Dragoslav Dedović  [ DW ]

24. 05. 2025. 07:11

Kušadasi – slavujevo ćufte

Do Kušadasija su odavno doprle i agencije sa Balkana. Nisam nikoga sreo kome se tamo nije dopalo, ali nije bilo ni onih koji bi rekli da tamo letuju svake godine. U ovaj grad na Egejskoj obali, koji se nalazi stotinak kilometara južno od Izmira, nismo došli obalskim putem ili sa mora. Stigli smo iz zaleđa.

Ulazili smo u grad iz pravca Ajdina, a šta smo tamo radili ispričaću drugi put. Prvi utisci na brdovitoj periferiji Kušadasija jeste – da se na sve strane gradi. Vodič koji nas prati kroz Tursku kaže da je cena kvadrata strmoglavo skočila nakon početka rata u Ukrajini – stanova nema dovoljno.

Naš hotel je daleko od centra. Pogled sa terase je, naravno, jedna od stvari zbog kojih ljudi idu na odmor. Morski talasi nasrću na praznu plažu. A restoran u maloj hotelskoj marini već nam pokazuje da smo večeras stigli na pravo mesto.

Sutradan smo posle obilnog doručka u hotelu naumili da se dokopamo starog grada. Na recepciji nam objašnjavaju da je autobusko stajalište u blizini. „Dolmuš?“, pitam. Turskom recepcionaru se lice razvuče u osmeh. Shvatio je da nisam prvi put u Turskoj i da umem da cenim gradski prevoz u primorskim gradovima.

Dolmuš, zdepasti minibus, prava je saobraćajna institucija i za domaće stanovništvo i za turiste. Karta je jeftina, bus dolazi često i svaki prolazi kroz centar grada. Osim toga, to je možda jedini prostor u kojem se demokratski izjednačavaju bolničarka koja žuri na posao, Norvežanin koji bi na plažu, seljanka koja ide u grad ko zna kojim poslom, Ruskinja koja žuri svom novom domu, lučki radnik tamnog tena, starija žena koja možda ide da poseti ćerku. Svi oni podignu ruku i autobus stane. Šofer sa obaveznim brkovima naplati vožnju, ali karte nema.

Izlazimo na obali blizu centra. Jutro je još pomalo prohladno. Hteli smo da popijemo kafu u kafiću koji oduševljeno preporučuju na mrežama. Ali devojka koja protresa jastuke na stolicama u bašti kaže da nije otvoreno. Još pola sata. Možda sat. Smetnuli smo sa uma činjenicu da je ovo mediteranski istok. Grad se kasnije budi. Radna vremena zabeležena na internetu mogu, a ne moraju da budu tačna. Kao što ovaj primer pokazuje, dobro ih je unapred shvatiti samo kao neobavezni, okvirni orijentir.

Šetamo obalom i dolazimo do mesta koje skoro svaki turista nacilja objektivom. Ovaj spomenik na obali se zove „Ruka mira". Visoka je 16 metara i posebno omiljena kao motiv pri zalasku sunca. Mora da je to lep prizor, kada se crvena lopta nagne tamo prema dalekoj Siciliji i još daljoj Barseloni, prema drugom, zapadnom kraju ogromnog mediteranskog korita. Ali sada je jutro, uz to i oblačno.

Ne mora svaki grad da ispuni obećanja iz agencijskog prospekta. Kušadasi mi je i bez toga već na prvi pogled simpatičan. Setim se da ime grada može da se prevede kao Ptičje ostrvo. Otud ptice i na Ruci mira.

Sultan ga prozvao volom

Obalom stižemo do luke koja se polako budi. Vidim da je u zalivu usidren ogroman kruzer. Gužva će da izbije tek oko podneva. Sada pronalazimo dobar kafić sa oznakom „speciality“. To je svugde u svetu znak da je veština spremanja crnog napitka tu pretvorena u kult. Sedimo u baštici naspram luke i ne žurimo nigde. Iznad Kušadasija se razvedrava.

Posle gustiranja kafe ulazimo u pešačku zonu. Ona me po atmosferi podseća na neke četvrti u Izmiru.

Radnje su već otvorene. Tu i tamo zavirujemo u njih. Iako grad ima 130 000 stanovnika, on u centru deluje kao simpatična varoš. Ali njena istorija seže u daleku prošlost – u treći milenijum pre nove ere. Gospodari su se smenjivali – lidijski, perzijski, grčki, opet perzijski, pa rimski.

Grčko naselje Neopolis bilo je pod dominacijom obližnjeg Efesa. Kada je Efes izgubio svoj značaj – naplavine i zemljotresi su ga odvojili od mora – kucnuo je čas ovog naselja na obali. Luka se brzo razvijala. Đenovljani i Mlečani su je pod imenom Skala Nova pretvorili u svoju trgovačku koloniju. Osmanlije su se pojavile 1413. Mehmed I je osvojio grad i pripojio ga carstvu.

Posle svih tih vekova evo i nas tu. Grad se otvara kao ruža. Najpre se muvamo oko Karavansaraja. Utvrđena građevina je nastala početkom 17. veka.

Tada je najmoćniji čovek carstva posle sultana bio Mehmed-paša, veliki vezir. Danas bi rekli premijer. Sultan je Mehmed-pašu zvao Okuz, što na turskom označava vola. Jedni kažu da je nadimak dobio jer je njegov otac u Carigradu, gde je Okuz Mehmed-paša rođen, trgovao volovima, a drugi su to dovodili u vezu sa njegovim izgledom. Gušio je pobune po Egiptu, a neko vreme bio i na čelu Ajdinskog vilajeta. Karavansaraj je nazvan po njemu jer je podignut za njegove vladavine. Najpre je služio kao tvrđava koja štiti pomorsku trgovinu. Potom je preuređen u konačište.

Slična sudbina je zadesila građevinu i u 20. veku. Šezdesetih je renovirana, u nju se uselio francuski luksuzni hotel. U njemu je boravio bivši američki predsednik Džimi Karter kada je došao da poseti obližnji antički Efes. Turski i grčki premijeri su u tom hotelu razgovarali o popravljanju komšijskih odnosa. Ipak, hotel je docnije zatvoren, cela građevina je pretvorena u muzej.

Pazarni dan

Najzanimljiviji deo, kao i u mnogim drugim turskim gradovima, jeste čaršijska pijaca, trgovište, pazar. Ovde se već dobro snalazimo. Sa svih strana dozivaju nas trgovci, nude nam da uđemo u dućane. U njima se prodaje sve i svašta, ali sokaci najviše mirišu na kožu.

Ulazimo u neke dućane i jedva nas puštaju da izađemo. Nude nam čaj, hvale robu koju dodirnemo ili pogledamo. I naravno, žele da znaju odakle smo. Čim saznaju da smo prvi put u gradu, osmehnu se kao da su dobili nešto na poklon. Još ako dodate da vam se tu dopada, sreći nigde kraja.

Nikada se ne zna da li je osmeh profesionalan ili iz duše. Ali mediteransko-orijentalni smisao za teatralnost i pravljenje predstave od trgovine, sve to čine zabavnim. Pod uslovom da vam cenkanje ne smeta. Cene izvrsnih kožnih mantila su najmanje dva puta manje od cena u susednoj Grčkoj, a u odnosu na zapadnu obalu istog mora koža je čak četiri do pet puta jeftinija. Doda li se ovome tekstil – uostalom pamuk je turska reč – onda se ovde zaista isplati da se ponešto pazari, bez obzira na inflaciju i poskupljenja, kojih Turska, regionalno smeštena između dva ratišta, onog u Gazi i prekomorskog, u Ukrajini, svakako nije pošteđena.

Slavujevo ćufte

Šetamo čaršijom na kojoj je već živo. Sa mora su u grad nadirali turisti, a domaće stanovništvo se poslom spuštalo iz brdskih mahala. Na glavnom trgu je bronzana statua trubača. Iza nje je sve nadvisio minaret Mehmed-pašine džamije, sagrađene 1617.

To beše dve godine pre nego što će pašu svilenim gajtanom udaviti mlad janičar. Ova njegova zadužbina ostala je da svedoči o prolaznosti ljudske moći i stalnom tinjanju nade u spas. Ostalo je zapisano da je džamija nazvana „dragulj dragulja“.

Živnuli su restorančići, pred njima su stajali momci ili devojke pokušavajući da skrenu turiste u bašte. Neki od lokala bili su puni. I mi smo počeli da razmišljamo o ručku.

Miris roštilja i ribe prekrio je čaršiju kao plašt. Ali odavno više ne ulazim spontano u kafiće i restorane. Jedna od prednosti digitalnog doba jeste mogućnost da unapred shvatiš gde nameravaju da te ošišaju, a gde je lokal domaćinski pošten. Obično pregledam na internetu znamenitosti, restorane i muzeje. I ovaj put sam imao plan.

Prošetali smo do kraja pešačke zone, pa pored groblja. Mrtvi leže u stroju ispod zimzelenog drveća. A mi smo živi i već pomalo gladni.

Da nije onih lenjih nedeljnih popodneva u bosanskoj kasabi, kada samo lupkaju šahovske figure sa terase Doma kulture, a majka, bežeći od prenosa fudbalskih utakmica, na radiju pronađe jednu sevdalinku, možda ja ne bih znao šta znači ime restorana pred kojim stojimo. „Bulbul“ je opevan u narodnoj poeziji i u bosanskim starogradskim pesmama. Reč je putovala iz perzijskoj, preko arapskog i turskog, da bi se naplavila u našem jeziku. Bulbul je slavuj. A Safet Isović je umeo da pusti glas: „Bulbul pjeva okolo Mostara, dođi draga evo nam behara“.

Ne znam da li je mostarska draga došla ili ne, jer se sevdalinke zasnivaju na čežnji, a ne na njenom ispunjenju, pa se pesma prekine pre tragičnog ili srećnog kraja. Ali ovaj Bulbul će nama danas gastronomski zapevati.

Plavo-beli karirani stolnjaci na terasi pod vinovom lozom. Tu smo proveli oko sat i po, uživajući u obedu. Ono što sam najpre naučio u Nemačkoj u popularnim turskim restoranima, a što se potvrdilo u Istambulu, dodatno overilo u Izmiru, ono što nas je oduševljavalo u Alanji ili Alačatiju i ovaj put se na najbolji način potvrdilo: Tursko kulinarsko nasleđe je jedno od najboljih na svetu. A nama je blisko.

Dada za kraj

Još smo se neko vreme vrzmali po gradu. Nismo otišli do tvrđave i svetionika na ostrvu koje je povezano sa kopnom. Nismo se penjali na brdo do spomenika Ataturku. Spomenika je ionako puno po gradu. Na obali je još jedan posvećen Kemal-paši, kako ponekad zovu osnivača moderne Turske. U jednoj ulici nabasao sam na spomenik poručniku Kaju Aldoganu, koji je 1950. junački pao u – Korejskom ratu. U luci je statua žene sa ribom u ruci, blizu groblja spomenik turskim vojnicima koji su pali u Ataturkovoj armiji.

Nisam želeo da se posebno bavim svim tim, jer je Kušadasi zapravo srdačan i miroljubiv grad, koji, kao i cela egejska obala, ne krije svoju privrženost kemalizmu. Više su me zanimali prizori svakodnevnog života. Čovek koji na kolicima prodaje jagode ili transportuje turšiju. Osunčane stepenice vode u neku od mahala iznad grada.

Gostoljubivost koju smo doživeli u izmirskoj oblasti, bez izuzetka važi i za Kušadasi. Kada smo tražili neku radnju ili ulicu ljudi su, uglavnom na lošem engleskom, sa osmehom, rukama i nogama pokušavali da nam objasne. To je katkad izazivalo zajednički smeh.

Sa mlađim prodavcem majica popili smo na spratu njegove radnje kafu. Ispričao je da je bio po celoj Turskoj. Slušao je gde smo sve bili i potvrđivao glavom. Onda nas je upitao da li smo bili u Antaliji. Nismo, ali hoćemo. On je blistavih očiju rekao – pored Istambula to je najlepši grad. Rastali smo se kao drugari.

Potom smo hteli da zapečatimo naše vreme u gradu još jednom kafom. Naišli smo na onaj kafić koji tog jutra nije bio otvoren. Kada ste prvi put u nekom gradu, vreme se zgusne, pa vam se naveče čini da ste tu već danima.

Kafić i pržionica kafe Dada – da živim ovde to bi bilo mesto u kojem bih provodio svoja slobodna prepodneva. Bašta koju je samo ulica delila od obale, bila je lepa, ali povetarac sa pučine je donosio dašak hladnoće, pa smo ušli unutra.

Kad smo pošli nazad u hotel, stali smo na pogrešnu stanicu dolmuša. Upitali smo ženu, koja je očito na autobus ispraćala majku, kako da dođemo do prave stanice. Ona nam je rekla da sačekamo sa njom, pitaće vozača. Tako je i bilo. Vozač nam je mahnuo da uđemo. Istovariće nas dve stanice dalje, gde staje i naš autobus. I neće hteti ništa da naplati. Njegovo lice, lice žene koja maše i nama i svojoj majci, stopiće se u lice Kušadasija, pitomog poput ptice koju nosi u svom imenu.