др Радослав Т. Станишић

20. 11. 2023. 07:15   >>  10:10

IN MEMORIAM ЖАРКО ЛАУШЕВИЋ

Милош Обилић југословенског филма

Само дан послије празновања Његошевих дана, овјечаним зраком трајном блиставошћу оде нам још један срећник-несрећник који се имао рашта родити - Жарко Лаушевић.

Пише: др Радослав Т. Станишић, филмски и ТВ редитељ

Упознали смо се 1993. године у Београду. Жаро је тада био на врхунцу своје обећане - планетарне каријере. То су она кратка али врло јака познаства која ако се остваре у времену, гдје вријеме имао свој смисао само ако има трајања,  постају добра пријатељства.

У једном даху сам му испричао, да желим да снимам дипломски играни филм, у којем ће он играти главну улогу. Развукао је лице у осмјех  са оном заразном енергијом  и прихватио, дајући ми тако понта и самопоуздања да истрајем. 

Ипак, ако хоћеш да насмијеш Бога испричај своје планове наглас. Претекла нас је трагична Јулска ноћ...Ја сам снимио "Изабраника" неколико година касније али не са Жаром. А он је морао испаштати…

Покадкад сам дознао понешто о њему од његове рођаке, тете Сенке, тек толико да животари у Америци.

Прошле су године које су се забраздиле на нашим лицима, талог времена покрио је сјећања.  

Коначно  смо се видјели на филмским сусретима у Нишу 2016. године, гдје је Жаро добио гран-при “Наиса“  за улогу Моме у филму “Смрдљива бајка”.

"Ђе си Жаро", викнуо сам (мало ко га је тако звао), намах се окренуо и зажмирио оним његовим Шмекерским погледом. Оклијевао је, па је изустио: бјеше ли Раде!?

Загрлили смо се и он ме је благо цукнуо главом у чело уз тај наш особени за некога и помало чудни, али свакако оригинални црногорски ритуал,  упитао ме - ђе сам и шта радим..?

Те лијепе нишке августовске ноћи смо причали о нашем редитељу и професору Милу Ђукановићу и како треба да снимимо о њему документарно-играни филм.  Жаро је био велики пријатељ са професором Милом и много га је волио. Жеља нам је била да он игра професора и да буде главни наратор у филму. Даривали смо један другог и својим књигама.

Он мени ‘Година прође, дан никад’ , а ја њему ‘Храстови које не обарају’. Међутим,  морао се вратити за Америку. Остао је дуже него што је желио. Ипак, ја сам морао завршити филм ‘Неприлагођени, филмски гроф’.

Обојица смо искрено жалили што нијесмо заједно радили тај филм. Бодрили смо један другог за лично здравље уз наду и жељу да морамо сарађивати у наредном играном филму  ‘Шетачи  по мјесецу’  у којем ће он имати једну од главних улога.

Али, онда сам ја завршио на озбиљној операцији. Није било трећег пута. Никада се више нисмо ни видјели ни чули. И никада нисмо ништа заједно снимали. Није се вријеме испунило.

Жарко Лаушевић је без сумње највећи црногорски глумац и један од највећих југословенских глумаца икада! Глумац Аполон, глумац страсти који није био носилац само једне маске, једног лика, глумац с појавом која ауторитативно на сцени узима простор како својом игром, проживљавајући сваки карактер који тумачи, тако и као глумац са ставом, дикцијом, самопоштовањем и великом љубављу према свом животном позиву. Увијек је говорио из срца, а када говориш из срца онда не можеш да погријешиш.

Шиљо, Шмекеру, Милоше, Гавране, Алекса Радмане, Алија Османовићу, Аћиме Катићу…

Мучениче, Покајниче!

Слава Ти драги човјече!