Slobodan Maričić - BBC novinar  [ BBC ]

09. 03. 2025. 14:57   >>  21:00

Od 9. marta do blokada: Kako je vlast odgovarala na studentske proteste

Od studentskih protesta posle 9. marta 1991. godine, preko onih tokom zime 1996/1997, do aktuelnih, vlasti su na proteste reagovale na najrazličitije načine - kako?

Petronije Ponjavić iz Beograda je veći deo života proveo na ulici, protestujući.

Svedok je 9. marta 1991, studentskih demonstracija 1996/1997, 5. oktobra 2000, aktuelnih studentskih protesta – i svega između što se dogodilo.

„Bio sam i na onim studentskim demonstracijama 1968, kao maturant Učiteljske škole", kaže 75-godišnji Ponjavić uz osmeh u razgovoru za BBC na srpskom.

U dugoj buntovničkoj karijeri, kaže, doživeo je mnogo toga.

„Bilo je i pendreka i nečega mnogo jačeg, šmrkova, gumenih metaka, zaista dramatičnih situacija.

„Nazivali su me i raznim imenima, govorili mi da sam izdajnik, strani plaćenik."

Danas je ponovo na ulicama i to zbog pada nadstrešnice Železničke stranice u Novom Sadu 1. novembra, kada je poginulo 15 ljudi.

Podržava blokade i proteste studenata koji traže da se utvrdi odgovornost za novosadsku tragediju.

Reakcije vlasti na demonstracije pre 30 godina i danas su „skoro identične", smatra.

„Samo otvorene policijske torture nema, radi se podmuklije", dodaje kratko.

• Ko je sve u blokadi u Srbiji i zbog čega
• Šta su napisali profesori o ispunjenosti studentskih zahteva
• Put kroz istoriju: Mogu li studentske pobune da dovedu do promene

Vrlo je teško porediti ranije proteste i današnje - kontekst je drugačiji, vreme se promenilo, generacije su potpuno drugačije, samim tim i reakcije vlasti, kaže Miloš Bešić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

„Iako se danas govori o protestima studenata, ako pogledate ko sve na njih dolazi videćete da su to zapravo opštenarodni protesti, a da studenti samo kanališu ogromnu količinu negativnog naboja prema vlasti", kaže Bešić za BBC na srpskom.

„Oni su ta neka udarna pesnica."

Kao što su se demonstranti ranije okupljali oko opozicionara, poput Zorana Đinđića i Vuka Draškovića, danas to rade oko „kolektivnog liderstva studenata", dodaje.

„Reakcije vlast Slobodana Miloševića i Srpske napredne stranke (SNS) imaju nekih sličnosti, ali se i razlikuju u stepenu represije, metodama i u nivou propagande koju koriste", ističe Bešić.

O pendrecima i kontramitinzima

Tog 9. marta 1991, beogradskim ulicama defilovali su tenkovi.

Status jednog od najpoznatijih datuma u modernoj istoriji Srbije, taj dan dobio je zbog prvih velikih demonstracija protiv Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije.

Protestom na prepunom Trgu republike, demonstranti predvođeni Draškovićem, nekadašnjim liderom opozicionog Srpskog pokreta obnove (SPO), tražili su ostavke generalnog direktora Televizije Beograd – današnje Radio-televizije Srbije – i ministra policije Radmila Bogdanovića.

Policija je odgovorila suzavcima, pendrecima, vodenim topovima i oklopnim vozilima.

U sukobima je poginulo dvoje ljudi, a Drašković je uhapšen.

Na kraju dana na ulice su poslati i tenkovi Jugoslovenske narodne armije (JNA), što Ponjavić naziva „zaista groznim prizorom".

Skup narednog dana bio je kod Terazijske česme, ka kojoj je iz Studentskog grada na Novom Beogradu krenula velika grupa studenata.

Međutim, na Brankovom mostu sačekala ih policija - opet suzavci i pendreci.

• Deveti mart 1991. godine - juriš na „Bastilju" i krv na ulicama Beograda
• Dan kada je Srbija bila na ivici građanskog rata
• Protesti u Srbiji: Nekad studenti, danas profesori, ponovo na ulici

Velikih studentskih protesta bilo je i tokom zime između 1996. i 1997. godine i to zato što Miloševićeva Socijalistička partija Srbije (SPS) nije želela da prizna poraz na izborima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu i brojnim gradovima.

Policija je u međuvremenu i dalje tukla.

Ponjavić pamti kako je policija na Brankovom mostu konjicom rasterala demonstrante, kada je i „Zoran dobio po leđima", oslovljavajući nekadašnjeg premijera Đinđića samo po imenu.

Tada su zajedno bežali ka Zelenom vencu, što mu je, kako kaže, „najbliži susret sa njim."

„Upadali su i na fakultete, ozbiljno prebijali studente", ističe Miodrag Gavrilović, jedan od lidera tih protesta, a danas potpredsednik DS-a, za BBC na srpskom.

„Danas je toga manje jer je situacija drugačija... Više ljudi posmatra i sve se može videti."

Ipak, dodaje, neke stvari se ponavljaju.

Te 1996, priseća se, Nezavisni pokret studenata (NZS), negodovao je zbog prekida nastave na fakultetima, kao i aktuelna neformalna organizacija „Studenti koji žele da uče".

„Pravi se kontramiting studenata na studente, to je potpuno besmisleno", kaže Gavrilović.

Kontramiting podrške Slobodanu Miloševiću održan je na beogradskom Ušću i 11. marta 1991. i to u organizaciji Pokreta žena za očuvanje Jugoslavije, dok je tokom kontramitinga 1996. došlo do sukoba učesnika dva skupa.

Od početka protesta zbog pada nadstrešnice, Srpska napredna stranka je održala nekoliko mitinga, od kojih su najveći bili u Sremskoj Mitrovici i Jagodini.

• Vučićev miting i 15 minuta tišine u Jagodini
• Sremska Mitrovica: Vučić pozvao studente da 'proglase pobedu'
• Jesu li studentski protesti u Srbiji 'obojena revolucija' kako tvrde vlasti

Da je SNS u padu, smatra Bešić, videlo se i po „prilično neuspešnom kontramitingu" iz 2023. godine, tokom protesta Srbija protiv nasilja, organizovanih posle masovnih ubistava u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar" i selima oko Mladenovca.

„To je bio prvi indikator da njihovo biračko tela nema snage, energije i želje da brani vlast za koju glasa i tada je sve krenulo regresivno", kaže Bešić.

„Sve ostalo je samo pitanje scenarija, a nesrećna nadstrešnica je samo okidač da akumulirano nezadovoljstvo eskalira".

• 'Arogancija je oblik nesigurnosti': Šta smo sve videli tokom prve zvanične posete Tonina Picule Srbiji
• Novi Pazar u doba studentske blokade: 'E, oni stvarno postoje'
• Mogu li se blokirati privatni fakulteti u Srbiji

O 'štapu i šargarepi'

Otvorena represija samo izaziva kontra efekat, čega je aktuelna vlast svesna, pa toga nema, smatra Bešić.

„Ali ako prođemo kroz mali istorijat reakcije vlasti na ove proteste, prvi metod je bilo nasilje nad studentima Fakulteta dramskih umetnosti, jer su mislili da to treba da se uguši u startu, a što je proizvelo kontra reakciju", kaže Bešić.

Studenti Fakulteta dramskih umetnosti napadnuti su 22. novembra, tokom skupa „Zastani, Srbijo".

Među napadačima studenti su tada identifikovali nekoliko lokalnih zvaničnika i pripadnika vladajuće Srpske napredne stranke.

„Da nije bilo tog nasilja, pitanje je u kom pravcu bi se sve dalje dešavalo, jer su tada na čelo došli studenti i protesti su eksponencijalno rasli", kaže profesor FPN-a.

Kao jedan od ključnih trenutaka smatra skup na Slaviji 22. decembra.

„Kada su videli frapantan broj ljudi koji se pojavio, krenulo se sa ponudama – klasična štap i šargarepa strategija", ističe Bešić.

„Šaka straha, pretnjom ili nasiljem, pa šaka ponuda i benefita".

Predsednik Vučić studentima je predstavio plan povoljnih stambenih kredita, istovremeno tvrdeći da su svi njihovi zahtevi ispunjeni - što studenti negiraju - dok je „istovremeno preko medija išla serija verbalnih napada protiv njih", kaže Bešić.

U međuvremenu su dve studentkinje povređene kada je na njih tokom protesta naleteo automobil, a jedna je pretučena bejzbol palicama u Novom Sadu.

Posle tog incidenta, za koji se sumnjiči grupa momaka izašlih iz SNS prostorija - i koji su kasnije privedeni – premijer Miloš Vučević podneo je ostavku.

Za sve napade odgovorni su medijski tekstovi i nastupi predstavnika vlasti kojima se targetiraju studenti, kaže Boris Kojčinović, student blokiranog Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, za BBC na srpskom.

O medijima i „stranim plaćenicima"

„Upravo u času kada se neoustaški specijalci pripremaju za odlučujući napad na Knin, neka nevidljiva ruka je ovde usred Beograda pokrenula mehanizam za razbijanje Srbije."

Tim rečima je u martu 1991, kada je rat u Hrvatskoj već bio u zamahu, akademik i nekadašnji potpredsednik SPS-a Mihailo Marković opisao tadašnje proteste.

Slične poruke i izjave sa televizora i novinskog papira često su se mogle čuti tokom 1990-ih.

Uz propagandu protiv spoljnog neprijatelja, medijska kontrola u Srbiji tog doba bila je usmerena i ućutkavanju glasova unutar zemlje, piše Reno de la Bros, profesor Univerziteta u Remsu.

„Kada nisu ignorisane, akcije opozicije se poistovećuju sa činovima izdaje Srbije", dodaje De la Bros u izveštaju „Politička propaganda i projekat 'Svi Srbi u jednoj državi'", napisanom na zahtev Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.

Milošević se tako pita da li je u demonstracije „umešana strana ruka", kao i da je cilj svega „rušenje mira i demokratskih institucija" u režiji onih koji „žele da iznutra pocepaju i zavade ljude u Srbiji".

„Da se srpski narod bavi međusobnom svađom, umesto da ostvaruje preporod i blagostanje, a da na vlast dođe marionetski režim koji bi bespogovorno sprovodio tuđe naloge", rekao je Milošević.

Mira Marković, njegova supruga, u nedeljniku Duga piše da će se „vrlo brzo saznati ko je učestvovao u finansiranju" pojedinih stranaka i medija, kao i „ko je bio plaćen da svoju zemlju pretvori u koloniju".

„Živi ili mrtvi, nije važno, oni koji su to učinili neće umaći sudu istorije... Naravno, žalosno je što će njihovi potomci neizbežno da nose žig sramote", piše Marković.

Gavrilović iz opozicionog DS-a kaže da je danas „sve isto".

„Nekada su nas nazivali stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, govorili da radimo za tuđe interese, što se do danas nije promenilo", dodaje.

Govoreći o aktuelnim protestima, predsednik Vučić je više puta izjavljivao da su finansirani iz inostranstva, a sve sa ciljem smene vlasti.

„Pozivam ove devojke, momke, koji se tuku oko tih para za moje rušenje, to što im daju malo spolja, malo iznutra, da bi mene rušili – nemojte, deco, da se tučete oko toga", izjavio je u videu objavljenom 5. decembra na njegovim društvenim mrežama.

Studenti su često bili i na meti prorežimskih medija, koji su objavljivali njihove lične podatke, poput ličnih karti i pasoša, nazivajući pojedine i „antisrpski nastrojenim".

„To na mene lično ne utiče, a mislim ni na moje kolege", kaže student Kojčinović.

„Smatramo da smo mnogo veće patriote nego što su oni ikada bili ili će ikada biti."

Vlast, kako kaže, sukobe iz prošlosti i „stvari koje su ljudima poznate", pokušava da „spinovanjem nakači studentima".

„Zato govore da proteste vode hrvatske obaveštajne službe, razne nevladine organizacije, (kosovski premijer) Aljbin Kurti, (opozicionar) Dragan Đilas, na šta su sve studenti, rekao bih, odgovarali vrlo mudro.

„Nisu se uplašili, sve to su izvrnuli na šalu i još jače nastavili dalje."

Većina tih tvrdnji vlasti nije se dugo zadržala u medijima, poput navodnih namera o otcepljenju Vojvodine, kao i potenciranja gde je sve u svetu korišćena crvena šaka - simbol protesta i slogana „ruke su vam krvave".

Jedan od odgovora predstavnika vlasti bilo je i iscrtavanje crvenog srednjeg prsta na parolama i društvenim mrežama.

Prema poslednjem izveštaju Fridom hausa, međunarodne organizacije koja se bavi ljudskim pravima i promocijom demokratije, Srbija je zabeležila najveći pad u poslednjih deset godina.

Jedan od razloga pada je i stanje u medijma, na koje vladajuća stranka vrši pritisak, čija se sloboda podriva i koji su puni „propagande i lažnih vesti", ističu.

• Psihološki izazovi studenata u blokadi
• Ko je 'Ćaci' i kakve veze ima sa studentskim protestima
• Otkud sad u Srbiji crveni srednji prst

O čekanju i odugovlačenju

Petronije Ponjavić ukazuje na još jedan način kako vlasti reaguju na proteste – čekanjem.

„Još su Milošević i Mira Marković sa strane posmatrali naše demonstracije i govorili to će da utihne, da nestane", priseća se.

Brojni protesti posle 2012. i dolaska Srpske napredne stranke na vlast - od 1 od 5 miliona, preko Srbija protiv nasilja, pa onih tokom epidemije korona virusa, do skupova zbog rušenja u Savamali - jednostavno su se vremenom ugasili.

„Čekanje je strategija svih vlasti", kaže Bešić.

„To u praksi znači da se ponaša liberalno i radi na tome da protesti postanu sastavni deo demokratskog folklora, govoreći 'evo, ljudi izlaze na ulicu, nema problema, samo prijavite protest i šetajte koliko vam je volja'."

I da, svi ti raniji protesti su se ugasili, ali su se dešavali „u potpuno drugačijem političkom, ekonomskom i društvenom kontekstu", kada je SNS bio jači, dodaje.

„Ta strategija je tada mogla da prođe", ističe profesor Fakulteta političkih nauka.

„Čini mi se da je količina energije i negativnog naboja prema vlasti sada suviše jaka da bi ona mogla da računa na tu strategiju."

Zahtevi iz 1996, dodaje Gavrilović, bili su drugačiji od današnjih u tome što su „potpuno politički" – da se priznaju rezultati izbora – dok studenti ističu samo traže utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice.

„Na protestima 1996. smo imali i neke zakonske rokove do kojih su posle izbora opštine morale da budu konstituisane", kaže.

„Danas toga nema, a kada rokovi ne postoje vlasti se trude da maksimalno isrcpe demonstrante."

Kojčinović jedan od razloga odugovlačenja vidi i u tome da se vlast našla na „nepoznatom terenu".

„Od starta nisu znali šta da rade i kako da reaguju", kaže student Filozofskog u Novom Sadu.

„Trebalo im je vremena da prvo shvate kako su se mladi u toj meri pokrenuli i ujedinili, a onda i kako plenumi funkcionišu i kako može bez vođe sa kojim može da se pregovara."

To u praksi znači da nema načina da se do studenata dopre i uguši naš bunt, kaže on.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk