RECEPT Dr KOŠTUNICE

I.Cvejić: Šalter za političku penziju

Šta god da bude obeležilo političku biografiju Vojislava Koštunice, bez sumnje bogatu i značajnu za istoriju Srbije, njegov odlazak u penziju (i političku i svaku drugu) može biti neka vrsta recepta za ponašanje svima onima koji još nisu shvatili poentu nedavno okončanih parlamentarnih izbora u Srbiji. Koštunicin odlazak je i poruka da sa scene treba da odu političari, pa i partije, koje su aktivno izjednačavale državni i društveni interes s ličnim, smatrajući da je upravo to cilj bavljenja politikom u Srbiji.

Пише: Види све колумне

Vojislavu Koštunici bilo je potrebno samo dve nedelje nakon izbornog poraza da donese odluku i zvanično podnese dokumente za penziju. Bio je zaposlen u Demokratskoj stranci Srbije, čiji je predsednik već 22 godine. Njegova stranka je pre dve sedmice prvi put ostala izvan parlamenta i na taj način krenula putem marginalizacije, a moguće i potpunog gašenja.

Taj 70-togodišnji pravnik, političar i državnik ostaće zapamćen kao šef države i u dva mandata premijer Srbije u turbulentnim vremenima u kojima se oblikovala tranziciona Srbija. Njegov odlazak u penziju tek će minimalno opteretiti državni budžet, koji već duže nema rešenje za svoju rashodnu stranu, ali simbolika njegovog čina uveliko nadmašuje njegov finansijski aspekt.

Koštunicino penzionisanje snažna je metafora nedavnih parlamentarnih izbora u Srbiji na kojima je pobednik, Vučićev SNS osvojio više od 60 odsto mesta u parlamentu, ostavivši van Skupštine nekoliko partija i lidera koji su bili bitni činioci srpske političke scene poslednjih deceniju-dve. Koliko god Koštunica i DSS bili percipirani kao konzervativni, pa čak i autistični deo političkog spektra, gest lidera DSS-a sa odlaskom u penziju postavio je standard ostalim izbornim gubitnicima, kojih nije malo.

Razume se, nije relano očekivati da Mlađan Dinkić (1964) ili Čeda Jovanović (1971) ovih dana, poput Koštunice, odu do penzijskog zavoda i podnesu zahtev za penzionisanje, ali kada bi postojao šalter za traženje "političke penzije" ta dvojica bi s punim pravom mogli da zatraže mirovinu, imajući u vidu njihov politički staž, a posebno rezultate poslednjih izbora.

Vojislav Koštunica odlazi s političke scene poražen. Vodio je ovu zimsku kampanju s puno žara, trudeći se da ubedi srpsko biračko telo u pogubnost pridruživanja Evropskoj uniji i nudeći savez s Rusijom i drugim ne-zapadnim zemljama. Imao je čist koncept, koji se temeljio na negaciji svega što je većinska politika u Srbiji zastupala  proteklih nekoliko godina. Mnogi, pa i istraživači javnog mnenja, davali su Koštunici i DSS-u puno pravo da očekuju ulazak u parlament i status "kamena u cipeli" vladajućem bloku. Koštunica i njegove kolege nisu očekivali ni manje ni više od toga i bili bi zadovolji sa svojih tradicionalnih šest do sedam procenata podrške.

Da je ishod bio takav, nekih dvadesetak sledbenika politike protivljenja Evropskoj uniji i zamrzavanju kosovskog pitanja bili bi u parlamentu, a Koštunica bi i dalje bio zaposlen u DSS-u kao njegov lider.

Međutim, stvari su krenule naopako, do te mere da je opstanak ideje takozvane "političke neutralnosti", koju DSS i Koštunica zastupaju već neko vreme, praktično propao. U DSS-u malo ko želi da se prihvati uloge "čuvara vatre", vrh partije je podneo ostavke, a izgledi za oporavak ravni su nuli. Koštunica će se povući u tišinu šumadijskog sela Belanovica kod Ljiga, a sledbenici će morati da potraže profesionalni i politički angažman negde drugde.

Šta god da bude obeležilo Koštunicinu političku biografiju, bez sumnje bogatu i značajnu za istoriju Srbije, njegov odlazak u penziju (i političku i svaku drugu) može biti neka vrsta recepta za ponašanje svima onima koji još nisu shvatili poentu nedavno okončanih parlamentarnih izbora u Srbiji. Na stranu i to kako će izgledati i kakve će rezultate imati buduća vlada Aleksandra Vučića, poruka izbora od 16. marta bila je da je završeno s generacijom političara i ideja koji su oblikovali srpsku politiku  prethodne dve decenije.

To je bila, pre svega, politika koju nisu oblikovali "veliki", već "mali" igrači na političkoj sceni, svojim ucenama, učešćem u masovnim koalicionim vladama i podređivanjem dugoročnih ciljeva trenutnim. Koštunicin odlazak je i poruka da sa scene treba da odu političari, pa i partije, koje su aktivno izjednačavale državni i društveni interes s ličnim, smatrajući da je upravo to cilj bavljenja politikom u Srbiji.

Cena takvog poimanja bavljenja politikom je zaostajanje Srbije za svim zemljama u regionu u svim važnim aspektima. Ustvari, reč je o dugogodišnjem odsustvu bilo kakve politike u Srbiji, o deficitu ideja i planova za njihovo ostvarenje, koji su biračima uporno predstavljani kao program i vizija.

Oni koji su ostali na sceni nakon izbora 16. marta moraće da iz njihovih rezultata izvuku pouku. Koštunica je to već uradio i, odlaskom u penziju, učinio je najbolje. Oni koji su, naizgled, prošli bolje i ostali u igri moraće da se povinuju novim obrascima i prihvate činjenicu da će provesti godine u kreiranju nove politike i novog, poštenijeg, odnosa prema biračima.