Dragoslav Dedović  [ DW ]

30. 08. 2025. 07:26

Lokvanj na parobrodu

Studentski trg mi ostane sa leve strane i već posle nekoliko koraka ulazim u dorćolski lavirint. Doduše, Dorćol zvanično počinje nešto niže. Gospodar Jovanova je navodno granica. Ali niko za to ne mari. Ko god zakorači u Kapetan-Mišinu on je već kročio u najpoznatiji beogradski kraj. Tri godine sam dolazio u Dobračinu na posao. Dobro poznajem dorćolsku padinu na kojoj su se grupisale vile iz vremena srpske i jugoslovenske kraljevine. Na ćošku Kapetan-Mišine i Gospodar Jevremove stižem na cilj. Kulturna ustanova Parobrod.

Zgrada predstavništva Prvog dunavskog parobrodarskog društva u Beogradu građena je pre jednog veka – od 1924. do 1926. – po nacrtu bečkog arhitekte Aleksandra Popa. Nekada su je Dorćolci zvali „Mađarska kuća“ ili „Dunavac“.

Prvo dunavsko parobrodsko društvo (Erste Donau-Dampfschiffahrts-Gesellschaft, DDSG) osnovano 1829. u Beču, kako bi organizovalo rečni prevoz po Dunavu i pritokama. Pre Prvog svetskog rata bila je to najmoćnija svetska kompanija za rečnu plovidbu. Iza nje je ostala zgrada pred kojom stojim.Tokom Drugog svetskog rata zgrada je služila kao sedište nemačkog Crvenog krsta. Začudio me podatak da je nakon rata tu bilo sedište Komande Sovjetske crnomorske flote.

Potom je građevina koju je arhitekta zamislio kao kompoziciju od dve kule koje podsećaju na parobrodske dimnjake neko vreme služila kao Švajcarska ambasada, dečiji dispanzer, obdanište i Centar za kulturu Narodnog univerziteta Stari grad. Godine 2010. opština Stari grad obnavlja zgradu i naziva je Ustanova kulture „Parobrod“. Zainteresovala me je najava izložbe „Što se bore misli moje“.

Jednom sam bio u sali u kojoj je predstavljena panorama srpske poezije na španskom. Tada je tu bilo dosta ljudi. Ovog vrelog dana imam celu zgradu samo za sebe. Nigde nikoga. Ulazni deo je zamišljen kao kabina parobroda. Očekivao sam da je neko na ulazu, ako ne kapetan onda barem dežurni kormilar. Međutim, niko me ne zadržava. Stepenište i prostorija iza njih odišu reprezentativnim duhom starim jedan vek.

Preslišavam se u sebi. Što se bore misli moje – čiji je to stih? Jedva se prisetim da je zapravo srpski knez Mihailo poklonio ljubavnu pesmu petnaestogodišnjoj Kleopatri Karađorđević, koja je rođena šest godina posle bečkog parobrodskog društva. Da je ta obrenovićevsko-karađorđevićka ljubav krunisana brakom, docnija srpska istorija bi verovatno imala drugačiji tok. Ali nije. Kleopatra je umrla već u dvadesetoj godini, a knez je prilikom ženidbe sledio logiku dinastije, a ne zakon srca.

Lokvanji kao borilište misli

Već u prostranoj ulaznoj prostoriji posetilac se suočava sa platnima slikarke Jane Stojanović. Izložba je otvorena do 1. septembra. Mada naslov sugeriše ljubavno rojenje misli iz epohe u kojoj nije bilo eksplicitne putenosti, slikarka nudi nešto sasvim drugo. Izložba kruži oko lokvanja.

Prva slika koja mi je privukla pažnju nosi naziv „Naljutio si me“. Na levoj i na desnoj strani jednog lista su ženske šake. Ruke kao da vuku list, svaka na svoju stranu. Na samom listu su papričice. Očigledno je pomalo naivna, simpatična simbolika u korespodenciji sa dvostrukošću značenja reči „ljuto“.

Evo šta o izložbi kaže uvodno slovo: „Tananani prelazi suptilnih boja, razliveni su preko monumentalnih platana ove umetnice. Inspiraciju za svoje virtuozne kadrove na vodi Jana pronalazi u ranorenesansnim i nadrealnim prethodnicima, dok svaku njenu sliku prožima momenat tajne i davno zaboravljenog tihovanja.“

Na mene njeni pejzaži deluju kao snoviđenja. „Odabrani radovi predstavljaju unutrašnje prostore prikazane kroz pejzaže i njihove kadrove. Deo su šire serije radova nastale u korespodenciji umetnika i prirode, najčešće vezane za vodena okruženja i motiv lokvanja.“

Zašto baš lokvanj? Vodena biljka sa srcolikim listovima koji plutaju na vodi oduvek je privlačila umetnike. Na nemačkom se lokvanj označava kao jezerska ruža, a na bugarskom kao vodeni ljiljan. Svoj latinski naziv Nymphaea duguju grčkom mitu prema kojem se jedna nimfa zbog nesrećne ljubavi pretvorila u lokvanj.

I tu se otvaraju značenjska polja na ovoj izložbi. Zajednički imenilac Mihailove ljubavne pesme po kojoj je nazvana izložba i glavnog motiva na slikama – lokvanja – jeste nesrećna ljubav.

Slika koja je dala naziv celoj izložbi za mene je primenjeni onirizam. Crna voda a na njoj beli list. Pada mi na pamet Dučićev stih: Svi puti su prazni i mrak je na vodi. Beli list lokvanja i njegovo belo korenje razbijaju crnilo vode. Na horizontu je rumeno svitanje. Ili se dan gasi? Ovakvu atmosferu znam iz Nastasijevićeve pesme Predvečerje. „Žarom zatamni u predvečerje tvar…“ Nešto apokaliptično i nešto lepo u isto vreme. Dakle slika je apokaliptično lepa. Na crnom nebu zvezda padalica. Nada da će se želje ipak ispuniti?

O Janinim lokvanjima u katalogu piše: „Dok raste u mulju i zadržava nežnost, kako postojanja tako i kretanja, njegova snaga i izdržljivost daleko su fascinantniji naročito kada se uzme u obzir njegov tanani izgled. Svaki pojedinac kao jedno takvo meditativno telo poseduje sopstveni glas koji se može daleko čuti, ukoliko je njegov izvor dovoljno jak i postojan.“ Dakle, Jana nam poručuje da naša duša ima astralno korenje i usred mraka koji prekriva svet.

Plutanje liminalnim prostorom

Ove slike su očito deo potrage mlade umetnice. „Konstantan nametnuti imperativ brzine i hiperprodukcije iznedrio je svoju suprotnost u slici kao ličnu težnju za smirenjem i otklonom od neprirodnog“. Ta lična težnja za smirenjem ne znači da je smirenje i pronađeno. Mada je proces već počeo. Platno „Metanoja“ govori o tome.

Grčki izraz „metanoia“ u prevodu doslovno znači „iza uma“. U hrišćanskom tumačenju dobio je značenje duboke unutrašnje promene uma, mentaliteta i načina života. Teološki je to pokajanje, odricanje od greha, okretanje Bogu. A time i novi početak.

U katalogu se navodi još jedan izraz koji me u ovoj detektivskoj potrazi za duhovnom pozadinom ovakve vrste stvaranja odvodi korak dalje: „Suptilnost postojanja, ali i stvarnog pokreta ove biljke, iskazana je brojnim kadrovima na vodi u izmišljenim liminalnim prostorima. Kroz različite narative, umetnica pokušava da iskaže bezbroj ličnih utopija.“

Šta je zapravo „liminalnost prostora“? Latinska reč „limen“ znači prag. Kulturni antropolozi koristili su reč liminalnost za opis prostora odnosno vremena između obredne smrti i ponovnog rođenja u ritualima inicijacije. Koncept liminalnog prostora označava prelazni, neograničeni prostor koji je deo promene iz jednog stanja u drugo.

Dakle, mi kao lokvanji plutamo liminalnim prostorom tražeći metanoju. Žudeći za konačnom promenom i pokajanjem. A gde je sve to čemu težimo? „Tamo daleko“ sugeriše umetnica, koristeći najpoznatiji stih srpske rodoljubive pesme koja govori o čežnji za svojom zemljom, za zavičajem.

Iza listova lokvanja očito se krije duhovna potraga koja se umetničkom transformacijom pretvara u snoviđenja. U pejzaže našeg unutrašnjeg prostora kojeg često nismo svesni.

Janin svet

Jana Stojanović rođena je u 1998. u Beogradu. Završila je 2017. smer likovnog tehničara u Školi za dizajn. Četiri godine kasnije diplomirala je na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Trenutno je na doktorskim studijama i stipendista je Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Radi kao asistentkinja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u okviru programa za mlade istraživače. Imala je na desetine grupnih i sedam samostalnih izložbi u zemlji i regionu.

Možda najsumornija slika u ovoj seriji zove se „Lični mehuri“. Kao da je za mizanscenu uzela kadrove iz filma Istrebljivač Ridlija Skota ili grafičke novele poput Grada greha Frenka Milera.

Lokvanj koji kao da porađa crveni lotosov cvet – iako te dve biljke nisu rođaci – usred crnih i sivih gromada koje mogu da budu i mračne građevine i zidovi kanjona i litice naših strahova. Ta biljna vertikala postaje simbol života na civilizacijskom đubrištu ili, ako dosledno primenimo pravilo da se radi o našim unutrašnjim pejzažima – simbol duhovne obnove usred našeg duševnog otpada opkoljenog strahovima.

Jedva vidljivi prozirni mehurovi jesu slabašni da bi prizoru nametnuli svoju lakoću i transparentnost. Ali njihovo puko postojanje je ravno čudu.

Razmišljam o tome zašto neko ko još nije napunio tridesetu ima potrebu da zaroni u sumračnu paletu boja tražeći neku vrstu umetničkog i ljudskog iskupljenja. Sećam se da sam u svojoj dvadeset i sedmoj godini takođe bio čovek koji traži smirenje u sve nemirnijem svetu. Ta želja nas nikada ne napusti, ne stari zajedno sa nama, ne povija se pod teretom iskustva.

Jedina slika koja izlazi iz polutame u žarko podne ima odgovarajući naziv – Jara.

Beli lokvanj, zelena voda, beličasto piramidalno brdo i narandžasto nebo, zapravo po melanholiji ne odudaraju od slika tamnijeg spektra. I ovaj duševni krajolik je bezljudan. I u njemu možemo da se izgubimo.

Obišao sam sve radove Jane Stojanović. I ostali naslovi bili su indikativni: „Plodno tlo“, „Bara“, „Creatio ex nihilo“, „Prolazak“, „Predeo“.

Sve vreme sam očekivao još nekoga, posetioca ili čoveka zaposlenog u Parobrodu. Ali tog popodneva imao sam privilegiju da budem sam sa slikama. Bezljudni pejzaži u bezljudnom prostoru. Krckavi parket. Sene nekadašnjih slavnih stanara – to su ona obličja za koja vam se učini da ste ih zakačili perifernim vidom, a kada pogledate tamo – njih nema.

Prišao sam otvorenom prozoru.

Napolju je avgustovski Dorćol. Jedno setno dvorište, sa prizemnom građevinom koju još uvek nije progutala investitorska pohlepa. Kažem sebi da bih češće trebalo da se ukrcavam na ovaj Parobrod. Imaju bioskopsku salu, džez klub. Odlazim, iza mene ostaje prozor na krmi Parobroda nasukanog na padini koja kao tobogan svojim ulicama stremi ka Dunavu.

Ne mogu a da se ne zapitam: Kakav bih unutrašnji pejzaž naslikao da sam kojim slučajem ostvario želju iz detinjstva i postao slikar? Moraću da razmislim. Ovo zanimljivo popodne u kojem sam se družio sa slikama Jane Stojanović poklonilo mi je i to čudno pitanje.