Marsel Firstenau  [ DW ]

04. 11. 2025. 08:32

Više deportacija iz Nemačke – teško će to ići

Pod sloganom „Ofanziva repatrijacije“, koalicija hrišćansko-demokratskih stranaka (CDU i CSU) i Socijaldemokratske partije (SPD), koja je u Nemačkoj na vlasti od maja 2025, ima za cilj da značajno poveća broj ljudi koji potencijalno moraju da napuste zemlju. Međutim, u političkoj i medijskoj debati o tom probleNemačkamu u vezi s migracijama obično dominira jedna druga ključna reč: deportacije.

Težinu tog poduhvata – i veliko razmimoilaženje u mišljenjima čak i između sestrinskih, hrišćansko-demokratskih stranaka CDU i CSU – odlično ilustruje spor oko deportacija u Siriju, zemlju razorenu dugim građanskim ratom. Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful (CDU) nedavno je posetio tu zemlju i nakon toga izneo sledeću procenu u vezi s prisilnim deportacijama: „Moguće samo u veoma ograničenoj meri u ovom trenutku“.

Tome, međutim, protivreči ministar unutrašnjih poslova Aleksander Dobrint (CSU). Vadeful smatra da su deportacije kriminalaca poreklom iz Sirije moguće samo u „vrlo malo izuzetnih slučajeva“, ali Dobrint podseća da se počelo s deportacijama kriminalaca u Avganistan i da su, u skladu s koalicionim sporazumom, u toku pripreme za početak deportacija u Siriju.

U toj debati, kancelar Fridrih Merc (CDU) nedvosmisleno je stao na stranu ministra unutrašnjih poslova Dobrinta. „Građanski rat u Siriji je završen, sada apsolutno nema osnova za azil u Nemačkoj“ – i povratak može da počne, rekao je kancelar i dodao da „oni koji odbiju da se vrate mogu, naravno, da budu deportovani“.

U praksi je, međutim, pravni okvir u Nemačkoj za sprovođenje deportacija veoma složen. Berlinska medijska služba „Integracija“ ističe baš to u svojoj analizi predstavljenoj ovog ponedeljka 3. novembra:

„(Pravni okvir za deportacije) oblikuju nacionalno pravo boravka i procesno pravo, nacionalno ustavno pravo, evropske direktive i propisi i međunarodne pravne obaveze“, ukazuje se u analizi. Pravna ekspertkinja Hana Franc sa Univerziteta u Hamburgu, koja je učestvovala u sastavljanju te analize, ukazuje na problem s planiranim povećanjem broja pritvorenika zbog deportacije.

Premalo mesta za one koji su pritvoreni zbog deportacije?

Dodatna mesta za smeštaj biće stvorena u posebnim pritvorskim centrima ili odvojenim oblastima određenim za pritvor zbog deportacije. Trenutno u Nemačkoj postoji oko 800 takvih objekata.

Prema rečima Hane Franc, broj pritvorenih ljudi već odavno svake godine raste – 2024. bilo ih je oko 6.000. Ujedno postoji veoma veliki jaz među polovima – preko 90 odsto su muškarci. „Samo vrlo malo pritvorskih objekata opremljeno je za smeštaj žena“, ukazuje Franc, ističući i na taj način da nije rešen problem smeštaja onih koji čekaju deportaciju.

Franka Rel, koja je za takve slučajeve zadužena u Regionalnom veću Karlsruea (Baden-Virtemberg), objašnjava da su ti pritvorenici prvenstveno oni ljudi koji su počinili zločine, ali i drugi – „osoba koja je agresivna u kancelariji službe za imigraciju ili u smeštaju, a isto tako i ljudi koji su pružali otpor prilikom ranijeg neuspelog pokušaja deportacije“, objašnjava Rel.

Kako bez pasoša utvrditi identitet ljudi?

Problem je i to što samo deset od 16 nemačkih pokrajina ima sopstvene objekte za pritvorenike koji čekaju deportaciju. Oni zato moraju da budu smešteni negde drugde. Direktor Državnog ureda za imigraciju u Berlinu, Engelhard Macanke, stalno mora da traži rešenja za taj nedostatak.

Pored toga, postoje značajne prepreke koje stoje na putu pravno ispravnim deportacijama. To često ima veze s nejasnim poreklom pogođenih. Ako ne mogu ili neće da pokažu pasoš, to postaje teško – što je Macanke već više puta iskusio tokom 30 godina koliko radi u oblasti migracija.

Da li Kurd dolazi iz Turske, Irana ili Sirije?

„Mnoge države nisu etnički homogene“, kaže on i pritom navodi Kurde kao primer – oni mogu da dođu iz Turske, ali i iz Irana ili Sirije. „Ponekad uopšte nije jasno iz koje zemlje osoba dolazi.“ U takvim slučajevima, od koristi su tzv. tragovi o mogućem identitetu – to mogu da budu dokumenta kao što je vojna knjižica ili vozačka dozvola, ali i izjave svedoka u postupcima pred nemačkom Saveznom kancelarijom za migracije i izbeglice.

U takvim slučajevima ponekad se obavljaju intervjui u ambasadama pretpostavljenih zemalja porekla. „Ali na kraju vam je uvek potrebna zemlja porekla koja izjavljuje da je spremna da prihvati dotičnu osobu“, objašnjava Macanke šta je tu u stvari ključni problem.

Sve više ljudi odlučuje se da ode dobrovoljno

Prema mišljenju šefa berlinskih imigracionih vlasti, ključ uspeha manje je u deportacijama, a više u dobrovoljnim odlascima. Tu tvrdnju Macanke potkrepljuje sledećim brojkama: u 2019, poslednjoj godini pre pandemije korone, oko 6.000 ljudi bez prava boravka dobrovoljno je napustilo glavni grad Nemačke, dok je istovremeno deportovano samo 1.000.

Odnos između dobrovoljnih odlazaka iz Berlina i prisilnih povrataka u zemlje porekla bio je dakle šest prema jedan. Do kraja ove godine, Macanke očekuje 15.000 dobrovoljnih povratnika i 1.700 deportacija. To bi bilo povećanje na jedanaest prema jedan – skoro dvostruko više od trenutnog odnosa.

Deportacije samo kao poslednje sredstvo?

Nemačka Savezna vlada svesna je gde treba da usmeri svoje napore ako želi da zemlju napusti više ljudi bez realnih izgleda za ostanak. „Želimo bolje da podržimo dobrovoljni povratak jačanjem podsticaja i savetovanja o povratku“, navodi se u koalicionom sporazumu vladajućih. Ali tu je odmah i sledeća rečenica: „Ako se to ne dogodi dobrovoljno, obavezu odlaska mora da sprovede država.“ To se odnosi na deportacije.