Mirijam Balanesku  [ BBC ]

25. 10. 2025. 09:28   >>  12:20

Zašto su krađe umetnina eksplodirale 1970-ih

Krađu u Vursteru osmislio je iskusni kriminalac Florijan „Al" Mandej, ali je sve propalo kad su dvojica lopova koje je angažovao počeli da se razmeću njihovim podvizima u lokalnom baru.

Novi film Mozak operacije (The Mastermind), sa Džošom O'Konorom u glavnoj ulozi, priča priču o pljački umetnina koja je pošla po zlu.

Inspirisan je talasom sličnih krađa u periodu poznatom kao decenija preokreta.

U maju 1972. godine, dva muškarca ušla su u Muzej umetnosti Vuster u Masačusetsu i žurno izašli napolje iznoseći četiri umetničke slike Pola Gogena, Pabla Pikasa i navodno Rembranta (za koju se sada veruje da je rad jednog od njegovih učenika), držeći grupu gostujućih srednjoškolaca na nišanu i usput upucavši pripadnika obezbeđenja.

Sa ukradenim umetninama čija je ukupna vrednost bila procenjena na dva miliona dolara, Njujork tajms ju je svrstao u najveće krađe umetnina u savremeno doba".

Neki čak kažu da je ova krađa inspirisala mnogo teži zločin koji se odigrao u blizini: pljačku iz 1990. godine u bostonskom muzeju Izabele Stjuart Gardner, u kojoj je ukraden plen u vrednosti od 500 miliona dolara, što je bez ikakve konkurencije čini najskupljom krađom u američkoj istoriji, a zločin je do dana današnjeg ostao nerazrešen.

Krađu u Vursteru osmislio je iskusni kriminalac Florijan „Al" Mandej, ali je sve propalo kad su dvojica lopova koje je angažovao za upad počeli da se razmeću svojim podvizima u lokalnom baru.

U roku od mesec dana, slike su bile bezbedno preuzete sa farme svinja na Roud Ajlendu i vraćene u galeriju.

„Da sve bude luđe, Mandej, pre nego što je postao kradljivac umetnina, imao je bend, a ja posedujem singl sa njegove ploče", kaže scenaristkinja i rediteljka Keli Rajhard za BBC.

Njen novi film Mozak operacije, koji je nedavno imao premijeru u SAD, inspirisan je lancem događaja koji su usledili posle krađe u Vusteru, baš kao i talasom krađa umetnina koji je nastupio tokom iste decenije.

• Koliko je lako ukrasti predmete iz muzeja
• Luvr opljačkan za sedam minuta: 'Zakazali smo', priznala direktorka muzeja
• Ukradeni dragulji u Luvru, kruna ispuštena tokom bekstva i ozbiljna pitanja o bezbednosti

Hvaljen od Gardijanovog filmskog kritičara Pitera Bredšoa zbog pronalaženja „neglamuroznosti" u pljački, ovaj inteligentni film Keli Rajnhard ruši uobičajena pravila glamuroznog, senzacionalizovanog filma o pljački.

Blokbasteri odavno popularizuju ideju da postoji nešto otmeno u ovoj kategoriji zločina, naročito kad se ona tiče umetnina: setite se, na primer, verzije Afere Tomas Kraun iz 1999. godine, u kojoj Pris Brosnan igra uglađenog milijardera koji organizuje prepad na njujorški Metropolitenski muzej umetnosti.

Verzija žanra u viziji Rajhardove bira sporiji ritam i preciznije oko za način na koji se pljačka umetnina kataklizmički razmotava.

Džoš O'Konor preuzima naslovnu ulogu kao mozak čitave operacije: Džej Bi Muni, srednjeklasni, dobro obrazovani propali student umetnosti koji sada ima problema kao nezaposleni stolar u Masačusetsu.

Pod pritiskom njegovih dobrostojećih roditelja - penzionisanog sudije (Bil Kemp) i dame iz visokih krugova (Houp Dejvis) - da im vrati dugove, on za pljačku bira fiktivni Muzej umetnosti Fremingem.

Ali od trenutka kad jedan od njegovih ljudi postavi pitanje kako planira da preproda ukradene umetničke slike, što je teško zbog njihove prepoznatljivosti, plan kreće po zlu.

Rajhard je naišla na tekst o pedesetogodišnjici pljačke Muzeja umetnosti Vurster dok je radila na prethodnom filmu Showing Up (2002), humorističkoj drami o dva rivalska skulptora, i odlučila da iskoristi tu priču kao osnovu za njen sledeći igrani film.

Sve što je preostalo je da stvori lik Džej Bija.

„Političke ideje, žanrovske ideje - to su stvari o kojima razmišljate i koje proučavate, ali onda morate da se odreknete svega toga i da se skoncentrišete na detalje filma koji snimate i s onim što je situacija vašeg lika", kaže Rajhart.

„Ako počnete da zalazite u detalje pljačke poput ove i ne koncentrišete se na šire poteze, onda po prirodi stvari sve postane deglamurizovano."

Dok je čitala o pljački iz 1972. godine, Rajnhard se setila „brojnih upada i krađa iz toga doba" koji su se često pojavljivali u vestima.

Samo nekoliko meseci posle pljačke u Muzeju umetnosti Vuster, u Kanadi je izvedena pljačka nazvana „krađa preko svetlarnika".

Tri naoružana pljačkaša upala su u Montrealski muzej lepe umetnosti, i maznuli slike, nakit i vredne predmete u vrednosti od dva miliona dolara, što je čini najvećom krađom u istoriji ove zemlje.

S druge strane Atlantika, 1976. godine je ukradeno 119 Pikasovih poznih dela iz francuske Papinske palate od tri lopova dok su bila izložena na gostujućoj izložbi.

Potom je tu slučaj Rouz Dagdejl, diplomkinje sa Univerziteta u Oksfordu i naslednice koja je postala žestoka irska republikanka, tema visooktanske drame o krađi umetnina Džoa Lolora i Kristin Moloj po imenu Baltimor.

Ona je 1974. godine, zajedno sa još nekoliko članova Irske Republikanske Armije (IRA), ukrala 19 slika tako velikih imena kao što su Johanes Verme i Peter Paul Rubens iz irskog Rasboro Hausa, i tražila za njih otkupninu, u nadi da će izdejstvovati puštanje zatvorenih pripadnika IRA-e.

„Bilo je nečeg veoma dobro organizovanog u vezi sa tim i nečeg veoma loše promišljenog.

Oni su bili izuzetno motivisani, ali potpuni slepi na širu političku realnost", rekao je Lolor za Sineuropu.

Istorijat krađe umetnina

Pre ovog naleta pljački, u istoriji je bilo bezbroj drugih pljačkanja i otimanja cenjenih umetničkih dela, od piratske krađe Poslednjeg suda Hansa Memlinga iz 1473. godine sa broda koji je trebalo

da isplovi za Francusku, do ozloglašene krađe Mona Lize iz Luvra 1911. godine koju je izveo Vinćenco Peruđa, razočarani bivši službenik galerije.

Kad je uhvaćen dve godine kasnije, odslužio je samo šest meseci zatvorske kazne.

A opet je pljačka u Masačusetsu nesumnjivo nagovestila promenu tempa za industriju pljački umetnina.

Prema istoričaru umetnosti Tomu Flinu, porast broja pljački 1970-ih „poklopio se sa bumom na tržištu umetnina".

Navodeći pokretanje emisije Antiks roudšou 1977. godine - dugogodišnju emisiju BBC TV u kojoj tim eksperata procenjuje umetnička dela i predmete - i njenu naknadnu popularnost, Flin kaže: „Bila je to kulturološka promena, kada smo počeli da posmatramo umetnička dela kao ekvivalent novcu."

U međuvremenu, kriminalci su postajali sve svesniji krhkosti muzejskog obezbeđenja, zbog čega su im umetnička dela izgledala kao laka meta.

Vesti ranih sedamdesetih upozoravale su na „krize" sa finansiranjem muzeja i rezove u bezbednosti, posebno usred visoke inflacije.

Pljačke manjih razmera, kao što je krađa portreta Vojvode od Velingtona Fransiska Goje iz londonske Nacionalne galerije 1961. godine i nestanak tri Rembranta iz galerije slika Dalvič 1966. godine pokazale su koliko jednostavno može biti naprosto ukrasti sliku iz zidina galerije neprimećeno.

Poput čuvara povređenog tokom pljačke u Muzeju umetnosti Vuster, pripadnici obezbeđenja su retko nosili oružje - i kao što je to predstavljeno s podsmehom u Mozgu operacije, često su umeli da budu uspavani „penzioneri" ili „tabletomani", kao što kaže Rajhard, sa vrlo ograničenom obukom iza sebe.

„Muzeji su nekada imali atraktivne kružne prilaze ispred, što je samo dodatno olakšavalo bekstvo", dodaje ona.

I iako se u filmu pojavljuje FBI-jev istražitelj zločina u vezi sa umetninama koji podseća na agenta iz stvarnog života Roberta Vitmana, koji je tokom karijere povratio umetnine u vrednosti od 300 miliona dolara, pravi tim FBI-ja za kriminal s umetninama osnovan je tek 2004. godine.

Ali kao što ističe Flin, dok su muzeji možda bili spori u priznavanju pretnje od pljačke u prošlosti, kradljivci generalno gledano takođe baš nisu ispoljavali oštroumlje.

„Istorija zločina s umetničkim delima i krupnih krađa umetnina prepuna je oportunističkih idiota koji zapravo ne razumeju prirodu samih umetničkih dela", kaže on, govoreći o njihovom potencijalu da naprave štetu.

„Ili, ako ćemo pravo, tržišta za umetnička dela. I onda ti momci otkriju, na njihov veliki užas, da je predmete koje su ukrali vrlo teško utopiti", kaže on.

Privlačnost pljačkaša umetnina

Arhetip kradljivca umetnika u fikciji kao simpatičnog otpadnika takođe je počeo da se javlja 1960-ih i 1970-ih.

Usred nemira pokrenutih Vijetnamskim ratom i Niksonovom administracijom, razočaranje i nezadovoljstvo dostigli su nove nivoe, naročito među mlađim generacijama u SAD.

Istovremeno, filmovi kao što su Topkapi iz 1964. godine (u kojem banda kradljivaca pokušava da ukrade umetnine iz palate u Istanbulu), Kako ukrasti milion iz 1966. godine (u kojem Odri Hepbern i Piter O'Tul planiraju pljačku iz altruističkih pobuda) i Prvi potez iz iste godine (sa Majklom Kejnom kao odvažnim provalnikom koji krade antičku bistu) pomogli su u veličanju takvih likova.

Prema istoričarki Suzan Ronald, koja se specijalizovala za kriminal u svetu umetnosti, uspon kradljivca umetnina u pop kulturi odražava mentalitet protivljenja vlasti iz toga vremena.

„Deo privlačnosti ovih likova je taj što nadmudruju establišment", objašnjava ona.

„Činjenica da krađe umetnina obično ne podrazumevaju privatne pojedince čini to prihvatljivijim.

„U pitanju je institucija i ima nečeg prilično odvažnog u svemu."

Možda su se delom zbog glorifikacije ovih kradljivaca umetnina zapatile zablude u vezi sa tim krađama - na primer, ideja da je to „zločin bez žrtve".

„Ne shvatamo to dovoljno ozbiljno", kaže Flin.

„Zbog toga kriminalci često dobiju smešno kratke kazne, kad uzmete u obzir da su počinili ozbiljan zločin prema kulturi.

„Ali zato što je to umetnost, mi ne mislimo da je to nešto važno".

Mozak operacije se na razne načine trudi da sruši ukorenjene ideje o pljačkašima umetnina.

Od Kejna u Prvom potezu do Alana Delona u Crvenom krugu Žana-Pjera Melvila (1970), takva ličnost je u filmovima toga vremena često predstavljana kao srcolomac.

Ali sa Džej Bijem, Rajhard se nadala da će to preokrenuti.

„Ti likovi su zapravo veliki kreteni. Oni su mizogini. Oni mogu sebi da priušte da nestanu i rade šta žele. Njih ni deca ne drže u kući, uz porodicu..

„Sama ideja da možeš biti otpadnik je privilegija, ali na kraju počnete da navijate za njih, jer je to puko narativno pitanje."

Mi dobijamo složenu perspektivu Džej Bijevog lika kroz njegovu napaćenu suprugu Teri (Alana Haim) i neimpresionirane koleginice sa studija Mod (Gebi Hofman), od kojih su obe prisiljene da trpe njegove ispade.

„Povremeno postoji dodati, objektivniji prikaz njega kroz žene u Džej Bijevom životu na koje on računa, a koje su opterećene njegovom slobodom.

„Lična sloboda je ogromna tema u američkoj politici danas, ali po koju cenu i ko snosi posledice toga?".

Danas su pljačke javnih muzeja i galerija mnogo manje česte, zato što su kriminalci sada „pomireni sa činjenicom da su to suštinski predmeti koje je nemoguće utopiti", kaže Flin.

Međutim, skorašnje smanjenje finansiranja američke vlade moglo bi da donese probleme u budućnosti za muzejsko obezbeđenje, uprkos tome što postoje veće pretnje po slike ovih dana, kaže konsultant za kulturnu baštinu Vernon Repli.

„Neće patiti samo obezbeđenje - biće to i tkanje samih zgrada.

„Ako ne ulažete u krovove i prozore, na kraju će vreme i klimatske promene verovatno predstavljati veći rizik po umetničke predmete od kriminalaca".

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Četiri velike pljačke muzeja u Srbiji
• Kraj trogodišnje potrage: Ukradena slika Van Goga doneta na kućni prag holandskog detektiva
• Vredna slika koju je ukrao nacista pronađena u Argentini posle 80 godina
• 'Noćna mora za svaki muzej': Seli na eksponat od kristala i slomili ga
• Rešena misterija gde je naslikana Mona Liza
• Prodali su sliku Pikasa da pobegnu od nacista - sada je njihovi naslednici žele nazad