Dragoslav Dedović  [ DW ]

10. 05. 2025. 12:17

Berlin – sudar popa i propagande

Mada sam godinu dana živeo u Berlinu, a pre i posle toga nedeljama znao boraviti u gradu, nosam uspeo da još jednom posetim moju omiljenu nemačku kulturnu instituciju – Novu nacionalnu galeriju. Prolazile su godine, decenije. Do ovog majskog vikenda 2025. kada sam naprosto otišao tamo.

Šetao sam sa saputnicom Obalom Maksa Rajhpiča - mornara koji je svoj pacifistički bunt platio glavom jer ga je carska vojska 1917. osudila na smrt. Nije dočekao svoj 23. rođendan. Sa Berlinom je tako - višak istorije na svakom koraku.

Napokon vidim zgradu koja me i pre nekoliko decenija obradovala svojom modernom prozirnošću.

Galerija je građena tri godine, sve do 1968.Bila je poslednje delo jednog nemačkog graditeljskog genija koji je 1938. izbegao u Ameriku i tamo uspešno gradio svoja zdanja. Zvao se Ludvig Mis van der Roe, a rođen je u Ahenu, nemačkom gradu koji, oprostiće mi Berlin, najviše volim. Njegove zgrade su često samo “kost i koža” - čelik i staklo. Za Novu nacionalnu galeriju istoričari kažu da je možda i najbolje Van der Roeovo delo. Njegov graditeljski testament.

Galerija je od 2015. renovirana više od pet godina. Ponovo je otvorena avgusta 2021. Zgrada u mom sećanju i ova u kojoj ulazim potpuno su istovetne. To je znak da su restauratori obavili dobar posao, poštujući rukopis autora.

Pošto je i samo zdanje umetničko delo, sredom i nedeljom se nude obilasci zgrade uz stručnog vodiča.

Već na ulazu sam suočen sa neobičnom činjenicom da su u Galeriji trenutno - tri izložbe. Izložba kojom Galerija slavi samu sebe zove se „Opterećenje. Umetnost između politike i društva“. Sve što je ovde skupljeno od umetnosti posle Drugog svetskog rata sortirano je duž linija ideoloških i erstetskih lomova i podela te epohe. Hladnoratovska razdrtost sveta nije bio samo kob umetnosti već – o tome govori izložba – i njena šansa da pođe neočekivanim putevima. Relizam ili apstraktnost? Svakodnevnica ili pop? Feminizam, identitet, ekologija. Sve je tu. Pošto je Berlin bio centralna tačka – podeljeni grad podeljenog sveta – suočavanje onoga što je nastalo sa obe strane Zida krajnje je zanimljivo. Tako Pikaso i Vorhol postaju komšije imenima za koje mnogi jedva da su čuli.

Pop i propaganda

Na primer, Hans Tiha. On je sa šest godina 1946, sa svojom porodicom proteran iz tadašnje Čehoslovačke. Postao je docnije jedini istočnonemački umetnik pop-arta. Živeo je u ratnoj ruševini u Istočnom Berlinu. Tiha je postao i najtraženiji istočnonemački grafičar i ilustrator knjiga, a i sam je pisao za decu. Pratila ga je Državna bezbednost DDR-a, ozloglašeni Štazi. U svom ateljeu je, pre nego što bi izašao iz njega, okretao slike prema zidu naslanjajući ih ramovima jedne na druge. Između ramova je stavljao papiriće. Kada bi ulazio u atelje proveravao bi da li su papirići na svom mestu, da bi znao da li su pripadnici tajne službe videli neka njegova platna koja su mogla da se shvate kao kritika komunističke države.

Privuklo me je njegovo platno koje nesumnjivo dosta duguje i dadaističkom pacifizmu i pop-artu.

U mnoštvu radova jednako me je zainteresovalo veliko ime istočnonemačke umetnosti. Harold Mackas zastupljen je platnom "Transport Šestoruke boginje”.

Nacisti i prinudni radnici demontiraju šestoruko kameno božanstvo. To je jedna od retkih umetničkih poruka koja pokazuje kako deluje totalitarna ideologija kada joj se na putu nađe neželjeno kulturno ili religiozno nasleđe. Mackasova ironija mu je donela priznanje ali i nevolje. „Slikar sa sklonostima cirkuskog klovna" – tako je jedan berlinski dnevni list nedavno opisao ovog slikara.

Lotar Lang, jedan od najznačajnijih istoričara umetnosti i kritičara u Demokratskoj Republici Nemačkoj - DDR-u – svojedobno je zapisao: "Mackesov senzualni realizam u svojim najboljim delima nudi ‚slavlje za oči‘.“

Na istoj izložbi se namerno kao kontrapunkt forsirala i nefigurativna umetnost kao što je apstraktni ekspresionizam. Njegov začetnik, Amerikanac Barnet Njuman, zastupljen je radom koji je nemoguće prevideti.

Platno "Ko se boji crvenog, žutog i plavog IV” završeno je 1970. Te godine je umetnik umro. Ali nešto od zračenja čiste boje sa njegovog platna, nešto magično u tim jarkim geometrijskim plohama, drži pogled živih na sebi i 55 godina posle Njumanove smrti.

Iz Sjedinjenih Država stiže i rad koji je potpisala Li Bonteku - neki su kritičari videli u njenom pravljenju reljefa od delova industrijskih motora i mašina provokativni pokušaj da prikaže izvesne ljudske otvore. Priznaću, to mi nije bila prva asocijacija. Pomislio sam na rep mlaznog aviona. Ali ljudska mašta je beskrajna, naročito kada se frojdovski razigra.

Izložba je obuhvatila video-instalacije, objekte, platna izrazite figurativnosti i radikalne apstrakcije. Umetnost koja je potvrđivala pa i slavila poredak u kojem se zatekla, kao i ona koja mu se intenciono ili otvoreno protivila.

Hajnrih Drake, jedan od vodećih vajara pokojne istočnonemačke države spadao je u onu vrstu umetnika koji su potrebni svakom režimu.

Izlagao je kao mlad čovek još za vreme nacista, punu afirmaciju stekao je u DDR-u, da bi umro u ponovo ujedinjenoj zemlji i gradu 1994.

Marksov lik je svima koji su odrasli u jugoslovenskom socijalizmu bio od malih nogu poznat, ali je zbog učestalosti njegovog pojavljivanja u javnom prostoru bio uglavnom banalan. Ipak sam mu prišao, da ustanovim šta Drakeovog Marksa čini osobenim. Možda je to izoštrenost crta lica. Tu mi je palo na pamet da ni jedan Marksov lik s kojim sam bio suočen u životu nije pokazivao tragove sreće ili humora. A znamo da je voleo da pravi decu i da se šali.

Sa druge strane, najpoznatije ime američkog pop-arta Endi Vorhol poigrao se usred hladnoratovske smrtne ozbiljnosti sa simbolom sicijalističkog lagera - srpom i čekićem.

Obrnuvši red reči – slika se zove Čekić i srp – Vorhol je odvojio ova dva predmeta ironično ih oslobađajući njihove prenaglašene ideološke simboličnosti.

Vorhol je napravio celu seriju ovakvih grafika posle posete Italiji, gde je na zidovima video grafite sa srpom i čekićem – simbolom tada jake Komunističke partije Italije. U Njujorku je u obližnjoj gvožđari kupio čekić i srp. Na dršci njegovog srpa zadržao je oznaku američkog proizvođača. Vorholu je pošlo za rukom da umetnički amerikanizuje i glavni simbol američkog hladnoratovskog takmaca. Nastala je zanimljiva reinterpretacija.

Granicom umetnosti

Tačno naspram ulaza u ovu izložbu, u odvojenim odajama izloženi su radovi jednog od najvećih savremenih nemačkih slikara, Gerharda Rihtera. Njegova platna dostižu širom sveta astronomske cene.

Hteo sam nedavno da pogledam njegovu izložbu u Diseldorfu, ali tada je bila tolika gužva da sam morao odustati. Sada mi je Galerija nadoknadila taj gubitak.

Na samom ulazu je kapitalno delo „Atelje 1985". Njegova razigranost ne ostavlja sumnju da je radost stvaranja u srži ovog triptiha visokog 2,6 a širokog šest metara,

Rihter je u svom decenijskom radu često posvećen pitanju granica umetnosti. Njegov odnos prema istorijskoj stvarnosti, faktičnosti, naročito se pokazuje u njegovom odnosu prema fotografiji. Prilikom svog prelaska iz Istočne u Zapadnu Nemačku početkom šezdesetih već je poneo svoje težnju da bojom „prepravi“fotografije. Jedna od tehnika je bila premazivanje lakom. Od 1986. počeo je tako da obrađuje svoje fotografije. Likovni kritičari smatraju da se apstraktna likovnost i predmetnost tu sudaraju kao malo gde u njegovom ukupnom delu.

Pored serije ovih oneobičenih fotografija pronalazim i umetnikove reči: “Fotografija skoro da nema stvarnost, ona skoro da je u potpunosti slika. A slikarstvo uvek ima stvarnost, boju možete dodirnuti, ona ima prisutnost; ali ona uvek daje neku sliku, svejedno, dobru ili lošu. Ta teorija ne donosi ništa. Snimio sam male fotografije koje sam zamrljao bojama. Tu se nešto steklo od te problematike, i dobro je što je tako, bolje od onoga što bih o tome mogao da kažem”.

Jedan od najpoznatijih Rihterovih projekata jeste „Birkenau". Niz platana je nastao na osnovu fotografskog predloška. Fotografije su tajno snimili sami logoraši, a iz zloglasnog logora Aušvic-Birkenau prokrijumčarila ih je jedna Poljakinja u pasti za zube. Umetnik je dodavao slojeve boje preko tih potresnih fotografija, čineći ih neprepoznatljivim. Rihter je time učinio dve stvari – zahvaljujući svom statusu međunarodne umetničke zvezde skrenuo je pažnju na logorski užas koji je stojao iza fotografija. I dokazao je da apstraktne slike, već na osnovu istorije svog nastanka i na osnovu teške melanholije koju nose u sebi, mogu da postanu potresni umetnički uvidi u svet tog užasa. Time je opet pomerio granice dokumentarnog i umetničkog pamćenja.

Mada sam uvek suzdržan kada su u pitanju umetnici svetskog glasa, jer se ne može svaki put procenti šta je suštinski doprinelo njihovom uspehu, marketinška strategija, spekulacije na tržištu umetnina ili pomodni trend, sa jedne strane, ili čisti estetski magnetizam sa druge – najčešće je to uspešan miks ovih elemenata – Gerhard Rihter svakako spada u umetnike koji su s pravom na vrhu.

Njegovo delo je do te mere sugestivno da u holu moram da sačekam neko vreme, kako bih se na neki način i mentalno osposobio za sledeću vizuelnu avanturu.

Zamisli mir

Joko Ono, uticajna konceptualna umetnica i žena Džona Lenona, sa kojim se sve do njegove smrti javno borila za mir u svetu, predstavljena je u Nacionalnoj Galeriji izložbom pod nazivom "Zajedno sanjati”.

Umetnica je zapisala misao koja je dala okvir izložbi: “San koji čovek sanja sam jeste samo san. San koji se sanja zajedno jeste stvarnost”.

Već na ulazu posetioca čeka „Mend Piece" – još u šezdesetim godinama prošlog veka poznati koncept „nedovršene umetnosti". Tek kada publika sedne za sto i počne da sklapa delove razbijenih keramičkih predmeta ta umetnost se ostvaruje. Joko Ono se poziva na Kincugi, tradicionalnu japansku umetnost opravljanja razbijene grnčarije. Žilice koje pokazuju mesto loma, zalepljene pozlaćenim lakom, postaju rukopis koji priča celu priču o nekadašnjoj razbijenosti predmeta.

Joko Ono je o tome napisala: "Popravljati sa mudrošću / Popravljati sa ljubavlju. / To će u isto vreme popraviti Zemlju".

Zemlji je popravka svakako bila potrebna i pre 60 godina, kada je Joko Ono predstavila svoje delo u Londonu. Sa žaljenjem konstatujem da je u međuvremenu kvar uznapredovao.

Na izložbi se mogu videti poznate šahovske table na kojima su sva polja i sve figure potpuno beli. Ljudi mogu da sednu i da odigraju partiju bez protivništva. "Igraj sa poverenjem” je naziv konceptualnog zahvata iz 1966. A uputstvo za igrače glasi da igraju toliko dugo dok više nisu u stanju da razlikuju svoje i protivničke figure.

Mene su najviše zainteresovali originalni oglasi u Njujork tajmsu i drugim uglednim novinama prošlog veka.

Na celim stranicama su objavljene reči: RAT JE ZAVRŠEN, a ispod toga, sitnim slovima - ako ti to želiš. Bila je to božićna čestitka Džona i Joko Lenon jedne subote, 21. decembra 1969.

Na drugim oglasima iz drugih decenija napisano je na raznim jezicima sveta: "Zamisli mir”.

Izlazim iz Nove nacionalne galerije sa mišlju da umetnost i dalje, aristotelovski rečeno, ne govori toliko o onome što jeste, već ukazuje na to šta bi moglo da bude.