Milica Radenković Jeremić - BBC novinarka  [ BBC ]

09. 11. 2025. 09:44   >>  11:10

Usvajanje u Srbiji: 'I nama se dete rodilo, a to niko ne vidi'

Ako u trenutku usvajanja dete ima više od pet godina, roditelji nemaju pravo ni na dan odsustva da bi prošli period adaptacije, što smatraju velikom nepravdom.

Prva stvar koju je 40-godišnja Mirjana čula o starijem sinu Miretu bila je da ima kovrdžavu kosu, bistre oči i zrelost koja prevazilazi njegove godine.

„Rekli su mi da voli avione i da želi da dođu mama i tata.

„I to da mama samo dođe, a da tata donese kinder jaje i avion. Pošli smo da ga upoznamo sa dva aviona u rukama", priča Mirjana o februaru 2021. kada je otišla da poseti hraniteljsku porodicu u kojoj je Mire bio smešten.

Znala je da je još nekoliko parova pozvano na razgovor kako bi se procenilo koja porodica najviše odgovara da usvoji Mireta, ali je „jako želela da njih odaberu".

Kada su joj javili da jesu, postala je mama trogodišnjeg dečaka.

Imala je nekoliko nedelja da ga dočeka i mnogo stvari koje je želela da uradi pre njegovog dolaska.

„Obilazim prodavnice, a onda shvatim da ne znam koju veličinu nosi, da li je na nešto alergičan, sa čime voli da se igra.

„Izašla sam na kraju samo sa četkicom za zube", govori tokom video-poziva dok sedi u prostranoj kuhinji ispunjenoj svakakvim sitnicama - od igračaka do posuđa.

• Usvajanje u Srbiji: Država dala, država i uzela dete
• 'Naša deca nisu nestala, oteta su od nas i data na usvajanje'
• Roditelj-negovatelj u Srbiji: Zakon ne menja bol, ali bi barem olakšao borbu

Naš razgovor s vremena na vreme prekidaju pitanja Mirjaninog mlađeg sina Laze, čiju pažnju privlači ekran telefona.

Veći deo vremena Laza je zaokupljen duvanjem balona dok nosi ogromne sunčane naočare, čas na glavi, čas na očima.

Mirjana je postala njegova mama kada je imao nepune dve godine.

Iako govori da je imala sreće jer su oba njena sina bez puno problema prihvatili prelaz iz hraniteljskih porodica u njihov dom, naglašava i mnoge „nepravde" koje usvojitelji doživljavaju.

Za razliku od bioloških roditelja, nemaju ista prava na odsustvo i finansijsku pomoć za decu, ne mogu da dobiju ni povlastice koje daju pojedine lokalne samouprave, nedostaje im psihološka podrška posle usvajanja deteta.

Slično pričaju Marko i Marija Milutinović iz Beograda, koji su postali roditelji Loknice, petogodišnjeg dečaka kome je tata dao ovaj nadimak zbog njegove kovrdžave kose.

„Mi, kao društvo, o usvajanju ne znamo ništa.

„Ponešto znamo iz američkih filmova, a stvarnost je drugačija", kaže Marko.

Prošle godine u Srbiji su usvojena 53 deteta, duplo manje nego prethodnih godina, prenela je Radio-televizija Srbije.

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike nije odgovorilo na pitanja BBC na srpskom o različitim pravima koja imaju usvojitelji i biološki roditelji.

Da li su zagrljaji dovoljni?

Bilo je potrebno da prođe tačno 561 dan od kada su Marko i Marija Milutinović predali prvi papir u centru za socijalni rad, kako bi započeli proces usvajanja, do trenutka kada je Loknica i kroz dokumenta postao njihov sin.

Na Markovom profilu na mreži Iks stoji istaknuta objava da je to dan kada je „njih Loknica usvojio".

„Ne postoji škola, niti knjiga za roditelja", govori Marko o zapitanosti da li grešim ili radim ispravno.

Ali za razliku od bioloških roditelja, usvojitelji nisu sa detetom od njegovog prvog dana života - ne znaju njegove navike, šta ga usrećuje, a šta rastužuje, kako reaguje na pohvalu, a kako na kritiku.

I zato Marko priča da je prvih meseci preispitivao sopstvena očekivanja od Loknice.

„Da li treba da ga pustim ili da više insistiram na stvarima za koje verujem da su važne?

„Da li pružam dovoljno ili preterujem?", nabraja samo neka od pitanja.

Znali su da je potrebno vreme i međusobno prilagođavanje, ali je bilo trenutaka kada su dileme postajale preplavljujuće.

„Značilo bi mi da smo bar tokom prvih šest meseci imali broj telefona koji možemo da okrenemo i pitamo za savet.

„Kada dete plače, ne može da spava, govori da mu nedostaje hraniteljska porodica, a vi ne znate da li možete da pomognete vašim zagrljajima i poljupcima ili mu treba podrška psihologa", govori Marija.

Oni su pomoć psihologa potražili kada je Loknica krenuo u školu i suočio se sa još jednom ogromnom promenom u životu.

„On je imao šest velikih lomova za šest i po godina života - od odlaska u hraniteljsku porodicu do dolaska kod nas, dve promene vrtića i polazak u prvi razred", opisuje Marko.

Marija dodaje da su tada „videli da ne mogu sami".

„I imali smo sreće, jer nam je psihološkinja koja radi privatno, kada je čula o čemu se radi, ponudila besplatnu pomoć", kaže Marija.

Njen utisak je da je „usvojenje u Srbiji i dalje tabu, a upravo je mreža podrške veoma važna".

„Ako ima problema sa roditeljima, dete treba da ima nekoga kome to može da kaže. Nama je to baka - sigurna zone gde može da se požali na nas."

Milutinovići žive u zgradi, u kojoj je Marko upravnik, i gde ih svi poznaju.

Roditelji iz komšiluka su pripremili decu da će im doći novi drugar i već prvog dana Loknica je išao kod komšija da se igra, priča Marija o iskustvu koje je bilo važno za njenog sina.

Podrška i socijalnih službi i šire zajednice

Piše: Nevena Čalovska Hercog

Neuropsihijatrica i profesorka Fakulteta za medije i komunikacije

Kada dete uđe u porodicu, kako biološku, tako i usvojiteljsku, ceo porodični sistem se menja i to je jedna od najosetljivijih tačaka u porodičnom razvoju, jer svi dobijaju novu ulogu.

Te uloge se formiraju i na osnovu očekivanja sredine, ali u njima ima i onoga što mi lično očekujemo od sebe.

Mi svi zamišljamo i očekujemo kako ćemo se ponašati i osećati u novim ulogama, ali nikada ne možemo sa sigurnošću znati.

Nekada sebe iznenadimo kako nam je nešto teško, kako imamo nedoumice, strahove, osećamo nezadovoljstvo.

Što su deca starija, posebno ako su imala traumatska iskustva, njihovo prilagođavanje u usvojiteljskoj porodici može biti komplikovano.

Oni mogu da imaju probleme da se emocionalno povežu sa roditeljima, što roditeljima teško pada, a mogu preterano i da se 'lepe' za njih, što zbunjuje roditelje.

U svemu tome zadatak socijalnih službi je da budu dostupne, pruže podršku i daju smernice.

Roditeljima je važno da bar pola godine imaju mogućnost da se oslone na takvu podršku u svakom trenutku.

U stručnim službama rade stručnjaci, ali njih nema dovoljno i opterećeni su.

Koliko je, međutim, važna uloga socijalni službi, toliko je bitno da se šira društvena zajednica emocionalno i socijalno opismeni, jer i dalje postoji stigma u odnosu na usvojenu decu.

Veliku ulogu mogu da odigraju obrazovne ustanove, u kojima deca provode značajan deo vremena.

Oni praktično žive u školskim zajednicama i uz pomoć učitelja, nastavnika i psihologa treba učiniti da se u tim grupama svi osećaju prihvaćeno.

Kad se pojave problemi, dete koje je usvojeno ne bi smelo da bude žrtveni jarac, jer grupe imaju potrebu da svoje nezadovoljstvo projektuju na jednog člana.

• 'Sindrom najstarijeg deteta': Da li redosled rođenja oblikuje ličnost
• Treba li ikada da prekinete odnose sa roditeljima
• Plače beba, plače majka, podrška sistema izostaje: Zašto u Srbiji doji samo 22 odsto žena

Usvojitelji i biološki roditelji nemaju ista prava

Kada je Mirjana postala drugi put mama, u manjem gradu u kome živi, nije bilo slučajeva da je neko usvojio više dece koja nisu srodnici.

Zbog toga lokalne službe nisu znale šta sve ovaj proces podrazumeva.

Iako su ljudi sa kojima se sretala u lokalnoj administraciji mahom bili „divni", sama je morala da poznaje zakon „od početka do kraja" da bi mogla da ostvari sopstvena prava.

Prema postojećim propisima, usvojitelji dece mlađe od pet godina imaju pravo na osmomesečno plaćeno odsustvo.

Mirjana, koja radi u porodičnoj firmi, iskoristila je ovo pravo.

Marija Milutinović nije imala istu mogućnost jer je Loknica u momentu usvajanja imao više od pet godina.

„Ispostavlja se da zakon kaže da dete dan posle usvajanja treba da odvedemo u vrtić, koji je takođe promenio, a mi na posao", kaže Marija.

Ona je na kraju uzela preostali odmor i bolovanje, ali ukupno vreme od mesec dana koje je tako dobila nije bilo ni približno dovoljno.

„I nama se Loknica rodio, ali to niko ne vidi na taj način", priča Marko.

Usvojitelji ne dobijaju ni finansijsku pomoć koju država daje roditeljima i koja iznosi od pola miliona dinara za prvo dete do 3,1 milion za četvrto.

„Argument da se usvojiteljima ne daje ovaj novac da ne bi došlo do zloupotreba je besmislen.

„Niko ne prolazi kroz celu dugu proceduru usvajanja i ogoljavanje duše zbog para", govori Mirjana.

Loknica se ovih dana sprema da proslavi osmi rođendan, uživa u video-igricama i košarci i pokušava, a često i uspeva, da „šefuje u kući".

„Njegova duša je fascinantna. To dete ima samo dobro u sebi", opisuje Marko sina.

Mirjanini sinovi vreme provode kao „klasična braća - malo se svađaju i potuku oko igračaka, malo se vole".

I njima je bilo potrebno vreme da se prilagode na novu porodičnu dinamiku i uloge.

„Mire je jako želeo da ima brata ili sestru, ali kada je došao Laza, mislio je da mora da ga voli istog momenta.

„Jedan dan se rasplakao i jecajući nam kaže: 'Ali ja njega ne volim'.

„'Pa ne volim ga ni ja. Kako da ga volim tek sam ga upoznala. To dolazi vremenom', rekla sam mu, i tada se smirio", opisuje Mirjana jednu od situacija.

Drugom prilikom Mire se uplašio jer su roditelji odjednom pažnju okrenuli ka drugom detetu.

Pitao ih je: „Hoćete li vi mene da vratite sad?"

„Rekla sam mu: 'Ti si naš sin i ne ideš nigde'."

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk