POŠTO PATRIOTIZAM?

I.Cvejić: Najskuplja srpska reč

Srbija je poslednjih dvanaest godina na Kosovu potrošila 2,8 milijardi evra, tako da je pesnikova konstatacija o Kosovu kao najskupljoj srpskoj reči, pored metaforičkog, dobila i svoj novčani izraz. Do danas, međutim, nije bilo patriotski pitati kako je novac trošen. A trošen je, kažu nalazi anketnog odbora, često nenamenski. Zato nije bilo čak ni neophodno da taj odbor sačini izveštaj da bi svima bilo jasno kako je politika Beograda u odnosu na sopstvene ciljeve prema Kosovu bila i pogrešno postavljena i pogrešno sprovedena.

Пише: Види све колумне

Jeste pretenciozno, ali evo jednog saveta Vladimiru Putinu. Neka pročita izveštaj anketnog odbora Skupštine Srbije, koji se proteklih godinu dana bavio zloupotrebom državnih para na Kosovu. Taj izveštaj mogao bi mu biti od velike koristi ukoliko Rusija ikada bude imala institucionalni uticaj na istočne ukrajinske regione, u kojima sada bukti "prorusko proleće".

Izveštaj srpskih poslanika ubediće ga da, ukoliko bude u prilici, prema istočnim ukrajinskim krajevima čini sve suprotno od onoga što je vlada u Beogradu radila na Kosovu  poslednjih 12 godina. Makar u finansijskom smislu.

Posao parlamentarnih anketnih odbora, po pravilu, nije naročito atraktivan, ali u ovom slučaju ostaće upamćen nalaz da je Srbija od 2000. do 2012. godine potrošila iz budžeta 2,8 milijarde evra na Kosovu. Najpre, javnost u Srbiji nije naviknuta da državna statistika u takvim situacijama bude pedantna, kao što je slučaj s kosovskim troškovnikom. Drugo, mnogo je važnije to što je bilo potrebno 15 godina otkako je Srbija izgubila vlast na Kosovu da bi se podvukao finansijski bilans njenog pokušaja da Kosovo očuva u svom sastavu. Razume se, reč je o ukupnoj sumi od koje je tek jedan deo zloupotrebljen, nismo saznali koliki deo.

Proteklih decenija nije se smatralo za patriotski gest, pa čak ni za pristojno pitati – koliko Srbiju košta Kosovo? Štaviše, na to pitanje gledalo se kao na provokaciju, pa i na antidržavni ili čak izdajnički gest. Jedan pređašnji ministar za Kosovo od srca se smejao kad je od novinara dobio molbu za intervju koji se ticao isključivo državnih finansija na Kosovu. "Nikad nisam dobio ovakva pitanja", rekao je novinarima, ne skrivajući prezir, pa i neznanje o temi koja se našla pred njim. Pare, jednostavno, za državu nisu bile tema kada je Kosovo u pitanju.

Međutim, novac će biti nezaobilazni momenat kada se jednom, hladne glave, bude pravila analiza razloga zbog kojih se Kosovo odvojilo od Srbije. I to ne bilo koji novac, već onaj koji je Srbija uložila, ili je bar mislila da je uložila u projekat očuvanja Kosova u svom sastavu. Izveštaj parlamentarnog anketnog odbora mogao bi u tom smislu da posluži kao veoma dobar početak.

Zar nije sjajan podatak do kojeg je došao anketni odbor, da je od novca, namenjenog za remont hidroelektrane Gazivode na Kosovu, voljom i posredstvom povlašćenih biznismena, jednom srpskom ministru zaduženom za Kosovo kupljen stan u Beogradu. U toj je operaciji sadržana sva simbolika traljavog, šićardžijskog, kratkovidog i nadasve koruptivnog odnosa države Srbije prema svom vrhunskom prioritetu, kako ga je godinama proglašavala – Kosovu. Sličnih primera je još mnogo, a još je više onih primera koji se nisu našli u nalazima parlamentarnog anketnog odbora, iako svi oni potvrđuju konačni zaključak:

Srbija nije dovoljno izgrađena država da bi mogla da sačini strategiju za ostvarenje svojih najvažnijih ciljeva i da tu strategiju sprovede. Srbija nema institucije koje su sposobne da vode računa o novcu svojih građana. Srbija još nije sposobna da brigu o narodnom novcu izjednači s vrhunskim patriotizmom. U Srbiji još nisu svesni da ostvarenje svakog nacionalnog i političkog cilja ima i svoj novčani izraz…

Nije bilo neophodno da poslanici iz anketnog odbora naprave izveštaj da bi svima bilo jasno da je politika Beograda u odnosu na sopstvene ciljeve prema Kosovu bila i pogrešno postavljena i uz to pogrešno sprovedena. Anketni odbor dao je samo jedan aspekt ovog slučaja.

Da li su učesnici u tim višegodišnjim malverzacijama, pa i ljudi iz državnog vrha, zaista mislili da mogu održati patriotski naboj među kosovskim Srbima time što je neko uzeo milione za gradnju doma za stare, koji nikada nije napravljen? Ili za put koji nikada nije asfaltiran, ili za sanaciju kuća nakon zemljotresa koje nisu pretrpele nikakvo oštećenje, ili za zapošljavanje celokupne rodbine u seoskom domu zdravlja…

U takvim i sličnim malverzacijama među Srbima na Kosovu stvorena je nova klasa plaćenih patriota, koji su imali mnogo razloga da takvo stanje ostane što duže i da svoj uticaj iskoriste kako bi i svoje sugrađane ubedili u to da bilo kakva promena statusa znači izdaju Kosova. Pokazalo se da je takva "investicija" države bila neozbiljna i neisplativa.