Slobodan Maričić - BBC novinar  [ BBC ]

29. 10. 2025. 07:05   >>  09:30

Moj dnevnik protesta: Koliko se Srbija promenila za godinu dana

Godinu posle pada nadstrešnice obeležili su neki od najvećih protesta u istoriji Srbije, predvođeni studentima. Bio sam na većini, rekao bih i evo kako je to sve izgledalo.

Ne znam zašto me je razgovor sa tom ženom tako pogodio.

Primetio sam je na ulazu u Novu Pazovu, selu nedaleko od Beograda, dok je na jedan od stolova uz saobraćajnicu ređala kutije sa slatkišima.

Tog hladnjikavog 31. januara, studenti su krenuli na dvodnevni komemorativni marš ka Novom Sadu, gde je bio zakazan veliki protest zbog pada nadstrešnice železničke stanice 1. novembra 2024. i smrti 16 ljudi.

Duž čitavog puta, iz sela u selo, hiljade ljudi je izašlo da ih pozdrave i počaste.

„Ima svega, i slano i slatko i voće i domaće kiflice“, rekla mi je tada 61-godišnja Nevenka Đukić iz Nove Pazove, žena prosede plave kose i toplih očiju, sa maramom oko vrata.

Tu je i zbog „troje njenih studenata“ - odavno su diplomirali, da bi dvoje potom otišlo iz zemlje.

„Nadam se da će posle ovoga oni da dođu... Da mama nije sama, jer mama je sada sama“, rekla je Đukić drhtavog glasa i ubrzo zaplakala.

Ne znam, možda sam u njoj video moju majku, osetio njenu čežnju za decom ili su se i na mene prelile emocije iz studentskih šetnji - viđao sam i starije muškarce kako pred njima padaju na kolena, sa suzama u očima - ali progutao sam knedlu i jedva izgovorio sledeće pitanje.

I 1. novembra sam bio na samo nekoliko metara od novosadske železničke stanice, dok su nadležne službe i dalje uklanjale šut od nadstrešnice ispod koje su ostali brojni životi.

Ali, iako veoma svestan razmere tragedije, nisam to tada osetio na taj način.

Posle masovne pucnjave u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ 3. maja 2023, kada je ubijeno devetoro dece i čuvar, gde sam se našao dok policija oko škole još nije raširila zaštitnu traku, i proveo dane, mislio sam da me više ništa ne može dotaći.

Ili je samo lakše kad se gleda kroz objektiv kamere, kao da to nisu tvoje oči.

Ali kada je rekla „da mama nije sama“, izgleda da me je sve stiglo ili se jednostavno probudilo to nešto duboko zakopano i okoštalo tamo negde između rebara.

I često su mi prethodnih meseci, koje mnogi nazivaju najvećom političkom krizom Srbije od kako je na vlast 2012. došla Srpska napredna stranka (SNS), na pamet padali Nevenka Đukić i njena deca.

„Ako se ništa ne izmeni i ja ću da odem odavde. Šta će mi i kuća i sve kad mi deca nisu tu“, rekla mi je tog 31. januara.

Kad su studenti početkom oktobra najavili da će ponovo, iz različitih delova zemlje, krenuti u šetnju ka Novom Sadu, ovog puta zbog obeležavanja godišnjice tragedije, uspeo sam da je pronađem.

„Nismo daleko odmakli, po nekim stvarima smo i nazadovali, posebno kada je reč o ponašanju vlasti, ali su se neki ljudi i možda malo osvestili“, odgovara Đukić na pitanje gde je Srbija godinu dana kasnije.

„Ali mnogi u mojoj okolini se i dalje boje da nešto kažu... Ne znam čega, šta imam da izgubim osim života? Šta će mi i kuća i sve ako nemam slobodu?“

Hm, što ne bih pronašao još neke ljude koje sam sretao izveštavajući sa protesta - bio sam skoro na svim, pade mi na pamet.

Video: Novi Sad 1. novembra 2024. - muk i bol

I buka i tišina 1. novembra

Dan pada nadstrešnice pamtim i po buci i tišini.

Buci bušilica i cirkulara koje lome i seku razrušene i nagomilane betonske blokove ispred stanice, zujanja raznih sirena, pomešanih sa povicima, naredbama i usmeravanjima vatrogasaca i nervoznih policajaca.

Obasjan rotacionim svetlima vozila raznih hitnih službi, u manjoj grupi novinara prolazim skroz do železničke stanice.

I sve deluje kao u nekom filmu.

Samo se čeka kakav heroj, poput Džona Meklejna u Umri muški, da se sav izranjavan i izmučen, provuče kroz uniforme do porodice koju je upravo spasao, pomislio sam.

Pamtim i osećaj da je ovo događaj koji bi mogao mnogo toga da promeni.

Ubrzo će se pričati o „najmanje 14 poginulih“ u padu nadstrešnice železničke stanice, renovirane prvo 2021, zatim ponovo svečano otvorene 5. jula 2024.

Još dvoje ljudi će kasnije preminuti, a uslediće neki od najvećih protesta u istoriji, napetost i mnogo buke, uz dozu fizičkih sukoba i suzavaca.

Ali te večeri, dok mašine rade punom parom, a radnik u beloj majici cirkularom seče armaturu, šireći varnice svuda okolo, prilično unezvereno, ali opet nekako mirno, stojim sa strane i sve posmatram.

U beleškama iz tog dana nalazim i da sam čuo kako neko kaže da su „našli jednu nogu“, a potpuno sam zaboravio na to - možda mi je mozak učinio uslugu?

„Šokirana sam i potresena", rekla mi je tada kratko 40-godišnja Marija Bjelica, koja živi nedaleko od stanice, dok sa dvoje male dece, i bezbedne udaljenosti, posmatra šta se dešava.

„Muž i ja stalno idemo vozom do Beograda", dodala je sležući ramenima.

I to će gotovo svi u Novom Sadu ponavljati i tog i mnogih kasnijih dana - mogao je biti bilo ko od nas.

Pogledajte i ovaj video iz Novog Sada posle jedne od najvećih tragedija u novijoj istoriji grada

Taj dan je delovao sasvim obično, ljudi su se vozili brzom prugom do Beograda i nazad, pa na klupama ispred stanice čekali autobuse ili da ih neko pokupi kolima.

I odjednom su stradali.

Od stanice odlazim do spomenika Svetozaru Miletiću, na centralnom gradskom trgu, gde su ljudi već počeli da se okupljaju i pale sveće.

A tamo - tišina.

Toliko tiha da ti bude neprijatno da se krećeš.

„Glavno je pitanje ko će da odgovara za sve ovo", rekla mi je jedna devojka tamo, ne želeći da se predstavi, a sećam se samo da je bila u društvu momka ili supruga.

Kada sam je pitao misli li da će se to zaista dogoditi, odgovorila je:

„Pa… Ne verujem".

Nikoga od njih danas nisam uspeo da pronađem.

Nisam siguran da bih ih uopšte prepoznao, takav je bio dan.

• Tragedija u Novom Sadu: Šta se dogodilo - 16 žrtava, ostavke ministara i hapšenja
• Student svedok pada nadstrešnice na stanici u Novom Sadu
• Tragedija u Novom Sadu: Ko je sve podneo ostavku i ko je sve uhapšen

Suze 28. januara

Ubrzo su pokrenute akcije „Zastani, Srbijo“.

Demonstranti bi u 11.52 - trenutku pada nadstrešnice - u tišini zastajali gde god da su se našli, a najčešće izlazili na kolovoz, odajući na taj način počast stradalima.

Prvo se ćutalo 14, pa 15, a potom 16 minuta, kako je broj žrtava rastao.

Prilikom takve akcije 22. novembra, grupa među kojima je bilo pristalica i funkcionera vladajućeg SNS-a, napala je studente Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Odgovorili su blokadom fakulteta i pozvali ostale kolege da im se pridruže.

U samo nekoliko nedelja, blokirane su gotovo sve visokoškolske ustanove u zemlji, a studenti su se odjednom našli na čelu protesta.

Izneli su četiri zahteva, koji se svode na utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice i obnovu rada institucija, tvrdeći da su trenutno pod kontrolom SNS-a, koja to negira.

Kada je studentkinja Pravnog fakulteta u Beogradu 16. januara udarena automobilom tokom akcije „Zastani, Srbijo“, a zatim još jedna na protestu 24. januara, delovalo je da se stvari zahuktavaju.

Pamtim neki osećaj zabrinutosti i napetosti da sve dodatno ne eskalira i da neko ne strada.

Posebno kada je 27. januara studentkinja u Novom Sadu pretučena bejzbol palicom - za šta su odgovorne bile pristalice SNS-a, upravo izašle iz stranačkih prostorija.

Usledio je veliki protest.

„Ako sada ne izađemo na ulice, uskoro nas neće biti“, rekla mi je tada 20-godišnja studentkinja Fakulteta tehničkih nauka, koja nije želela da se predstavi.

„Našu koleginicu su umalo pretukli nasmrt, vilica joj je razlupana, četiri zuba su joj izbili“, vikala je kroz suze u kameru, ne znajući da će njen izliv besa ubrzo biti viralan na društvenim mrežama.

Jedva sam je od buke čuo šta priča.

Samo sam se molio da me zvuk ne izda i da se njen izliv emocija čuje u bubici.

„Borimo se za pravdu, želimo društvo drugačijih vrednosti, državu koja funkcioniše, gde institucije rade, a oni koji nas gaze završe u zatvoru... Pravda nam treba“, nastavila je u dahu.

Video sa protesta zbog napada na studente u Novom Sadu: „Ako ne izađemo sada, uskoro nas neće biti"

Nju sam uspeo ponovo da nađem.

„Imamo promenjenu zemlju, samo moramo shvatiti da je to proces, potrebno je mnogo strpljenja“, kaže, ponovo ne želeći da joj se pominje ime, jer „imena u ovoj borbi nisu bitna“.

„Došlo je do osnaženja koje se dugo nije osetilo, vratio se osećaj postojanja bilo kakvog izbora i uticaja na dešavanja u zemlji“.

Važno je, kako kaže, navići se na razgovor između ljudi, a pre svega „biti otvoren za kritike sopstvenih postupaka“.

U međuvremenu sprema ispite, pa je pomalo neispavana, ali je i dalje deo studentske borbe.

Deli je na pre i posle zahteva za vanrednim parlamentarnim izborima.

„Promena političke garniture neće rešiti probleme koje trenutno imamo - hoće neke, zadovoljiće pravdu, ali neće rešiti društvenu krizu u kojoj se nalazimo“, smatra.

Kao jednu od grešaka studenata vidi to što „prosečan radnik koji primećuje šta mu se dešava i želi da mu bude bolje, nije znao na koji način može da im se priključi".

A borba mora da se proširi na ostale delove društva i „da se kola ne lome više na univerzitetima i školama, nego da oni budu samo jedna tačaka otpora“.

Posle napada na studentkinju, ostavke su podneli premijer Miloš Vučević, kao i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić, ali je SNS sa istim koalicionim partnerima brzo napravio novu vladu i izabrao novog gradonačelnika.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je odgovorne za napade na studente - i automobilima i bejzbol palicom - pomilovao nekoliko meseci kasnije.

„To je bilo strašno“, kaže studentkinja FTN-a.

„Ali to nije samo pitanje naših emocija zbog nepravde, već i priznanje režima oko principa vrednosti - ti ljudi su prebili devojku na ulici, a prozvani su junacima.“

Pogledajte video: Studentski protesti u Novom Sadu 6. februara 2025. - stara kamera, za novi trenutak

Iftar 1. marta

Taj period obeležili su studentski marševi širom Srbije.

Iz raznih pravaca išli su prvo do Novog Sada, zatim Kragujevca, Niša i na kraju Beograda, na četiri velika protesta zbog pada nadstrešnice.

Osećao se veliki entuzijazam i u mom okruženju se samo o demonstracijama pričalo, a posebno o dočecima studentskih kolona, uglavnom noć pred protest, uz vatromet, baklje i suze.

Dobro pamtim izmučenu kolonu studenata iz Niša u Beogradu, koji su šepali i jedva se kretali posle dugog puta, ali se pred sam kraj šetnje, na Terazijama, zaleteli i protrčali kroz cilj.

Ali pre svega kako su studenti u Nišu dočekali kolege sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru.

U zemlji i regionu gde su međuetničke i međuverske tenzije i dalje veoma prisutne, tri decenije po završetku krvavog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), niški studenti su za kolege druge religije organizovali iftar, večernji obrok kojim se prekida post tokom Ramazana.

Prisustvovao sam i bilo mi je toplo oko srca, priznajem.

Dok je protest i dalje trajao, a sunce nad Nišom polako zalazilo, grupa od dvadesetak novopazarskih studenata okupljala se za stolom u dvorištu Filozofskog fakulteta, deleći hranu prilagođenu muslimanima.

„Spremili su nam sve, pazili na nas, obezbedili prostorije gde može da se obavlja molitva", rekla mi je tada 22-godišnja Dina Mehović iz Novog Pazara.

„Dočekali su nas kao porodicu... Puno mi je srce."

• Novi Pazar u doba studentske blokade: 'E, oni stvarno postoje'
• „Pohitajte u Pazar": Veliki studentski protest u Novom Pazaru
• Protesti u malim mestima u Srbiji: Podrška studentima i 'oslobađanje od straha'

Nekoliko meseci kasnije, situacija se kod nje nije značajno promenila - osim što je napunila 23 godine - i dalje je deo studentskih akcija i protesta.

Priznaje da je umorna, ali „dok ne vidi ispunjenje zahteva, ne planira da stane“.

„Mislim da je Srbija za ovih godinu dana pokazala da na slogu i slobodu narod ne može da zaboravi, koliko god da je teška situacija“, smatra Mehović.

Pred obeležavanje godišnjice pada nadstrešnice, novopazarski studenti prvi su krenuli ka Novom Sadu - još 16. oktobra - na put dug gotovo 400 kilometara.

Jednu noć proveli su u konaku manastira Studenica.

„Neki bi se možda i začudili kako se to desilo, ali mi smo tu kao studenti, nema podela.

„Nebitno je ko je koje vere, tu smo zbog ideala i borbe za pravdu, a ona je nešto najčistije“, ističe Mehović, koja nije deo kolone do Novog Sada.

Velike proteste i „okupljanja cele Srbije na jednom mestu“ kaže da će „uvek pamtiti“.

„Ali bilo je i nekih nemilih scena koje će me proganjati celog života... Nismo navikli da nam deo svakodnevice bude policijska brutalnost“.

Pogledajte: 'Jedan od najlepših dana u našem gradu' - studentski protest u Novom Pazaru

Napetost 12. avgusta

Neobičan je osećaj kada na terenu krene nevolja.

Nešto te vuče ka centru, tamo gde je najgore, da vidiš, zabeležiš ili jednostavno budeš tu i sve pratiš, ali se onda javi i druga hemisfera mozga, pa šapne „hmm, da li je to baš pametno“.

Što se ne bismo ti i ja držali malo po strani, eventualno malo prišli s vremena na vreme da slikamo i snimimo, ali diskretno, kaže mi, pa moram da repliciram i posvađamo se.

I što sam stariji, iskren da budem, taj drugi deo češće prevladava.

Hrabro, nema šta.

Ovu diskusiju sam od pada nadstrešnice sa sobom vodio već 5. novembra u Novom Sadu, na jednom od prvih protesta posle tragedije, kada je bilo sukoba sa policijom.

Zgrada gradske kuće, kod spomenika Svetozaru Miletiću, razlupana je i išarana, crvena farba našla se i na prostorijama SNS-a, a bilo je i kamenovanja grupe policajaca na obližnjem gradilištu.

Slikali smo, snimali, pratili.

Kao i sa vidovdanskog 28. juna u Beogradu, posle kog je bilo sukoba dela demonstranata sa policijom, a potom i u Novom Sadu 5. septembra.

Usledile su i brojne optužbe za policijsku brutalnost, koje vlast negira i krivicu mahom prebacuje na demonstrante, optužujući ih - bez dokaza - za terorizam.

Pogledajte: Vidovdanski protest - sukobi, incidenti i privođenja

Ipak, posebno pamtim skup 14. avgusta u Vrbasu, malom vojvođanskom gradu na oko pola sata od Novog Sada, iako te večeri nije bilo sukoba.

Jeste dva dana ranije, kada su demonstranti šetali do centra grada i prostorija SNS-a, gde su se okupile njihove pristalice, koje su ih potom gađale raznim predmetima - na šta policija nije intervenisala - i došlo je do sukoba.

Varnice su brzo prenete na ulice Beograda i Novog Sada, gde je viđen sličan scenario, uz sukob demonstranata i policije.

Prostorije SNS-a zapaljene su u Valjevu i Novom Sadu.

Stižemo 14. avgusta u Vrbas, a tamo kao u Bilo jednom na Divljem zapadu, kada se četvorica kaubojaca gledaju, dok im graške znoja cure niz slepoočnice, a kamera im krupno snima samo oči.

Napeto.

U grupi ispred prostorija SNS-a bilo je dosta maskiranih ljudi, pojedini su u rukama imali palice i pendreke na razvlačenje, a spremnih na sukob je bilo i među demonstrantima na drugoj strani trga, iako su mnogi pozivali na mir.

„Kamenica me je pogodila pre dva dana, to su nam priredile naše vlasti“, rekao nam je tada 25-godišnji Mitar Kupusović iz Vrbasa, student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, sa zavojem na glavi.

„Oni se nasilno ponašaju, ali ne povlačimo se, nećemo dopustiti da oni upravljaju našim gradom“.

Reakciju vlasti tada je nazvao „paničnim trzajima“, a isto misli i danas.

„To je bio pokušaj režima da zaplaši ljude, kako bi se zapitali da li je pametno da izlaze na ulice i pomislili da je Srbija podeljena, sa čime se ne slažem - naša strana je mnogobrojnija“, kaže Kuposović u novom razgovoru za BBC.

Delovanje policije se, smatra, znatno promenilo posle vidovdanskog protesta u Beogradu, kada je „okrenut novi list prema demonstrantima“.

Gde je onda Srbija godinu dana kasnije?

„Kao da smo korak bliže slobodi i društveno i pojedinačno... Ljudi su izašli iz straha i uzeli živote u svoje ruke“, smatra.

Pogledajte video: Jedanaest meseci od pada nadstrešnice - tihe kolone u Beogradu i Novom Sadu

Godišnjica 1. novembra

Nevenka Đukić se za to vreme živi nekim normalnim životom, ali - sticajem okolnosti, kako kaže - sama.

Suprug joj je preminuo, a deca se nisu vratila.

Deo je zbora Nove i Stare Pazove i redovna je na većini protesta.

„Ovo što nam se dešava je okupacija, mi više nismo slobodni - čovek ne sme da ima mišljenje, da mu se nešto ne dopada, da se požali“, smatra Đukić.

Posebno kritikuje korupciju i kaže da „ništa ne može da se obavi bez neke veze“.

Studente podržava, naziva ih „fenomenalnim“ i poručuje im da ne ugrožavaju njihove živote.

Iako se boji da se na kraju ništa ne dogodi - kao 5. oktobra, ističe - dodaje i da „uvek ima nadu da može biti bolje“.

„Da bi se to desilo svi moramo da se trgnemo, ne očekujem od te dece da urade bilo šta za mene", ističe.

U međuvremenu se polako sprema za 1. novembar.

Hoćete li ponovo čekati studente u Novoj Pazovi?

„Obavezno“, odgovara odmah.

„Kod mene će spavati njih sedmoro.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• O nadstrešnici i kamenolomu: Može li korupcija da ubija i kako
• Ruska služba: 'Evropska unija sprema 'Majdan' u Srbiji'; Brisel: 'To nije tačno'
• Optužbe o nasilju policije: Svedočenja povređenih na protestima u Srbiji
• Šta znači ACAB i zašto se vidi i čuje na ulicama Srbije
• Ko je 'Ćaci' i kakve veze ima sa studentskim protestima
• Protesti u Srbiji: Nekad studenti, danas profesori, ponovo na ulici