[ Пише: Неђељко Јекнић ]

06. 09. 2023. 07:19   >>  07:20 1

АНТРОПОЛОГИЈА

Изгубили смо неке способности а добили нове

Током последњих шест милиона година људске еволуције, величина мозга се утростручила. Мозак данашњих људи је највећи и насложенији од свих живих примата. Ово константно увећавање можданог омотача тако карактеристично за људску врсту је заустављено, али не брините, није услед друштвених мрежа. Последњих 10.000 година је примјетан пад у величини мождане масе. Неколико научних радова се бавило овим феноменом смањења, док се аутори других радова сагласни да даљег напредовања у величини свакако нема.

Максимална запремина је детектована за вријеме мезолита и код мушкараца и код жена. Од тада, дешава се пад који је сталан, статистички значајан и обрнуто експоненцијалан. Код мушкараца за 9.9% а код жена за 17.4% запремине. Ово холоценско смањење мозга се управо поклапа са периодом највећих интелектуалних достигнућа наше врсте. Неколико је теорија зашто је до овога дошло. Овај текст свакако није писан са намјером да сугерише која од ових варијанти је најпривлачнија, већ једноставно да укаже на могуће разлоге.

Три најувјерљивије хипотезе

Прва од њих у раду под насловом “Brain Size, Cranial Morphology, Climate, and Time Machines“ указује да је до смањења дошло услед смањења величине тијела и саме робусности, а да је све то условљено са топлијом климом која је завладала од краја последњег леденог доба. Већа тијела су била потребна током глацијалног периода, а повећањем температуре су била терет и смањивала су се. Односи између величине тијела и мозга указују на то да љуска популација под тешким стресом коју изазива хладноћа добија на запремини мозга највише услед заобљавања лобање. Дјелује да се промјене величине мозга дешавају хиљадама година након промјене климе, а то је посебно изражено након последњег глацијалног максимума. Иако се природна селекција може десити за само неколико узастопних генерација, адаптација на нивоу врсте често траје много узастопних генерација. Закључак је да је утицај климатских промјена на величину људског мозга сличан оном како географске температурне разлике утичу на величину тијела услед топлотног стреса: загријавање има тенденцију да фаворизује мању величину мозга, хлађење фаворизује већу величину. Осим температуре, влажност и падавине су такође повезане, иако ти ефекти имају много мање утицаја. Ипак, противници ове теорије су става да је смањење мождане масе ипак превелико да би се могло објаснити смањивањем самих тијела.

Друга хипотеза се бави чињеницом да је мозак енергетски најзахтјевнији орган. Рад наслова “Doing with less: Hominin brain atrophy“ циља на чињеницу да иако мозак чини само 2% масе цијелог тијела, троши чак 20% кисеоника. Срце мора да испумпа кроз артерије такође двадесетак процената крви ка мозгу да би његове ћелије биле снадбјевене горивом. Уз то, мозак увијек има приоритет и мора добити крв чак и ако недостаје осталим органима. Како је човјек измислио начин за екстерно складиштење информација (пећинска умјетност, писање, дигитални медији), тако је људско тијело одбацило један дио мозга тражећи рационализацију потрошње енергије. Данас је већина људске меморије ускладиштена изван мозга па је закључак да је управо то значајно промијенило тај орган и олакшало културну сложеност коју би било немогуће одржати само биолошким памћењем.

У раду се наводи појам егзограм као складиштење памћења изван мозга. Овај концепт је предложен још седамдесетих година прошлог вијека, али коријени идеје се могу пратити све до Платона који је о томе размишљао “…ако људи науче ово (писање), они ће усадити заборав у својим душама, они ће престати да вјежбају памћење јер ће се ослањати на оно што је записано, позивајући се на памћење које више није изнутра него из спољних знакова.“ Најранији егзограми потичу још из палеолита и свакако нису бројни, али ипак постоје. Разне перле, привесци, петроглифи, преносиве гравуре, урези и отисци свакако се могу рачунати као прво меморисање “ван главе“. Управо употреба егзограма је главна разлика између људи и других животиња. Дјелује да су се управо у том периоду захтјеви постављени пред мозак значајно увећали, као резултат веће технолошке, културне и друштвене сложености окружења. Стога се смањење мозга управо у овом периоду јавља као парадокс, ако мањи мозак може да обезбиједи већу интелигенцију, зашто је онда еволуција оптерећивала људе много већим и енергетски захтјевнијим мозгом у односу на остале примате?

Археолошка истраживања показују да се од тог периода употреба егзограма све више повећава, а свједоци смо да се последњих пар деценија дешава права револуција на овом пољу – увећање екстерне меморије која је ван нашег мозга расте експоненцијално. Управо зато, аутор овог рада, аустралијски археолог Роберт Беднарик тврди да трка више није у броју неурона и синапси већ у способности коришћења егзограма који су свуда око нас и она постаје примарни фактор у максимизирању когнитивних способности. Овај процес је, још каже он и аутокаталитички, односно производ реакције још више убрзава саму реакцију, а ефекти процеса су присутни и видљиви на сваком кораку. Овај процес је у неком моменту омогућио брзу атрофију људског мозга, која се одвијала чак 37 пута брже у односу на претходну дугорочну стопу увећања мождане масе.

Као трећа варијанта јавља се мишљење да је Хомо сапиенс као врста прошао процес самоприпитомљавања. Ова теза се базира на човјековом познавању процеса припитомљавања животиња. Идеја која стоји иза ове хипотезе каже да је у друштвима из каменог доба већа вјероватноћа била да ће преживјети и репродуковати се кооперативне, уравнотежене особе него агресивне и борбене јединке. Временом је опстанак „пријатељскијих“ јединки довео до тога да су људи у просјеку слабије грађе а самим тих и мањег мозга.

На ово се наслања и рад The Domestication of Animals (аутор Мелинда А. Зедер) који је показао да су домаће животиње изгубиле значајну запремину мозга. У односу на своје дивље претке, овца је изгубила око 24% мождане масе, краве 26%, пси 30%. Овако значајно смањење мозга код домаћих животиња се објашњава као одговор услед снажног притиска селекције ка питомијим врстама и смањеној реактивности, која је суштинска и универзална карактеристика припитомљавања животиња. Домаћим животињама је кудикамо лакши и једноставнији живот у односу на дивље: много мање опасности, борбе за храну, непостојање потребе за често привикавање на промјене животне средине, те непостојање потребе за брзи одговор на стресне ситуације. Овакав, пуно пасивнији начин живота очигледно нема потребу за процесуирањем великог броја улазно излазних информација, па наводи на закључак да се нешто слично дешавало и са људима.

Припитомљене врсте показују низ анатомских и бихејвиоралних разлика у односу на њихове дивље парњаке. Неке од њих су депигментација, смањење ушију, краће њушке, коврџави репови, мањи зуби и мањи капацитети лобање који доводе и до смањене величине мозга. Ту су и смањење полног диморфизма (феминизација), послушност или неотенско понашање (задржавање карактеристика неодрасле јединке). Ове карактеристике свакако не постоје код свих домаћих животиња али су углавном изражене. Питање које се поставља је да ли и наша врста показује неке или све карактеристике синдрома припитомљавања. У експерименталном програму узгоја сребрених лисица (Димитриј Бељајев) које је трајало преко пола вијека, а једини критеријум је био питомост према људима, показао се низ особина типичан за синдром припитомљавања. Смањена емоционална реактивност и повећано просоцијално понашање међу људима су били кључни за наше припитомљавање. Са друге стране, постоје докази да припитомљавање омогућава развој сложених понашања изван очекиваних. Као примјер се могу узети пси који надмашују све примате који нису људи у тестовима кооперативне комуникације. Закључак који се намеће у случају људи наводи да неколико друштвено и социјално адаптираних мањих мозгова сигурно може надмудрити једног великог и агресивног мозга.
Раскорак између материјалних и психолошких потреба

Наравно, величина мозга није пресудна ствар. Слонови, китови или делфини имају вишеструко већи мозак од људског. Слонови осим што имају већи мозак, посједују и три пута више неурона, али опет им то не помаже у такмичењу са човјеком. Чак и у оквиру исте врсте није пресудна ствар, конкретно, Алберт Ајнштајн је имао мозак мање запремине од просјечног. Неандерталци су имали мозак који је сличне величине као наш, али је највећи његов дио био посвећен чулу вида и контроли тијела, што значи да је мање капацитета преостајало за комуникацију и развој језика или употребу алата.

Није једноставно направити корелацију између величине мозга и интелигенције. Ипак, чињеница је да се смањење мождане масе од последњег леденог доба може евидентирати. Мозак не траје дуго након смрти, па антрополози анализирају фосилизоване лобање, односно мјере количину простора унутар лобање. Закључак који се логично намеће је да смо у претходних десетак хиљада година изгубили неке способности, а добили нове, које су нам биле потребније у новом окружењу. А то некадашње животно окружење је било кудикамо другачије. Живот ловаца сакупљача је захтијевао агресију, требало је савладати велике сисаре којим су се хранили а онда и одбранити ловину од сусједног племена. Данас месо углавном купујемо у продавници а спорове са осталим људима решавају полиција и судови. Ратовање и даље постоји, али много мање људи данас гине у таквим сукобима чак и у односу на скорију прошлост.

За разлику од осталих примата, људи данас живе у градовима које насељавају милиони јединки и адаптирани су на функционисање у великим групама, принуђени су да међусобно комуницирају, сарађују, понашају се по неким договореним нормама. Људи често мијењају окружење, мјесто становања, чак и начин живота и то су све ствари који раније нијесу биле уобичајене за нашу врсту. Ипак, наши инстикти и наша природа су и даље слични онима које су имали наши преци у каменом добу. Потреба за преживљавањем, храном, склоништем и размножавањем, те борба са конкуренцијом за све побројано су присутни и данас.

Модерно друштво углавном задовољава наше материјалне потребе, али је мање у стању да задовољи психолошке потребе нашег примитивног пећинског мозга.