28. 06. 2023. 06:57   >>  06:59

ЗАДИВЉУЈУЋА ЕВОЛУЦИЈА

Слијепо куче – мајстор магнетне навигације

Цијели живот проводи под земљом у својим тунелима и јазбинама. Очи су му атрофирале током еволуције и прекривене су кожом, због чега је врста и добила назив слијепо куче. Јако слабо чује, не воли друштво и интеракцију са другим јединкама, а одлично се орјентише у потпуном мраку. Живи много дуже од осталих глодара а његова изражена отпорност на туморе се и даље испитује. Мало је позната и у неким земљама угрожена врста, а настањује и територију Црне Горе.

Пише: Неђељко Јекнић

Одрасла јединка је величине од 20-25 цм а могу бити тежине од 100 до 500 грама. Тијело му је ваљкастог облика и земљу копа зубима док ноге користи за избацивање земље. Слијепо куче се храни искључиво биљном храном а сем коријења самониклих биљака у природи храни се кромпиром, луком, шаргарепом и мање више свим поврћем које се налази у земљи. Због тога су људи који се баве пољопривредом на простору његовог станишта изузетно упознати са менијем овог сакупљача поврћа. У “магацину“ слијепог кучета се може пронаћи 20-50 кг а у екстремним случајевима и чак до 100 кг биљне хране.

Слијепо куче (латински спалаx леуцодон) је глодар који припада породици Спалацидае и процјена је да су се појавили прије 5.3 до 3.4 милиона година те данас насељавају подручје Албаније, Босне и Херцеговине, Бугарске, Хрватске, Грчке, Мађарске, Сјеверне Македоније, Румуније, Србије, Црне Горе, Турске и Украјине. Његов блиски рођак, блискоисточно слијепо куче (спалаx ехренберги) се може наћи у Египту, Израелу, Јордану, Либану, Либији, Сирији и Турској.

Слијепо куче је изузетна врста сисара која је способна да преживи у подземним галеријама гдје је ниво кисеоника само 7%. Поређења ради, нормална количина кисеоника у ваздуху који удишемо је око 21% и минимална концентрација коју човјек подноси је око 19.5%. Са друге стране, ова врста је одлично адаптирана на подземне услове са високим садржајем угљен диоксида. О неким још екстремнијим облицима живота је било ријечи у једној од претходних колумни. У дивљини им је животни вијек нешто краћи а у заточеништву је било примјерака који су живјели преко 20 година, што је чак десет пута дуже од животног вијека мишева или пацова сличне величине. Као и њихови даљи афрички рођаци, изузетно су отпорни на стварање тумора и студије су показале да би један од разлога могла бити мања стопа промета протеина у организму. Ово заузврат смањује штету коју изазивају реактивне врсте кисеоника које се производе у овом процесу.

Славнији и даљи рођак ове врсте присутне у Европи је голо слијепо куче (хетероцепхалус глабер) које настањује уско подручје на истоку Африке. Ова врста живи у заједници, слично како то раде мрави или пчеле а потпуно нетипично за сисаре. Младунце рађа само женка матица а остали имају функцију радилица и војника. Ипак, најфасцинантнија ствар код њих је дуговјечност и то што кардиоваскуларни систем и мишићи не показују значајно пропадање услед старости те могу доживјети и 30 година што је завидан животни вијек за глодаре. Њихова изузетна способност је чињеница да су имуни на тумор и практично не осјећају бол. Због ових особина су већ дуго предмет испитивања и проучавања.

Магнетна навигација

Опстанак и репродукција врсте умногоме зависи од просторне орјентације и способности да се лоцира храна, партнер, путања за бијег од опасности као и свијест о локацијама сусједних јединки исте или других врста. Животиње које живе на површини имају око себе сложено окружење које пружа доста знакова за орјентацију. То могу бити неки познати орјентири на Земљи или Сунце и звијезде које рецимо за орјентацију користе неке врсте птица. У односу на њих, сисари који живе у земљи у којој је број сензорних подражаја изузетно ограничен морали су да развију посебне сензоре за орјентацију и преживљавање. Од свих подземних глодара, у овој дисциплини је најдаље и најесктремније отишло управо слијепо куче. Ова врста никада не напушта земљу сем ако није принуђена на то. Систем тунела у ком живи је затворен и нема надземних излаза. Но, тунели ове врсте су посебно фасцинантни. Куче прави посебне просторије за складиштење хране, гнијездо за спавање, тоалет, простор за исхрану. Закржљале очи које посједује реагују само на надражај свијетла те му омогућавају да региструје када је земља коју ископа током израде тунела изгрнута на површину. Слух је такође слабо осјетљив као и код осталих подземних сисара. Ипак и поред тих озбиљних ограничења када су чула у питању, врста има одличну способност просторне орјентације и у заточеништву и у природи.

У раду који су објавили израелски истраживачи у Тел Авиву 2001. године, потврђена је претходна хипотеза да ова врста користи сигнале Земљиног магнетног поља за просторну орјентацију. Појашњења ради, Земља је један џиновски магнет који има два пола, сјеверни и јужни. Језгро планете које је у течном стању ствара магнетно поље током окретања. Човјек је од намагнетисаног метала направио иглу, која је постављена на осовину у некој течности (обично нека врста минералног уља) тако да се може слободно окретати. Игла онда може детектовати магнетно поље Земље и окренути се ка сјеверу и овако функционише класични компас. Е па нешто слично, иако није познато како, слијепо куче је добило „фабрички“ од мајке природе.

Ова екипа научника направила је уређај који ће симулирати исту јачину Земљиног магнетног поља, али са обрнутим половима. Као реплику мјеста становања слијепог кучета направљен је осмокраки лавиринт који у средини има централни простор из којих иде осам тунела, а на крају сваког је по једна просторија. Ширина тунела је изведена као у природи, у складу са ширином тијела животиње. Унутра је убачена и храна (мрква и куглице за пацове), материјал за прављење гнијезда и остављени су два дана да се “скуће” и организују.

Слијепа кучад су подијељена у три групе. Прва група се слободно кретала под утицајем природног магнетног поља Земље. Другој је укључен уређај за измјену полова магнетног поља, а трећа група је прво тестирана са природним па са вјештачки индукованим пољем. Прва група је изражено бирала јужну страну за складиштење хране и прављење свог гнијезда (свака животиња је била у свом посебном лавиринту). Друга група је доминантно бирала сјеверну страну услед промјене магнетних полова. Трећа група је у првој варијанти (са природним половима) радила исто што и прва група а после промјене поларитета исто што и друга група.

Сем самих распореда просторија, рађен је и тест постављања награде, парчета јабуке у једном дијелу тунела и тестирања у нормалним околностима и са замијењеним половима. Прва група је постизала пуно боље резултате у проналажењу награде од друге групе која је очигледно била дезорјентисана. Примијећено је да слијепо куче користи само једну просторију за спавање и боравак, односно склониште из ког најлакше и најбрже може побјећи у случају опасности. Такође, сва храна се складишти у једној просторији и стога је веома важно да животиња са било ког дијела своје територије зна гдје се налазе ове двије најважније просторије.

Станиште и начин живота

Станиште ове јединствене животиње су углавном степе, травњаци, ливаде и пашњаци, од нивоа мора (код нас углавном од 700мнв) па до 2400 мнв. Могу се наћи и на шумским чистинама или воћњацима. Више воле дубоко, растресито и добро дренирано тло и нема их у шумама, мочварама, стјеновитим предјелима и интензивно култивисаним подручјима. Мрежа тунела које копају се састоји углавном из већег крака и секундарних тунела који се одвајају од главног. Јединка може ископати и до 7 метара тунела дневно, избацујући око 10 кг земље на површину. Укупна дужина мреже тунела креће се од 65 до 200 метара и простире се на површини која иде од 200 до 1000 м2. Периферни тунели који се користе за исхрану су обично на дубини од 15 до 25 цм, а они трајни достижу и до 4 метра дубине. Гнијезда су обично на дубинама од 25 до 50 цм и обложена су травом. Живе усамљеничким начином живота и агресивни су према припадницима исте врсте. Опасност им вреба од лисица, ласица, сврака, орлова и сличних птица грабљивица. Женка на свијет доноси обично од 2 до 4 младунца који се одвајају након 2-3 мјесеца од мајке. Слијепом кучету се сужава станиште услед развоја пољопривреде и урбанизације. Ово је нарочито изражено на територији Мађарске, Србије, Хрватске и Румуније. Цијела Панонска низија постаје све негостољубивији простор за ову врсту, а од изградње граничне ограде између Мађарске и Србије дошло је и до физичког раздвајања популације (темељи ограде иду дубоко у земљу). Један од проблема за бројност популације је стварање све више подврста које се не могу парити међусобно. Временом, услед физичке одвојености јединки током неког периода двије групе животиња постају генетички различите и не могу имати заједничко потомство. Процјењује се да је њихова бројка у Мађарској и Србији спала на испод 400 јединки.

Значајна али неистражена врста у Црној Гори

На територији Црне Горе, присуство овог мајстора навигације је званично евидентирао др. Борис Петров 1968. године на рејонима Сињајевине и Чакора. Неколико година касније, Пољопривредни институт Титоград региструје популацију и на простору Бјеласице и Јеловице. О бројности слијепог кучета у Црној Гори нема података а претрагом на интернету се сем рада Велизара Велимировића из 1978. године не може наћи пуно информација. Међутим, слијепо куче је итекако познато свима који се баве пољопривредом у предјелима Сињајевине, језерске површи Дурмитора и Крнова јер су то идеални простори за овог подземног глодара. Штете прави у првом реду избацивањем земље у виду гомила које могу бити поприлично велике и по овом су углавном лако разликује од кртице чије су земљане хумке много мањих димензија. На ливадама које су испресијецане мноштом хумки слијепог кучета се не може изводити косидба са механизацијом, па се смањује и њихова корисна површина. Такође, важи за једног од главних непријатеља кромпира и њихово уклањање из њива зна бити јако мукотрпан посао.

Врло често долази до мијешања ове врсте са кртицама. Осим главне разлике у величини и количини земље коју избацују, важно је напоменути да се кртице хране глистама, бубама и осталим инсектима, а да је слијепо куче искључиво биљојед. На нашим просторима је присутан и назив земунац услед земуница које прави гурајући земљу из тунела на површину.

Асоцијална врста са израженом сензориком

Са изузетком периода парења и лактације током зиме, мужјаци и женке живе сами током цијеле године. Они патролирају својим системом тунела и бране своју територију. За ову врсту, блиски сусрети са другим примјерцима доживаљавају се веома стресно и производе екстремну агресију код обје стране, која се често завршава смрћу једне или обје јединке. Кишна и сезона влажног земљишта представља период када мужјаци одлучују да прокопају нове тунеле како би кренули ка женкама. Женка са друге стране одлучује да ли ће прихватити иницијативу или ће то бити окарактерисано као упад у њену територију. Циљање и навигација испод земље ка удаљеној женки је поприлично сложен сензорски изазов па је комбинација магнетне орјентације са сигналима које животиње дају једна другој од изузетне важности. Само парење и касније узгој младунаца је изузетак када је изоловани живот женке у питању, да би после два до три мјесеца био враћен на уобичајено стање јер се младунци осамостаљују.

Њихове способности које изазивају пажњу се не завршавају на прецизној магнетској орјентацији. Слушни систем који посједују прилагођен је за невокалну, односно вибрациону или сеизмичку комуникацију. Вибрациони сигнали се преносе земљиштем у ком се налазе, а производе их тако што главом ударају у плафон тунела и ти сигнали могу да путују до 10 м, или и више у неким ситуацијама. Животиња у свом патролирању тунелима прави и редовне паузе у једнаким трајањима да би у току паузе могла да се концентрише на вибрације које можда долазе из окружења. Пријемник вибрација је вилица која се наслања на под тунела, или саме шапе, а примијећено је да ове паузе за ослушкивање вибрација праве углавном на раскрсницама тунела, што дефинитивно има своју логику. Ширина тунела је увијек једнака ширини њиховог тијела и ово такође није без разлога. Само крзно такође представља сензор велике површине и чешљањем земље проласком кроз тунел детектују се вибрације и јединка има бољу орјентацију у ком дијелу тунела се налази. Ова способност је тестирана, пуно лошије су се сналазили у тунелима који су били двоструко шири од њиховог трупа.

Слијепо куче сигурно нећемо гледати у зоо вртовима, оно једноставно није из те приче. Иако недовољно позната врста, представља један значајан прилог разноликости живог свијета те невјероватној моћи адаптације суровим животним условима. У животињском свијету, стратегије друштвеног понашања значајно варирају унутар и између врста, од потпуно усамљеног живота до еусоцијалног начина живота у заједницама. Код многих врста се социјална изолација доживљава као снажан извор стреса, међутим не и код слијепог кучета. Његове сензорске способности га издвајају и отварају простор за многа будућа испитивања која ће допринијети бољем схватању другачијих чулних способности од оних које ми посједујемо као врста.