Duško Kovačević

osvrt

Zar smo bili takve kukavice

Što smo dalje od tridesetog avgusta a naročito od podužeg perioda opozicionarstva u DPS-ovskom hibridnom poretku — sve češće se može čuti jedna sumanuta i bezobrazno lažna konstrukcija. O čemu je riječ? Kada s pravom kritikujemo novu postđukanovićesku svekoliku elitu, za čiji dolazak na vlast smo i mi kritičari zaslužni, apologetske sajber divizije odgovaraju tezom — kako smo u vrijeme Milove vlasti bili mirni i poslušni, a danas, nakon promjena, ostrvili smo se na ovo tanano i demokratsko uređenje. U najkraćem, kažu — ćutali smo trideset godina, i tek smo sada progovorili!

Istina je sasvim drgugačija i zar to treba dokazivati kada smo je živjeli i udisali do prije par godina? Ili ćemo je pogaziti uz to cinično i čuveno Tijanićevo pitanje — zar nemaš jači argument od istine. Čini mi se da ne postoji republike i države u svijetu (poslednje tri decenije) u kojima je antirežimski aktivizam bio tako intenzivan i uporan kao u Crnoj Gori. 

Je li Duško Jovanović ubijen zato što je ćutao i plašio se? Najmanje je polovina Crne Gore protestovala glasno i hrabro, koliko je ko mogao u meritumu svojih znanja i mogućnosti. Jesmo li zaboravili da su novinare i urednike ispred redakcija ranom zorom čekale 'zolje' (ručni raketni protivoklopni bacači) kao poslednja opomena pred moguću likvidaciju — da li zbog ćutanja? Koliko je novinara prebijeno, koliko je dostojanstvenih građana ostalo bez posla, a koliko njih je osudilo svoju teško školovanu djecu na najgore poslove i poniženja, je li zato što su ćutali?

Negdje oko 2010. godine kada sam pisao kolumnu za jedan veoma uticajan dnevnik, zvala me je draga prijateljica i intelektualka sa molbom — da 'skalam' malo sa čestim i pretjeranim prozivkama Mila i Aca. Ružno bi bilo da tvoje kolumne, kako je kazala, snažno obilježi fascinacija i opterećenje braćom Đukanović. Bila je u pravu. Itekako se kritikovala i napadala režimska klika! I koliko primjera građanskog i kolektivnog podvižništva mogu još nabrajati, ali bih u tom slučaju ušao u zonu ušećerene patetike, ako već nisam.

Naravno, bilo je antirežimlija koji su razdvajali ono što mu je na srcu od onoga što mu je na jeziku, što i jeste definicija 'Ketmana'  koju iznosi poljsko-litvanski pjesnik i nobelovac Česlav Miloš u djelu Zarobljeni um. S druge strane, ne treba praviti mitologemu prvoborstva od našeg nekadašanjeg opozicionog položaja. Čak uz sve nezavidno i tragično o čemu sam govorio u ovom komentaru — ne smatram da smo bili mučenici i stradalnici. Ipak, nismo bili Pinočeov Čile iz sedamdesetih godina i ni u kom slučaju Đukanovićevu epohu ne možemo nazvati diktatorskom. 

Ali ne treba omalovažavati i potcjenjivati tu divnu i odvažnu polovinu Crne Gore koja se otimala tri decenije.