NESVRSTANA SRBIJA

I.Cvejić: Balanseri u Beogradu

Nova vlada u Beogradu, koja će biti formirana za oko mesec dana, po svemu sudeći, nastojaće da se ne svrsta ni na jednu stranu u ukrajinskom konfliktu. Takav stav će je svakako koštati, ako ne odmah, a ono u veoma skoroj budućnosti. To će biti trenuci istine za novu srpsku vladu i njenu proevropsku politiku, na kojoj je dobila i nedavno održane izbore.

Пише: Види све колумне

Srbija doživljava kao veliku sreću to što trenutno nema vladu, pa joj to otvara prostor da kupi još malo vremena i da odloži izjašnjavanje o rusko-ukrajinskoj krizi. Situacija podseća na studenta koji potpuno nespreman i pun strepnje dođe na ispit, ali tu sazna da je profesor bolestan i da se sve odlaže za mesec dana.

Kao što ni student u tih mesec dana najverovatnije neće nadoknaditi propušteno, tako se ni u rusko-ukrajinskom konfliktu ništa bitno neće promeniti narednih mesec dana. Zato će jedna od prvih teških odluka koje već sada čekaju buduću srpsku vladu, a čekaju ih mnoge, biti da formuliše državni stav spram krize koju s velikom ozbiljnošću prati ceo svet.

Zašto Beogradu neće biti lako da se odredi prema krizi na istoku Evrope? U Briselu, naime, očekuju da Srbija kao zemlja kandidat za članstvo u EU podržava i prati spoljnu politiku Unije, čak iako formalno to nije u obavezi. Suština pridruživanja Evropskoj uniji je u usvajanju evropskih standarda i politika, pa samim tim i evropske spoljne i bezbednosne politike, a Srbija je čak i na nedavnim parlamentarnim izborima, potvrdila da želi državno vođstvo koje se zalaže za nastavak evropskog puta.

Međutim, ista ta EU ušla je u konflikt s Rusijom povodom Ukrajine i za sada nema nagoveštaja da bi neki kompromisi u tom pogledu mogli biti postignuti. Rusija je, pritom, za državni vrh Srbije (i dosadašnji i budući) izuzetno važan politički i ekonomski partner, koji takođe gaji izvesna očekivanja prema Beogradu, ali – potpuno suprotna od onih u Briselu.

Nekoliko dana je u Beogradu trajalo formulisanje ne-odgovora na pitanje koje se postavlja u mnogim zemljama u svetu – da li ćete podržati EU i Zapad u protivljenju, pa i sankcionisanju politike Moskve prema Ukrajini ili ćete podržati Rusiju? Pošto u Beogradu odgovora na to pitanje nema i neće ga biti još neko vreme, spasonosna formula pronađena je u činjenici da Srbija nema vladu i da će ovako krupno pitanje ipak sačekati da proradi novi kabinet u punom kapacitetu.

Stiče se utisak da je ovakav, formalni izgovor na suštinsko pitanje, ipak prihvaćen kod zapadnih partnera Beograda kao iskren i legitiman. Niko do sada nije "pritisnuo" Srbiju da iskorači iza paravana koji pruža trenutni postizborni vakuum. Međutim, sva je prilika da vremena za izjašnjavanje nema mnogo.

Ivica Dačić, i dalje u mandatu premijera, nagoveštava da će Srbija o ukrajinskoj krizi formirati "balansiran" stav, koji će biti u skladu i s evropskim ambicijama zemlje i s njenim posebnim odnosima s Rusijom. Drugim rečima, Srbija će pokušati da izvrda svrstavanje na jednu stranu, nastojeći tako da očuva i evropsko partnerstvo i veze s Rusijom, koje počivaju na ekonomskoj, uglavnom energetskoj zavisnosti Srbije od Moskve.

Ovih dana se u pomoć priziva i Tito, koji je tako vešto umeo da izađe iz sličnih situacija u prošlosti, ali od toga slaba vajda. Srbija je danas mala, siromašna zemlja, bez uticaja na svetska zbivanja, tako da su manevri nesvrstavanja, kakve je izvodio Tito, danas isključeni.

Međutim, prvi put se Srbija za dugo vremena našla u novoj ulozi u međunarodnoj politici, da ne bude objekat te politike, već njen subjekt. To je, samo po sebi, dobro za zemlju i znači da je izašla iz kruga kriznih žarišta, na kojima su se prelamali uticaji i odluke moćnih. Ali, kad već niste teren na kojem se igra meč, onda treba da budete igrač na tom istom terenu, pa i da izaberete stranu.

Srbija ima veoma sveže sopstveno, gorko iskustvo na koje može da se pozove i da u ukrajinskom slučaju zauzme stav kojem principijelnost ne bi mogla da se ospori. Budući da je i sama, nedavno, pre šest godina ostala bez dela teritorije, čemu se žestoko protivi i dan-danas, vlada u Beogradu može s puno argumenata da se usprotivi secesiji Krima i da podrži teritorijalni integritet Ukrajine. Tako bi se svrstala u blok predvođen SAD i EU.

Međutim, time bi odluku Moskve da prigrli Krim kao svoj deo, proglasila nelegalnom i konfrontirala se s Rusijom, koja, opet, u sukobu sa Zapadom koristi identični vokabular i argumentaciju, koje je i Srbija koristila trudeći se da očuva Kosovo u svom sastavu.

Izgleda da će i nova vlada u Beogradu, koja će biti formirana za oko mesec dana, nastaviti pokušaje da se ne svrsta ni na jednu stranu u ukrajinskom konfliktu. Takav stav će je svakako koštati, ako ne odmah, a ono u veoma skoroj budućnosti. To će biti trenuci istine za novu srpsku vladu i njenu proevropsku politiku, na kojoj je dobila i nedavno održane izbore. Sa protekom vremena, Srbija će biti pod sve jačim pritiskom da stane u blok, u čije članstvo, inače želi da uđe. To će biti poruka da prihvatanje evropskih standarda ne može biti selektivno i da ne znači samo privilegije, već i obaveze koje proističu iz zajedništa. S druge strane, preti pritisak Moskve koja je već pokazala da ne želi da konflikte u svom "zadnjem dvorištu" rešava u rukavicama.

Stav Beograda, kako god da bude formulisan, imaće dugotrajne posledice po međunarodni položaj Srbije. Takozvani "balansirani" stav, koji pominje Dačić, mogao bi već uskoro ponovo da bude na probi, naročito ako se kriza u vezi sa Ukrajinom ne bude zaustavila na slučaju Krima. Šta ako se uskoro otvori pitanje Pridnjestrovlja ili nekog drugog "rovitog" regiona u ruskoj interesnoj sferi? Nizanje "balansiranih" stavova jednog za drugim, za Beograd bi bio najlošiji izbor.