[ Пише: Неђељко Јекнић ]

13. 09. 2023. 07:25   >>  07:25 1

КОЛЕКТИВНИ УМ

Постоји свијет и изван политике

Живимо у ери израженог индивидуализма, мислимо да знамо доста, умијемо доста, способни смо, самоувјерени, мање или више интелигентни. Просјечан становник ове планете је дубоко увјерен да зна много више него што заиста суштински зна. И то је нормално, тако функционишемо.

Пише: Неђељко Јекнић

У серијалу научно популарних текстова који су објављивани претходних осамнаест седмица, прошли смо кроз неке од најинтересантнијих тема из области природних наука. У држави у којој је девет од десет вијести политичке тематике, у којој су политичари највеће звијезде, није лако протурити неки другачији садржај. Али, морамо се учити да постоји свијет и изван политике. И то веома интересантан.

Прича о (не)знању није нова. Она веома популарна фраза каже, како се шири наш круг знања, тако се шири и обим таме која га окружује. Да ли смо тога свјесни? Углавном не, иако се деклеративно држимо оне сократовске скромности.

У књизи „Илузија знања – зашто никад не размишљамо сами“ (на нашем тржишту присутна на енглеском језику) Стивена Сломана и Филипа Фернбаха (обојица професори когнитивних наука), аутори се баве управо феноменом наше способности да прецијенимо своје знање. Ловац сакупљач у каменом добу је знао како сам да направи своју одјећу, како да запали ватру од нуле, како да улови ручак или како да побјегне од неког предатора. Данас мислимо да знамо много више, али заправо се ослањамо на знање других. Колективна интелигенција је оно што нас толико уздиже изнад наших најранијих предака.

Јасно је да не можемо све разумјети и потпуно је разумно и не покушавати. Свако од нас је експерт у некој области и баш о томе би могао причати надуго и нашироко, до најситнијих детаља и фасцинирати све који слушају. Али, о већини тема ван те наше специјалности ми само повезујемо апстрактне дјелове информација, или посједујемо нешто мало више од гомиле асоцијација, које често повезују појмове који су за нас црне кутије. Не знамо шта су ти појмови суштински, само их у свом уму заводимо уз неке друштвено конвенционалне кратке описе.

У једноставном и наизглед баналном испитивању које наводе Сломан и Фернбах, људе су анкетирали да ли знају како функционише обична WЦ шоља. Наравно, као из топа, скоро сви ћемо одговорити да знамо и да је то једно од рутинских достигнућа цивилазације. Ипак, када треба детаљније описати начин рада долазе проблеми. То рутинско достигнуће цивилације се састоји из резрвоара за воду, сифона и главне „посуде“. Сифон је обично у облику слова С или У и спојен је на канализациони одвод. Када из резервоара крене вода, она се брзо сручи у посуду и подиже ниво изнад највисочије кривине сифона. Када притисак воде буде довољан да погура ваздух који је у сифону, вода пробија тај ваздушни џеп и долази до ефекта сифонирања, односно канализациони отвор буквално усисава преосталу воду из посуде. И то се дешава све док ниво воде не падне испод највисочијег дијела сифона. Онда имамо водену баријеру која спречава продор непријатних мириса, а резервоар се изнова пуни водом за ново испирање. Дјелује једноставно? Можда, али већина људи не би знала правилно да скицира овај патент који свакодневно користимо.

Овако описано у једном пасусу, дјелује да је то то што треба да знамо, али свеједно опет не би знали да направимо тако баналну ствар. Морали би да покажемо солидно познавање материјала: метала, керамике и пластике. Па затим би нам требало и познавање хемије, величине људског тијела, економије да би уопште процијенили вриједност компоненти које би купили за израду WЦ шоље. Заправо нема (или има јако мало) људи на свијету који посједују знање сваког аспекта чак и око једне једноставне ствари. Производња и употреба најједноставнијих направа захтијева сложене мреже знања. Тек да не помињемо заиста компликоване ствари које нас окружују: бактерије, процес фотосинтезе, радиоактивност или људску психологију. Иако арогантно мислимо да знамо много, заправо се ослањамо на знање које се налази у главама других и приписујемо га себи. Ипак, ово само по себи није лоша ствар. Управо то што се ослањамо на колективну интелигенцију нас је и подигло на овај ниво. Супериорна смо врста на нашој планети, а управо илузија знања коју себи стварамо нас ослобађа потребе да баш све знамо лично што свакако не би могли испунити. Очигледно да је еволуција имала наклоности ка оваквој врсти прилагођавања.

Колико је крхко људско индивидуално знање, добро показује и једноставан тест који се састоји из три корака. У првом, треба да оцијените од 1 до 7 своје знање о томе како функционше рецимо рајсфершлус (таман на примјеру ове ријечи сам гуглао шта ово значи на очигледно њемачком језику – патент затварач). У другом кораку се од испитаника тражи да опише детаљно, својим ријечима како рајфершлус ради. У трећем се поново тражи да дате оцјену свог познавања овог изума, након што сте описали принцип рада. Скоро по правилу, људи су значајно снижавали оцјене у трећем кораку у односу на први. Очигледно тек када онако самоувјерени ударимо главом у зид, видимо да заправо и не знамо како нешто функционише, иако смо сво вријеме себе убјеђивали да је то за нас миноран проблем. Ово наравно увијек иде уз ограду да испитаник не ради баш у фабрици рајфершлуса јер за њега испитивање нема смисла. Као и у примјеру са WЦ шољом, још један интересантан тест је дат студентима психологије. Сасвим једноставан задатак, да нацртају бицикло са свим дјеловима, или да допуне дјелове који недостају на непотпуним цртежима. Изненађујуће тешко је дати одговоре на ова питања. Покушајте и сами, чак и људи који свакодневно возе бицикла имају проблема да правилно нацртају педале, ланчанике или рам бицикла.

Временом смо се јако добро научули да користимо колективно знање. Свако од нас има чланове породице или пријатеље који имају неке своје домене стручности. Не мора чак ни то, можемо наћи број телефона и звати мајстора да нам поправи машину за прање веша или да нам допуни фреон у клима уређају. Ако не разумијемо неки догађај, ту су медији, књиге, говорници, да нам појасне о чему се ради. На нама је опет да правилно процесуирамо те информације. А тек интернет, вјероватно највећа ствар 21. вијека (иако је настао у двадесетом), отворио нам је врата практично цјелокупног знања људске цивилизације. Но ту су и сами предмети у којима чучи знање. Често нешто не знамо јер нисмо никад видјели, пробали, опипали. При првом сусрету са неком направом можемо анализирајући како и шта то заправо ради схватити и како нам може користити. И ето, наше знање се демонстрира у реалном времену иако само који минут раније о томе нисмо имали појма.

Људски ум је погрешно посматрати као рачунар. Није дизајниран да држи гомилу информација, већ је флексибилан склоп који решава проблеме и користи понуђене информације и дате околности. Као последица тога, чувамо јако мало информација о спољном свијету у својим главама. О складиштењу меморије изван мозга је мало детаљније писано у прошлом тексту. Стога, људска заједница подсјећа на пчелиња или мравља друштва, наша интелигенција се не налази у мозгу појединца већ у колективном уму. Тај колективни ум је доступан свима, а на нама је хоћемо ли га користити и у којој мјери. Рекло би се да образовни систем одавно каска и неоправдано форсира нагомилавање чињеница, умјесто учења младих људи да што боље користе ресурсе око себе. Нарочито је то изражено у друштвима са изразито ниским нивоом функционалне писмености као што је наше, знање које ми оцјењујемо и које вреднујемо није од суштинске важности за будућност.

Илузија знања има уобичајену фалинку као и још неке људске особине које су имале смисла у неком периоду нашег развоја, а праве проблеме у модерном животу. Окружење је све сложеније, а људи нису свјесни колико заправо не познају то окружење. Пројечан човјек не зна пуно о стварима као што су метеорологија, економија или геополитика, а веома је сигуран да зна шта се дешава када се прича о климатским промјенама, инфлацији или рату у Украјини. Чак и локално, већина људи не разумије унутрашњу организацију државе, подјелу власти, начин финансирања државног апарата, обавезе и ингеренције јавних функционера, а опет има право да их изабере.Способност коришћења колективног знања није ексклузивна одлика нас који живимо данас. Од почетка цивилизације људи су развијали стручност за нека поља унутар своје групе. Неко је знао доста о пољопривреди, неко о изради алата, неко о морепловству, спремању хране или ратовању. Неки људи су имали способност познавања више оваквих вјештина али апсолутно нико није знао све и није могао сам. Данас смо од других зависни вјероватно више него икад, иако имамо привид да можемо сами. Смеће које би направио само један човјек би га затрпало за годину дана, био би му потребан камион да га негдје одвезе. Најмање вредноване професије су од суштинске важности за функционисање модерног човјека, заустављање само неке од комуналних служби у градовима се осјети за дан-два. За многе од ових послова, чак и ако би имали воље да то урадимо сами, не би једноставно знали шта и како треба урадити.

Није ово ствар која је присутна искључиво код мање сложених радњи. Што компликованији посао је у питању, то је веће неразумијевање присутно. Одличан примјер је ваздухопловни саобраћај. Да би уопште један лет био реализован, заједнички рад морају да уложе пилот, кабинско особље, контролни торањ, механичари, те аутоматизовани софтвер. Сви они знају да раде свој дио посла, а ниједан од тих послова сам по себи није довољан да узлети и слети неки данашњи Ербас или Боинг.

Очигледно да смо много веће незналице него што мислимо да јесмо. Свијет је пуно сложенији него што мислимо да јесте. Како онда уопште функционишемо? Дјелује да вршимо неку врсту рационализације. Намјерно потискујемо то огромно незнање и правимо се да све то разумијемо. Такав начин је једина одбрана, иначе не би могли вршити ни неке свакодневне рутинске радње ако би себе за баш сваку ситницу запиткивали како и зашто.

Никада у историји људи нису имали толики приступ бази знања као данас. Уз нешто радозналости и мало елементарног образовања, данас се чак и неко ко није имао додирних тачака са науком може упутити у најновија достигнућа из поља најкомпликованијих ствари до којих је људски ум добацио. Чак су локација у друштвени статус појединца скоро па ирелевантни, са било које тачке планете која има приступ интернету можемо разумјети поприлично компликован механизам кретања планета и галаксија. Некада, знање те врсте је било доступно само најужем кругу научника. Без скромности можемо рећи да интелигенција наше врсте расте временом, ако нас посматрамо као једну велику заједницу сличну мравима. Ако бар материјална добра која посједујемо нису доступна свима већ неравномјерно распоређена под налетима дивљег капитализма, онда знање дефинитивно јесте и дијелимо га. Један дио свакодневно користимо, што свјесно што несвјесно. Хоћемо ли узети и више са полице нашег колективног ума, зависи од нас самих.