MIRKO VLAHOVIĆ

CG ima elokventne glumce i reditelje

Jedan od najvećih crnogorskih glumaca Mirko Vlahović, kaže za Portal RTCG da je gluma njegov život. Uprkos tome, tu mukotrpnu, studioznu profesiju, kako je naziva, koja ima mnogo prepreka, zavisti, sujete, ne bi poželio svom sinu Petru, koji je već krenuo njegovim stopama, ali ako to bude njegov izbor neće mu stati na put.

Najdraža sjećanja iz djetinjstva su mu vezana za pozornicu i prijatelje iz amaterskog pozorišta. Časnost života, sloboda, porodica i prijatelji za njega predstavljaju sreću.

Ovaj glumac, odlikovan najvećim priznanjima u svojoj profesiji, kaže da je došlo vrijeme kada crnogorski Javni srevis treba da stvara igrani program u kom će afirmisati mlade talente. Zato je “Božićni ustanak”, dobar korak na tom putu.

Mirko nam u seriji “Božićni ustanak” koja se emitije nedjeljom u 20 sati na Televiziji Crne Gore, dočarava lik popa Steva, miroljubive, produhovljene ličnosti.  Kaže da mu se uloga dopala od samog početka i da je predstavljanje takve ličnosti nosilo veliku odgovornost za njega.

Glumite popa Steva u Božicnom ustanku. Koliko sam mogla da zaključim iz prvih epizpda, on je glas mira, dobrote i njegova pojava najavljuje nove događaje. Da li sam u pravu i kako ste se osjećali u toj ulozi?

To je jako zahtjevan lik, meni se dopalo kad mi je moj prijatelj, reditelj Željko Sošić, ponudio da igram baš njega. Pop Stevo je jako složen lik, kada imamo u vidu njegovu biografiju. To je čovjek koji je ostao bez oca i majke, koji je sa Đurom Draškovićem, Krstom Zrnovim Popovićem, kako kažu u seriji, bio u oficirskoj školi. Nešto se prelomilo u njemu, posvetio se Bogu, upoznao je Mitrofana Bana i posvetio se nekom duhovnom životu. On je čovjek mira, duhovnosti, čovjek koji bi da miri zavađenu braću. Međutim, ne bih da otkrivam šta će se događati, ali nekad se dobrota ne isplati, nego zloupotrijebi.

Božicni ustanak je vratio našu produkciju i igrani program na male ekrane. Koliki je značaj te serije za glumce i crnogorsku kinematografiju?

Mislim da je dobar potez Dogma studija i Javnog servisa da se rade serije. Vidite u okruženju mnoge privatne televizije i mnogi javni servisi su radili na tome da afirmišu svoje glumce, reditelje, scenariste, snimatelje i sve one koji čine TV seriju. Napokon se one prave i kod nas. Mislim da je Javni servis došao do spoznaje da treba da radi svoje serije, nezavisno od toga da li se bave istorijskim kontekstom, socijalnom structurom, dramskim elemenatima naših života. U svakom smislu podržavam to i mislim da je to put da izađemo i napravimo i koprodukciju sa drugim televizijama u regionu.

Vaš sin glumi u seriji i već pokazuje talenat koji je nesumnjivo naslijedio od vas. Koliko ste bili kritični prema njemu tokom snimanja?

Nisam uopšte bio strog. Sticajem okolnosti prvi put je zaigrao u “Budvi na pjenu od mora”. Igrao je mene u izboru Mime i Milana Karadžića. Pokazuje dar i talenat. Dobio je priliku i kod Željka Sošića, nadam se da je to opravdao. On je svoj čovjek iako ima 13 godina. Dobio je I ponudu od umjetničkog direktora Baneta Popovića i Zorane Kralj da u režiji Jagoša Markovića igra Arista u “Učenim ženama”. Kažu da je opravdao svoje postojanje na sceni i u kadru. Ja se tome radujem, ali ne znam da li je to njegov životni put.

Da li se mozete sjetiti neke anegdote po kojoj cete pamtiti rad na ovoj seriji?

Mnogo je anegdota koje su nama simpatične ali za čitaoce i gledaoce nisu. Ko nema strpljenja ne može da se bavi glumom, odnosno televizijskim snimanjem serije. Proces rada je veoma drugačiji. Dešavalo se i po deset sati da sjediš i ništa ne snimiš, a dešavalo se i da po 12 sati radiš u kadru i da snimaš, tako da samo čovjek koji ima strpljenja može da se bavi ovim poslom. U svakom poslu se dešavaju anegdote. Bitno je da smo svi vjerovali u reditelja, scenario, da smo se međusobno poštovali kao kolege i glumci. Bilo je dosta mojih prijatelja kolega, glumaca sa kojima sam jako dobar, kao što je Mladen Nelević, Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Momo Pićirić, tako da sa svima imam neke anegdote iz prošlosti. Sve je to zanimljivo, ali je jako bitno da smo u tome svi zajedno i da napravimo ono čemu stremimo, a to je dobra serija.

Koliko je bilo teško pokazati svoj talenat u vrijeme kada ste počeli da gradite karijeru? Da li mislite da je danas vašim mlađim kolegama lakše ili teže?

Uvijek je teško i uvijek je lako. Ljudi upisuju akademiju zbog toga što profesori procjenjuju neku darovitost i talenat kod njih. Međutim, talenat bez rada ostaje samo talenat, što i nije nešto. Ali postoji neki prst sudbine, sreća, neke okolnosti koje se namještaju. Ja sam jako ponosan na svoju matičnu kuću Crnogorsko narodno pozorište koje otvara vrata mladim glumcima. Kao što vidite u “Buri” Šekspirovoj, u “Učenim ženama”, vidjećete i u premijeri Stefana Sablića, Aleksandra Radunovića, mladi ljudi igraju na Velikoj sceni CNP-a. Tako je i Željko Sošić, kada vidite kasting listu serije “Božićni ustanak” dao priliku mladim glumcima da se afirmišu i pokažu svoj talenat. Treba podržati mlade i treba vjerovati njihovoj energiji, buntovnosti i talentu.

Glumili ste u mnogim filnovima i serijama van Crne Gore,da li mislite da naši reditelji mogi da stanu rame uz rame sa onima s kojima ste radili, npr. u Rusiji?

Umjetnost je veoma specifična i razlikuje se od pojedinca do pojedinca. Ja mogu da kažem da su naši ljudi elokventni i imaju zanat u svojim rukama, e sad  je pitanje koliko im se mogućnosti pruža, koliko država obraća pažnju na njih, koliko je filmska produkcija bogata… Tu ne izostavljam ni naše glumce. Zar nije najbolja potvrda da Momo Otašević i Petar Burić glume u jednoj velikoj seriji u Hrvatskoj. Dakle, naši mladi glumci se nose sa svima ostalima u regionu. Imaju školu, uče zanat, prema tome, nema inferiornosti u ovom poslu.

Koliko odricanja nosi vaš posao i da li ste nekada dolazili u iskusenje da ostavite glumu i počnete da se bavite nečim drugim?

Čitavog života vi preispitujete sebe. Ja sam ovo želio, volio otkako sam prvi put igrao u pozorišnoj predstavi, a to je davno bilo. Bio sam odličan đak i u osnovnoj i srednjoj školi, mogao sam da završim neki drugi fakultet. Jednom sam rekao da je gluma moj život. Ne da mistifikujem to, ja sam za demistifikaciju svoga posla, znam da postoje mnoge prepreke i nelagodnosti, tu su i mnoga odricanja, a gluma je jedna posvećenost, kao što je režija posvećenost, kao što je teatar posvećenost. Treba da se posvetimo onome što radimo. Mi smo ljudi koji dajemo maksimalno sebe, da ono što radimo bude najbolje. To ne znači da smo i uradili najbolje, ali se jako trudimo.

Da li ste zadovoljni što je Vaš sin krenuo Vašim stopama?

Ne znam, to je sve na njemu, on je jako pametan. Postoji jedna replika u “Kumu” kada razgovaraju Vito I Majkl Korleone, on ga pita: “Šta ti radi sin?”, a ovaj mu odgovara: “Ne znam, pametniji je od mene, već čita”. Ja ne znam šta će život da donese, ja znam da je ovo jedna mukotrpna, teška, studiozna profesija, koja ima mnogo prepreka, zavisti, sujete. Ne bih volio da je u tome, ali ako je to njegov izbor, ja mu neću stajati na putu.

Čega se najradije sjećate iz djetinjstva?

Trenutka kada sam prvi put kad sam stao na scenu u Beranama, to je za mene bila čarolija. Mirisa masteksa i davnih prijatelja koji su igrali sa mnom u amaterskom pozorištu.

Šta je za Vas sreća?

Časnost života, sloboda, porodica i prijatelji.

Maša Mališić Ljumović