BBC news na srpskom

26. 01. 2023. 09:04   >>  09:02

БЕЧ ПРИЈЕ 100 ГОДИНА

Кад су Тито, Хитлер, Стаљин, Троцки и Фројд били комшије

Прије сто година, један дио Беча је истовремено био дом Адолфа Хитлера, Лава Троцког, Јосипа Броза Тита, Сигмунда Фројда и Јосифа Стаљина.

У јануару 1913. године, тамнопути човјек са крајње обичним дрвеним кофером у рукама сишао је са воза из Кракова и закорачио на перон бечке Сјеверне жељезничке станице.

У пасошу мушкарца са великим брковима какви су се виђали по селима, стајало је име „Ставрос Пападопулос".

„Седио сам за столом кад су се врата отворила послије куцања, а онда ушао непознати мушкарац", написао је годинама касније човјек ког је странац дошао да упозна.

„Био је низак... мршав... његова сивкасто-смеђа кожа била је рошава... У његовим очима нисам видио ништа пријатељско."

Писац ових редова је био руски дисидент и интелектуалац, уредник радикалног листа по имену Правда. Његово име било је Лав Троцки.

Право име човјека ког је описао није, заправо, било Пападопулос.

Рођен је као Јосиф Висарионович Џугашвили, међу пријатељима познат као Коба. Данас га сви знају као Јосифа Стаљина.

Поред Троцког и Стаљина, у центру Беча 1913. године, живјело је још много оних којима је било суђено да обликују или разоре свијет 20. вијека.

Била је то разноврсна група. Два револуционара, Стаљин и Троцки, били су бјекству. Сигмунд Фројд већ је био етаблирани научник.

Психоаналитичар за ког су усхићени сљедбеници вјеровали да је човјек који уме да извуче тајне из људског ума, живио је и радио у улици Бергасе.

Млади Јосип Броз који ће се касније прославити као југословенски лидер Маршал Тито, радио је у Дајмлеровој фабрици аутомобила у Винер Нојштату, градићу јужно од Беча. У то вријеме је трагао за послом, новцем и добрим проводом.

Затим, био је ту и двадесетчетворогодишњак са сјеверозапада Аустрије чији су снови о студијама сликарства на бечкој Академији ликовних умјетности двапут срушени и који је сада боравио у јефтином коначишту у улици Мелдерман близу Дунава - извјесни Адолф Хитлер.

У његовој величанственом опису града тог времена, Гром у сумрак, Фредерик Мортон замишља Хитлера како цимерима држи говор „о моралу, расној чистоти, њемачкој мисији и словенском издајству, о Јеврејима, језуитима и масонима."

„Његов прамен косе би залепршао, његове фарбом ишаране руке би сјекле кроз ваздух, његов глас би се уздигао до оперских висина. А онда, једнако нагло као што би кренуо, само би заћутао. Сакупио би одсјечно ствари на гомилу уз халабуку, те одјездио до кутка у ком је био његов кревет."

Бечке године

• Совјетски диктатор Јосиф Стаљин провео је мјесец дана у Бечу, сусревши се са Троцким и написавши са Николајем Бухарином Марксизам и национално питање
• Неуролог Сигмунд Фројд преселио се у Беч још као дијете, 1860. године. Град је напустио 1938. након што су нацисти анектирали Аустрију
• Вјерује се да је нацистички вођа Адолф Хитлер живио у Бечу од 1908. до 1913. године, безуспјешно покушавајући да успије као сликар
• Јосип Броз, касније југословенски лидер Маршал Тито, био је машинбравар прије него што су га регрутовали у аустроугарску војску
• Руски револуционар Лав Троцки је живио у Бечу од 1907. до 1914. године, гдје је покренуо лист по имену Правда

Предсједавајући свиме, у разуђеној царској резиденцији Хофбург, налазио се остарјели цар Франц Јозеф који је владао још од бурне године револуција, 1848.

Надвојвода Франц Фердинанд, његов насљедник, живио је у оближњој палати Белведере, нестрпљиво ишчекујући долазак на престо. Атентат на њега наредне године покренуће Први свјетски рат.

Беч је 1913. године био главни град Аустроугарског царства које се састојало од 15 земља и имало више од 50 милиона становника.

„Иако не баш права мијешавина свега, Беч јесте био својеврсна чорба различитих култура која је привлачила амбициозне људе из читавог царства", каже Дардис Макнејми, главна и одговорна уредница Вијена ривјуа, јединог аустријског месечника на енглеском, која у овом граду живи већ 17 година.

„Мање од половине од два милиона становника града било је тамо рођено, а око четвртине долазило је из Бохемије (данашњи запад Чешке) и Моравије (данашњи исток Чешке), тако да се чешки говорио раме уз раме са њемачким у многим окружењима."

Држављани царства говорили су десетине језика, објашњава она.

„Официри аустроугарске војске су морали да знају да издају наредбе на 11 језика, поред њемачког, на које је званично била преведена и химна царства."

А ова јединствена мјешавина довела је до културолошког феномена - бечких кафића. Према легенди, настали су због џакова и џакова кафе које је за собом оставила Отоманска армија послије неуспјешне турске опсаде 1683. године.

„Култура испијања кафе и дебатовања и расправа у кафићима и те како је саставни дио бечког живота данас, баш као што је био и тада", објашњава Чарлс Емерсон, аутор књиге 1913: У потрази за свијетом пред Велики рат и виши научни сарадник у експертској групи за инострану политику Чатам хаус.

„Бечка интелектуална заједница заправо је била прилично мала и сви су се знали, а то је омогућавало размјену мишљења између различитих култура."

То је, додаје он, одговарало политичким дисидентима и бјегунцима.

„Нисте имали невиђено моћну централну државу. Била је можда помало аљкава. Ако бисте жељели да у Европи нађете мјесто гдје ћете се скрити, гдје ћете моћи да сретнете много других занимљивих људи, онда би Беч био идеално мјесто."

Фројдово омиљено обитавалиште, кафе Лантман, и даље је ту на Рингу, славном булевару који окружује историјски Инере штат.

Троцки и Хитлер су посјећивали кафе Централ, на само неколико минута пјешице одатле, гдје су главне страсти посјетилаца били колачи, новине, шах и, изнад свега, разговор.

„Дио онога што је кафиће чинило толико важним јесте што су их 'сви' посјећивали", каже Макнејми. „Тако да је дошло до укрштања разних дисциплина и интересовања, штавише границе које су касније постале толико ригидне у западној мисли, тада су биле веома флуидне."

„Било је то вријеме полета јеврејске интелигенције, и нове индустријске класе, коју је омогућило добијање пуног грађанског права од Франца Јозефа 1867. године, и потпуни приступ школама и универзитетима."

Иако је ово још увек било друштво којим су углавном доминирали мушкарци, бројне жене оставиле су траг.

Алма Малер, чији је супруг, славни композитор, умро 1911. године, и сама је компоновала, а постала је муза и љубавница сликара Оскара Кокошке и архитекте Валтера Гропијуса.

Иако је град био и остао синоним за музику, раскошне балове и валцер, постојала је и врло туробна, мрачна страна Беча. Огроман број људи је живео у уџерицама, а те 1913. себи је живот одузело 1.500 Бечлија.

Нико не зна да ли је Хитлер налетио на Троцког нити да ли је Тито срео Стаљина.

Али дјела као што су Доктор Фројд ће вас примити сада, господине Хитлер - радио драма из 2007. године Лоренса Маркса и Мориса Грана - живописна су замишљања таквих сусрета.

Рат који је избио наредне године, ширио се као ватра и прогутао већи дио интелектуалног живота Беча.

Царство се урушило 1918. године, а Хитлер, Стаљин, Троцки и Тито пошли су путевима којима ће заувијек обиљежити свјетску историју.