predajem učenicima nešto, a ni sam ne znam više od njih na tu temu“, kaže za DW profesor istorije Pete beogradske gimnazije Marko Pištalo.

Istoričar Pištalo zamjera svojim kolegama što uopšte pristaju da pišu udžbenike o „stvarima od juče“, jer u situaciji kada od nekog događaja nije prošlo ni pedeset godina, pisanje „ispadne pristrasno, navijački i politički kontrolisano“.

„Jednom riječju“, kaže Pištalo, „tu najmanje bude nauke. Udžbenici se pišu do juče, ali oni nisu obrađeni kako nauka i istorija zahtijevaju, već uključuju priklanjanje nekoj strani. Poenta lekcija je da pokažem šta je istorija, koliko vremena treba da prođe i na osnovu čega se piše, jer se u suprotnom stvarno sve svede na floskulu da istoriju pišu pobjednici.“

„Ko piše istoriju“

A dok čekamo da se izdavači usaglase oko pojedinih djelova gradiva, đaci iz škola izlaze s jako malo znanja o ratovima devedesetih. Istraživanje YIHR o stavovima mladih o tim temama pokazuje da je znanje ispitanika, prema njihovoj ličnoj procjeni, „veoma skromno“, te da posjeduju više znanja o događajima u kojima su Srbi bili žrtve.

Od 910 ispitanika, najveći procenat je kao najveći zločin počinjen na prostoru bivše Jugoslavije navelo operacije Oluju i Bljesak. S druge strane, ubistvo Bošnjaka u Srebrenici 38 odsto je navelo kao genocid, dok 34 odsto nije znalo šta da odgovori.

Situaciju u kojoj jedan dio profesora ne zna kako da predaje te lekcije, drugi odbija da ih predaje – iako su predviđene nastavnim planom i programom – a djeca ne znaju smiju li i koga da pitaju za informacije, istoričar Dragan Popović ocjenjuje kao „kontrolisani haos“ koji stalnim „podgrijavanjem nacionalističkog narativa“, živim održava aktuelna vlast.

Kao autor prve istoriografske studije o Srebrenici, koja je objavljena u Srbiji i sam je više puta učestvovao u edukacijama profesora na temu ratova devedesetih. Na osnovu toga stekao je utisak da su i profesori i učenici zainteresovani da saznaju kako da pristupe tim temama, ali da im je potrebna pomoć da se u tome snađu.

„Trideset godina je prošlo od rata u BiH, nije da nema istorijske distance, ali ja ne vjerujem da smo u ovom trenutku blizu scenarija u kom se djeci ispričaju sudski utvrđene činjenice i to bude dovoljno. Zato je najbolje da se sa djecom barem razgovara o tome da narativ koji čuju sa mejnstrim medija nije jedini postojeći narativ. Da na nivou kurikuluma imamo neke utvrđene činjenice. A pošto je tema definitivno politički relevantna i aktuelna, da im se predoči da postoje različita tumačenja i da pojedini ljudi pokušavaju da negiraju zločin“, ističe Popović za DW.

A za ovako neusklađen sadržaj u udžbenicima, ocjenjuje istoričarka Stojanović, odgovorna je država. „Nevladin sektor je uradio sve što je mogao. Neophodno je da država prihvati odluke međunarodnih sudova i da edukuje društvo o zloćudnosti nacionalizma. Ali, to ne možemo očekivati, jer imamo iste vlasti koje smo imali i devedesetih“, zaključuje ona za DW.

Ovaj članak dio je serijala koji DW emituje povodom tridesete godišnjice genocida u Srebrenici.