NESTAŠICA

I.Cvejić: Traži se ambasador

Da u Srbiji nedostaje mnogo čega više nije nikakva vest. Ali da je nestašica kandidata za ambasadore, to nismo mogli ni da sanjamo, sve dok nam ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić to nije prostodušno i iskreno saopštio.

Пише: Види све колумне

Ne može, kaže Mrkić, da pronađe kandidate za Vašington, Peking, Berlin, sve i da ga "stavimo uza zid i pripretimo", kako se sam izrazio.

Šta je to nateralo ministra spoljnog, inače profesionalnog diplomatu i nestranačku ličnost da srpskoj javnosti saopšti prilično neugodnu stvar, a međunarodnim partnerima otkrije slabost diplomatije koju vodi? Verovatno je odgovor u spletu više okolnosti koje su naterale Mrkića da o svojim jadima progovori na način prilično neuobičajen za dugogodišnjeg diplomatu.

Mrkić je zagovornik što veće profesionalizacije diplomatske službe i zato ponosno promoviše nacrt novog zakona o spoljnim poslovima, koji će na 15 odsto ograničiti broj ambasadora koji dolaze izvan kruga diplomatskih profesionalaca. On već duže zastupa tu ideju, smatrajući da je kvota-15 sasvim dovoljna da se zadovolje apetiti stranaka na vlasti, privatnih veza i zaslužnih pojedinaca i da se u isto vreme očuva pa i ojača stručni kapacitet diplomatske službe. To praktično znači da bi ne-diplomatama preostalo tek desetak ambasadorskih mesta na raspolaganju, što je u sadašnjim okolnostima možda previsoko postavljen cilj.

S druge strane, Mrkićeve glavobolje oko kadrovske popune važnih diplomatskih mesta sigurno bi bile mnogo blaže da je u poziciji da o tome sam odlučuje. On je, naime, član koalicione vlade, u kojoj se spoljnom politikom osim njega bave još najmanje trojica daleko uticajnijih političara – šef države, premijer i potpredsednik Vlade.

Treće, ali ne najmanje važno, na izbor prvih diplomata u važnim svetskim metropolama, utiču i diplomatije tih zemalja.

Ivan Mrkić sigurno nije prvi srpski ministar koji se suočava a problemom izbora ambasadora u važnim zemljama, ali je svakako prvi koji je o tome progovorio javno. Istog dana kad je objavljena njegova jadikovka (Blic) neki su se iz šale, a neki bogami i od zbilje, samokandidovali.

Bivša plivačka zvezda, zatim nekadašnji visoki državni službenik i NVO aktivista, "pale" su i preporuke iz akademskog sveta, a pomalo se uvredila i Socijalistička partija Srbije premijera Dačića, saopštavajući da Srbija itekako ima dovoljno kvalitetnih ljudi da pošalje u svetske metropole. SPS, organizacija sa bez sumnje najvećim iskustvom u bavljenju državnim poslovima, nije mogla da prećuti neuobičajen izliv iskrenosti jednog ministra i stala je u zaštitu sistema.

Mrkićeva iskrenost verovatno je nanela štetu srpskoj administraciji. Reći javno da nema profesionalaca dovoljno dobrih da preuzmu ambasadorska mesta u velikim svetskim prestonicama nije dobra poruka, pre svega, sopstvenom osoblju. Ko će nakon te izjave imati poverenje u stručnost i savesnost srpskih diplomata, a posebno zbog toga što je upravo Mrkić promoter nove prakse da ključna diplomatska mesta treba da zauzmu upravo iskusni i stručni činovnici Ministarstva spoljnih poslova.

Sa druge strane, kako ubediti Vašington, Peking i Berlin, nakon ovakve izjave, da su srpske diplomate zaista kompetentne da s njima sarađuju i, posebno, kako im objasniti da taj neko, ko jednog dana bude poslat za ambasadora, nije bio osoba na koju je Mrkić mislio. Dakle, budući srpski ambasadori u SAD, Kini i Nemačkoj, posle Mrkićeve izjave, moraju biti diplomatski Supermeni, da bi se kod zemlje domaćina odagnao s pravom stečen utisak da u Srbiji vlada nestašica kvalitetnih diplomata.

Prema Mrkiću, foto-robot budućeg ambasadora Srbije u SAD izgleda ovako: Dobra ličnost, obrazovana, da zna jezik savršeno, da voli SAD, ali ne toliko da zaboravi na svoju zemlju. Na ovu skicu treba dodati još par poteza, koje Mrkić nije pomenuo – da ima podršku Vučića, da se nije zamerio Dačiću i da se uklapa u očekivanja koja Tomislav Nikolić ima od srpskog predstavnika u Vašingtonu. I na kraju, ali ni najmanje nevažno – da je prihvatljiv(a) za SAD i po dosadašnjoj karijeri i po sposobnosti da razvija dobru komunikaciju između dve zemlje.

Slično važi i za Kinu, za Nemačku, ali i za mnoge druge zemlje koje šef diplomatije sada nije pomenuo, a možda je i mogao.