Основна тема
Црно/бијела тема
Инверзна тема

Подешавaња

Умањи / Увећај

Изаберите тему

Основна тема
Црно/бијела тема
Инверзна тема

DW

Dragoslav Dedović [ DW ]

09. 12. 2023. 09:52

Pesma u pogledu

Sava Šumanović, Pozna jesen, 1934.

Osamdesetih sam često putovao vozom. Jedna od glavnih železničkih petlji na pruzi Sarajevo-Beograd bili su Vinkovci. Rodno mesto Save Šumanovića. Gledajući zimi kroz prozor iz kupea, pamtio sam pejzaže koji promiču – njive pod snegom, drvorede, zvonike crkvica. Pejzaže koje je proslavio ovaj slikar.

Prvi susret sa njegovim platnima desiće se baš u toj deceniji u beogradskom Narodnom muzeju. Za vreme postdiplomskog studija sociologije kulture znao sam katkad otići do zgrade Uprave fondova, neorenesansno-eklektičke lepotice iz 1903. u kojoj je od 1952. Narodni muzej. U stalnoj postavci sam najviše vremena provodio pred radovima slikara 20. veka – jednako su me zanimali Pikasova „Glava žene" kao i Šagalov „Seljak i krava", Mondrijanova „Kompozicija II" ili Gogenova „Tahićanka". Godine 1915. kada se čovečanstvo već kupalo u sopstvenoj krvi, nastala je Renoarova „Kupačica". To nam jemči da će poneki trag lepote nadživeti i naše kataklizme.

Posebno sam voleo da zastanem pred platnima Save Šumanovića. Od svih naših slikara iz tog perioda, on je u meni proizvodio najbržu intuitivnu reakciju. Na njegov melanholični kolorit odgovaralo je moje unutrašnje biće.

Kada sam poslednji put tih poznih osamdesetih, izašao iz Narodnog muzeja uoči mog odlaska iz Beograda, nisam ni slutio da ću se sa umetnikovim delom rastati na nekoliko decenija.

Leskovački kulturni centar

Ovaj put je slučaj hteo da se decembra 2023. zateknem u Leskovcu nekoliko dana posle otvaranja reprezentativne izložbe Save Šumanovića u Leskovačkom kulturnom centru. Obradovao sam se kao da mi je slikar rod rođeni.

Njegovo ime je bilo ispisano na bilbordu, na pročelju moje omiljene leskovačke građevine, Palate Kaloderma, koju su 1927. podigli sinovi osnivača fabrike sapuna Jovana Vlajčića. Želim da vidim u tome nekakav skriveni sklad – nekadašnja upravna zgrada koju podižu naslednici leskovačkog fabrikanta sapuna i kozmetike, preinačena u kulturni centar, sada kao školjka čuva 28 dela mog omiljenog srpskog slikara. A verovatno smo ovog kišovitog jutra Sava i ja po mestu rođenja jedina dva Sremca ovde na jugu.

Pred zgradom sam već oko devet ujutro. Ulazim u atrijum, gde su postavljene table sa biografskim podacima slikara. Ova prostorija pokazuje kakav bi bio Leskovac da ga nije uništilo savezničko bombardovanje 1944.

Aula kulturnog centra, Leskovac

Obaveštavaju me da se izložba na galeriji otvara tek u 10. Odlazim u kafić s druge strane ulice i prelistavam stranice Savinog života.

Prelistavanje života

Otac Milutin, šumarski inženjer, sa porodicom prelazi iz Vinkovaca u Šid, odakle su njegovi, kada je dečaku četiri godine. Docnije je ostalo zabeleženo da je otac želeo da mu sin postane advokat. Ali zemunski gimnazijalac Sava Šumanović, već nepovratno potpao pod vlast muza, na časovima slikanja kod Isidora Janga otkriva u sebi pesnika boje i svetlosti. U Zagrebu, na Višoj školi umjetnosti i obrta, stiče solidne zanatske temelje za svoju umetnost. Ono što je meni objasnilo sopstvenu sklonost Šumanovićevim platnima jeste činjenica da se slikar u zagrebačkim godinama družio sa hrvatskim pesnikom Antunom Brankom Šimićem. Sava je bio svega dve godine stariji, u Zagreb je stigao 1914., a Šimić godinu dana kasnije. Šumanović je docnije slikao onako kako je Šimić pevao: katkad jarkim koloritom suspregnuta seta progovara čak i iz akta ili mrtve prirode. Šimić je u pesmi „Pjesnici u životu" zapisao stih: „Mi nosimo pjesmu u pogledu". Primenjeno na Savu Šumanovića ovo bi bilo potpuno tačno. Sava je poeziju nosio u pogledu, a život je proveo tražeći način da zaista naslika pesmu koju vidi.

Prelistavam tako deceniju po deceniju slikarevog života, odlazak iz Zagreba u Pariz, kubističke godine, povremeni povraci u Šid, ponovni odlasci u Pariz, potom šidska decenija, zrenje sopstvenog stila, Drugi svetski rat, ustaško nasilje i zločin nad slikarom. I već je deset sati, vreme je da krenem, da vidim 28 od ukupno 800 slika i 400 crteža i skica koliko ih je za života stvorio.

Slike pod stražom

Galerija već prima prve posetioce, jedan ostariji gospodin, za koga docnije čujem da je kolekcionar, glasno objašnjava čoveku koji ga ćutke prati, opšta mesta iz Savinog života. Ljudi koji nisu umetnici, a poseduju umetnička dela, zaista misle da bolje od drugih znaju šta je umetnost. Razgovaram kratko sa Ivanom Ristić, zaduženom za odnose sa javnošću i veštom voditeljkom niza programa kojima sam prisustvovao.

Ivana Ristić

Najzanimljiviji deo priče o izložbi nije bilo samo otvaranje, na koje nisam mogao doći – bilo je dobro posećeno, priča Ivana. Doduše, postojale su izložbe Save Šumanovića dalekih sedamdesetih i osamdesetih u Domu vojske i Muzeju, ali u vremenu sklonom zaboravu, pauza od nekoliko decenija učini da Sava Šumanović blista u Leskovcu kao da je tu prvi put. Ivana je sa svojom ekipom išla do Šida, tamo su profesionalci Galerije slika „Sava Šumanović" po strogoj proceduri utovarili zaštićene slike u specijalni kombi, a onda su im se pridružili policajci sa dugim cevima. Uzbudljivo kao na filmu.

Da li je umetnik mogao da nasluti da će neke njegove slike putovati Srbijom pod oružanom pratnjom? Šta bi o tome pomislio? Zahvaljujem se Ivani i posvećujem se slikama. Pazim da ne nagazim žutu liniju na podu ispred njih, jer alarm, to sam slučajno isprobao odmah, dobro radi.

Između Pariza i Šida

Mada su aktovi i pejzaži proslavili umetnika, meni pažnju najpre privlači jedno delo iz pretposlednje umetnikove godine u Parizu. Luksemburški park 1929.

Tamniji donekle ekspresionistički potezi na platnu nikako da se uklope u jedno moje popodne na istom mestu, skoro devedeset godina kasnije. Moj dan je u sećanju prozračan, sa više svetlosti i života. Kao da još čujem žamor ljudi koji sede na klupama ili travi.

Sava Šumanović, Luksemburški park 1929.

Sada mi slikarevo viđenje tog prostora prekriva uspomenu, ugnezdiće se u moju zalihu slika kao još jedan Luksemburški park u mom životu.

Setim se da se Sava Šumanović u Parizu družio sa mladom međunarodnom slikarskom elitom ali i sa književnikom i diplomatom Rastkom Petrovićem koji mu je na francuskom recitovao Remboa, a Sava sve to pretočio u slike.

Sledeće iznenađenje mi je priredio jedan portret koji do tada nisam video. „Rusinka u narandžastom" iz 1934. zrači takvom tihom snagom, da sam se slici dva puta vraćao.

Sava Šumanović „Rusinka u narandžastom" 1934.

Pre svega radosno prelivanje nežnih i snažnih nijansi, strukturisane crte lica bez viškova, sve to me nagnalo da pomislim – Rusinka je odavno mrtva, kao i Sava, ali ovo čudo ovde je u stanju da proizvede dobru energiju u posmatraču. Nije ovo susret sa starim već za mene novim Savom Šumanovićem.

Između tela i predela

Napokon se susrećem sa najpoznatijim slikarevim radovima – ženskim aktovima i sremskim pejzažima. Pročitao sam u katalogu da je Sava imao problema da u Šidu pronađe žene spremne da poziraju. U desetak godina šidskog stvaralačkog perioda bila je to jedino plavokosa slovenačka kafanska pevačica Beba. Svoje senzualne crnke Sava je morao slikati po skicama koje je poneo iz Pariza.

Sava Šumanović „Poluležeći ženski akt na divanu", 1934.

Izgleda da je to urodilo neobično dobrim rezultatom kao što svedoči slika pred kojom se nalazim: „Poluležeći ženski akt na divanu". Ispada da je za sliku nastalu u Šidu 1934., uzeo model iz Pariza 1929. Ne znam za telo, ali lice me podseća i na „Rusinku".

Sava Šumanović je ipak slikar koji je izumeo „sremski pejzaž". Njegovo umeće da vidi krajolike u različitoj svetlosti godišnjih doba ili perioda dana, njegova spremnost da uhvati i „zamrzne" jedinstvenu atmosferu, pokazuju da je umetnik dugo putovao tražeći samo svoju umetnost, ali da ju je u potpunosti pronašao kada se vratio kući.

Sava Šumanović , „Proleće u šidskim baštama",1940.

„Proleće u šidskim baštama" je čisti lirski omaž svim sremskim baštama u cvatu. Svoj stil je slikar u katalogu za veliku izložbu u Beogradu 1939. nazvao „kako znam i umem", svesno se ograđujući od svih „izama" kojima je delom pripadao u nekim fazama i o kojima je imao jasnu teorijsku predstavu, za razliku od mnogih savremenika.

Tanjir za mrtvog sina

Kada mu 1937. umire otac on preuzima poslove na imanju – motivi berbe grožđa i rada u polju se sami nameću. Verovatno bi slikar, da je srećnim slučajem preživeo ustaški teror, naslikao još mnogo toga. Na štafelaju se sušila slika „Beračice" kada su ga zlikovci odveli 28. avgusta 1942. Njegova majka Persida nije se mirila sa vestima da su ga 30. avgusta zajedno sa više od 120 lokalnih Srba divljački mučili, pa streljali. Prema svedočenju izbeglice iz Slovenije Marije Demšhar, koja je u vreme kada su došli po Savu živela sa Šumanovićima, majka je jako dugo i nakon zvaničnog odgovora ustaške države da je Sava Šumanović streljan, svake večeri postavljala tanjir i za njega i raspremala mu krevet.

Sava Šumanović, Zimski pejzaž, 1940.

Pre nego izađem, zadržavam se pred Savinim zimskim pejzažima pod snegom. Na neki način je umeo da naslika tu nestvarnu tišinu pod belim pokrivačem. Da ljutu sremsku zimu pretvori u prizor koji posmatrač pamti sa radošću.

Svakako, slikarstvo je poput alhemije. Sava Šumanović bi našao način da natera i ove tamne senke decembarskog dana u Leskovcu da zaplešu na platnu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.

DW

Пратите нас на

Најновије

Најчитаније