Dragoslav Dedović  [ DW ]

04. 10. 2025. 07:34

Venecija, Lazina beznjenica

Senka aviona klizi niz osunčana polja. Slećemo na aerodrom Treviso. Skoplje nas je ispratilo tmurnim jutrom. Italijansko podne obećava lep dan.

Naš cilj je Venecija. Njeni stanovnici joj ime izgovaraju nešto mekše: Venesja. U slavnim danima, kada je flota Mletačke republike gospodarila Sredozemljem grad je sebe nazvao Serenissima - najuzvišenija, najplemenitija. Ovakva hvalisavost je možda dugo bila zasnovana na geopolitičkim i ekonomskim činjenicama, ali Napoleon je upokojio Najuzvišeniju. Od tada je Venecija u sastavu drugih država, a nadimak služi kao odličan marketinški magnet za turiste.

Venecija je mnogo više od starogradskog jezgra na levoj i desnoj obali Velikog kanala koji se kroz mapu grada savio kao upitnik. 127 ostrva, 175 kanala sa 398 mostova. Pomišljam da bi za pravo upoznavanje tog čuda trebalo izdvojiti mnogo više vremena. Znam da ćemo tokom naredna tri dana samo ovlaš dotaći tu lepotu, taman toliko da na odlasku ustanovimo da za ovako raskošnu, kapricioznu gospođu treba mnogo više vremena i novca.

Prvo viđenje

U grad na severnom Jadranu stižemo u podne. Na kopnu je iza nas ostao industrijski deo. Čini nam se da Mostom slobode koji se prema starogradskom jezgru pružio u dužini od skoro četiri kilometra vozimo jako dugo. Nestrpljenje raste jer sedimo na prednjim sedištima i već izdaleka naziremo kupole i tornjeve koji kao da niču iz plavozelenkaste vode. Sa kopnom je Venecija železnički povezana još od prve polovine 19. veka, a 1931. nastao je i most sa kojeg upravo silazimo u grad.

Autobuska stanica je jedno od retkih betoniranih područja u gradu. Ovde je skoro svaki zid star najmanje nekoliko vekova.

Kanal Grande - Veliki kanal - je na nekoliko koraka od autobuske stanice Pijacala Roma. Preko njega je izgrađena najmlađa od četiri ćuprije na Velikom kanalu. Most Ustava otvoren je 2008.

Smešteni smo na desnoj obali Kanala pa ne prelazimo most. I već posle nekoliko koraka izloženi smo čuvenom estetskom magnetizmu grada. Druga mesta na ovoj planeti često su trošila svoju istorijsku supstancu - ratovi, zemljotresi, nebriga. A Venecija ima raskošni istorijski višak lepote. Pogled ne zna gde da se skrasi. Fasade palata, građevine koje se ogledaju u vodi, bezbrojna stepeništa.

Sve do sledećeg mosta možemo da hodamo obalom Kanala. Inače je obala uglavnom nedostupna za pešake jer je ova vodena površina oduvek shvatana kao glavna saobraćajnica. Sa jedne i druge strane tog vodenog bulevara mletačka oligarhija je gradila svoje palate. Ima ih skoro 200.

Najbolji uvid u arhitekturu gradskih palata čovek stekne kada se vozi gradskim vodenim autobusom. Možda ga je bolje nazvati akvabus. Palate su od 12. veka građene u venecijansko-vizantijskom stilu, da bi posle poprimile karakter gotike i naravno – renesanse.

Smestili smo se u pansion i odmah izjurili napolje. Na mapi smo pronašli najkraći put do nekoliko mesta koje svaki pošteni posetilac mora da vidi.

Put nas je vodio duž niza sporednih kanala, preko mostića koji su uvek značili penjanje uz basamake jer su im izraženi lukovi da bi mogli da propuste gondole i čamce.

Iza uskih sokaka iskrsavali su velikodušni trgovi sa crkvama koje bi na svakom drugom mestu bile glavna znamenitost varoši. Restorani pored vode mamili su mirisom belog luka prženog na maslinovom ulju.

Posle dvadesetominutne šetnje opet izbijamo na Veliki kanal usred nekadašnjeg poslovnog centra Mletačke republike. Ovaj kraj po kojem je nazvan i most zove se Rijalto.

Visoka obala

Rijalto je dugo bio jedini pešački most preko Velikog kanala. Ime je dobio po delu grada, finansijskom i trgovačkom centru Mletačke republike. Iza reči “rialto” krije se italijanski izraz “rivo alto” - visoka obala. I zaista, taj predeo u Veneciji je najviše uzdignut iznad mora.

Starije drvene mostove su prebrzo razjedali voda i vreme. Jedan se most 1444. čak srušio pod teretom okupljene svetine koja je kao sa tribina posmatrala ceremoniju venčanja izdanaka visokog plemstva.

Na ovom mostu očito danonoćno vlada neprijatna gužva. Tu se najbolje vidi do koje mere je jedinstvenost Venecije pretvorena i u novčani blagoslov i u masovno prokletstvo.

Pola sata kasnije smo, prešavši niz manjih mostova, stigli do Trga Svetog Marka.

Duždeva palata odmah stavlja do znanja da je reč o vizuelizaciji moći. Tu su se sastajali članovi saveta da donesu važne odluke. Pisani tragovi o postojanju palate postoje od 1340. Pretpostavlja se da je na njenom mestu bila starija reprezentativna građevina, ali nedostaju dokazi.

Zapravo se radi o kompleksu koji je bio rezidencija dužda, sudnica, ceremonijalni centar, ukratko, političko srce Mletačke republike.

Duždeva palata je Mostom uzdaha povezana sa zatvorom. On preko bočnog kanala povezuje dve građevine i nije vizuelno posebno atraktivan. Ali priča koju taj kameni put pripoveda privlači ljude iz celog sveta.

Često je pogled sa mosta ka Laguni bio poslednji trenutak kada su osuđenici mogli da vide spoljni svet, pre nego što nestanu u zatvorskim hodnicima. Dakle, nije reč o ljubavnom uzdahu već o žalu za slobodom, za životom.

Konji Svetog Marka

Odmah iza Duždove palate nalazi se Crkva Svetog Marka. Ona govori dve stvari. Najpre, da je sjaj Carigrada, a ne Rima ostavio vidljiv trag na njenom obličju - baš kao što je to slučaj sa sabornim crkvama u Raveni i Ahenu. Drugo, Mleci nisu zazirali od spletkarenja, prevare, krađe i pljačke kada je cilj bio uvećanje mletačke slave i moći.

Tako su nakon arapskog osvajanja Egipta uspeli da ubede aleksandrijske monahe da su mošti Svetog Marka bezbedne jedino - u Veneciji. Godine 828. mošti se tovare na brod, sakrivene među svinjsko meso. Dospevši u Veneciju, postale su temelj gradskog identiteta. Slično je i sa četiri figure konja iznad glavnog ulaza u crkvu. Jedni kažu da ih je Konstantin uzeo iz Rima, drugi pretpostavljaju da im je matična štala bila u Aleksandriji. Kako god, krasili su Drugi Rim skoro od njegovog osnivanja. Krstaši su u svom četvrtom pohodu osvojili i opljačkali Carigrad. Konji su bili deo plena. Morali su da im odrežu glave radi transporta. Na replikama koje stoje iznad ulaza - original se čuva u klimatizovanim muzejskim uslovima - vidi se ukras koji na vratovima konja sakriva rez.

Milorad Pavić je na sebi svojstven način ispričao ovu priču. On u svojoj priči "Konji Svetog Marka” kaže: „Kada se konji Svetoga Marka pokrenu, propada jedna od dve carevine. Koja će to biti ovoga puta?“ Time je pisac aludirao na krstaško osvajanje Carigrada 1204. posle čega su se konji preselili u Veneciju, ali i na propast Mletačke republike 1797. Napoleon je konje premestio u Pariz. Njegovo carstvo je takođe propalo uz topot kopita konja Svetog Marka . Posle Napoleonovog poraza konji su opet promenili stanište - vraćeni su u Veneciju,

Glavno obalsko šetalište se pruža ka istoku od Crkve Svetog Marka do Javnog parka, a ima živopisan naziv - Riva delji Skjavoni. Riva Slovena. Nju sa severa prekida pet kanala koje su opkoračili mostovi, dovoljno uzdignutog luka da brodovi mogu da uplove i u vreme visokog vodostaja.

Slovenski živalj, od Istre do Boke, vekovima je dolazio ovamo da okuša svoju sreću. Dobre zanatlije, vojnici i mornari na glasu iz mletačkih jadranskih kolonija i zaleđa ovekovečeni su nazivom jedne od najpoznatijih gradskih ulica.

Sa Rive se vide ostrva u Laguni - San Đorđo Mađore, Dogana da Mar sa zlatnim anđelom. Mogu se razaznati dve crkve nastale iz zahvalnosti za kraj niza epidemija kuge u 16. i 17. veku. Jedna se zove Redentore, a druga je najslavnija italijanska crkva srpskog jezika, zahvaljujući pesmi Laze Kostića - Santa Maria della Salute.

Hrast se ne rimuje sa dvorom

Sutradan se prevozimo gondolom na drugu stranu Velikog kanala. Gondolijeri u svojim prugastim majicama spadaju u najpoznatije marketinške hitove Venecije. Ali njihove usluge su skupe. Osim ako ne uđete u gondolu gradskog saobraćaja koja povezuje obale kanala na mestima gde su mostovi daleko. Tada se plaća samo dva evra.

Naš cilj je upravo Santa Maria Della Salute. Pri spomenu ovog imena svima koji su pazili na školskim časovima pada na pamet srpski pesnik Laza Kostić. On je prvi put video crkvu krajem 19. veka – u Veneciju je došao posle smrti svoje neostvarene ljubavi Lene Dunđerski. Žal za umrlom Lenom i divljenje prema lepoti građevine te molitva Bogorodici kod Laze se međusobno prožimaju. Na samom početku pesme Laza Kostić kaže: Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor.

Ne bih da budem sitničav, ali za pripremu terena u Veneciji stradalo su hrastove, a ne borove šume. Dobro, oprostićemo Lazi - bor se bolje rimuje sa dvor. Pesnička sloboda.

Poznavaoci materije kažu da je za izgradnju crkve u muljevito zemljište zabijeno između 1, 1 i 1,5 miliona balvana od po četiri metra. To je trajalo preko dve godine. Tek onda su mogli da se zidaju temelji.

Dilema današnjeg čoveka je nešto složenija. Odreći se šume zarad lepote crkvene građevine? Možda je molitva pod krošnjom na jednak način draga Tvorcu? Ali hajde, kada je arhitekta Baldasare Longena stvorio tu lepotu, za koju nisu stradale samo šume već i poneki kamen iz splitske Dioklecijanove palate, kada ju je već Laza onako ritmično opevao, onda nam ne ostaje ništa drugo nego da se divimo.

U Lazinoj pesmi je zapisana formula onostranog spajanja ljubavnika koji se u ovostranosti nisu našli: Iz beznjenice, u raj, u raj! Divna reč – kada sam bez nje to je onda – beznjenica.

Smrt u Veneciji

Na južnom kraju Dorsadura, dela Venecije do kojeg se peške stiže preko mosta Akademija nalazi se šetalište uz more Zattere agli Incurabili.

Na samom početku šetališta sedimo u bašti jednog restorančića koji - kako reče konobar, ne bez ironije - ne može da ponudi besplatan internet, ali paprene cene opravdava jedinstvenim pogledom.

Preko šoljice espresa, iznad tiramizua, čovek zaista vidi crkvu Il Redentore, kao da može da je dodirne rukom. I ona je nastala kao molitveni zalog za kraj pandemije kuge koja je odnela živote trećine stanovništva.

Hodamo obalom. Tu gde su nekada splavari sa susedne obale dopremali robu, sada je mirno. Venecija na oktobarskom suncu deluje umiljato. Doslovni prevod imena šetališta glasi “Splavovi kod neizlečivih”. Od 16. veka je na toj obali bila bolnica za ljude koji su umirali od kuge.

Pomislim da su oni koji su znali da im nema spasa gledali isti prizor: mreškanje srebrne čipke na vodi, konture građevina na drugoj obali. Udisali su slani vazduh, u san ih je pratio galebov zov. Koliko patnje u sudaru sa lepotom. Da li onda patnja bude lepa? Ili lepota bolna? Ovo drugi mi se čini istinitijim.

U šetnji obalom naiđem na ploču koja podseća na činjenicu da je književni nobelovac Josif Brodski napisao celu knjigu posvećenu Veneciji - Obala neizlečivih.

Brodski je svoju ljubavnu izjavu gradu pisao duž nevidljive granice poezije i proze. Pragmatični Britanci su knjigu nazvali esejem, a na ruskom se radije govori o tome da je on to svoje delo - ispevao.

Šta bi bila Venecija kada takav čovek u njoj ne bi bio sahranjen - na ostrvu San Mikel na kojem počiva još poneka umetnička veličina.

Nedaleko od ove table poslednjih 17 godina života proveo je Ezra Paund, američki pesnik svetskog ranga. U ovom kraju bila je kuća njegove ljubavnice Olge. I Paund je sahranjen na istom groblju kao i Brodski. Igor Stravinski i Luiđi Nono im prave društvo.

Znam da je Tomas Man, autor čuvene novele Smrt u Veneciji, po svojoj želji sahranjen u švajcarskom Kilhbergu. U nekom zamišljenom svetu umetničke pravde i Tomas Man i italijanski režiser i pisac Lukino Viskonti - on je snimio upečatljiv film po Manovoj noveli – takođe bi pravili društvo Brodskom i Paundu.

Vivaldi za kraj

U ovom gradu su rođeni čuveni putnici kao što je Marko Polo, čovek koji je proputovao Aziju u vreme kada su prevozna sredstva bili jedrenjaci i konji. Đakomo Kazanova, mletački plemić i mitski suknjaroš, takođe je rodom odavde. Istoričari umetnosti bi doviknuli da ne smem da zaboravim veliko slikarsko ime - Ticijana. A filmofili da pomenem jedino veliko ime rođeno u gradu čuvenog filmskog festivala - Terensa Hila, zapravo Marija Đirotija.

Ali sve pomalo padne u zasenak kada se spomene jedan od najvećih kompozitora čovečanstva - Antonio Vivaldi.

Muzika koju je prvom polovinom 18. veka stvorio ovaj barokni violinista i sveštenik spada - u to sam uveren - u lekovite umetničke proizvode. Izgleda da je tako mislio i grof Sava Vladislavić, ruski diplomata srpskog porekla i Vivaldijev mecena. Vladislavićev novac je uložen u „Četiri godišnja doba". Rekao bih da je to možda i najsrećnije srpsko ulaganje u istoriji muzike.

Zato se radujemo koncertu koji će predstavljati svojevrsni krešendo našeg boravka u Veneciji.

„Venecija je jedinstvena, nemoguće ju je pobrkati sa drugim gradovima. To je grad koji se pokazuje takvim kakav je i nekada bio: od zlata i istarskog kamena. Monumentalne hale još uvek čuvaju talenat, kreativnost i genijalnost umetnika, koje je sudbina ovde zauvek spojila". Ovo su u koncertnom katalogu napisali muzičari koji su se okupili pod imenom "Interpreti Veneziani”.

Mesto je posebno. San Vidal, crkva na nekoliko koraka od mosta Akademija. Da su sve crkve pune kao večeras, kada na svetkovinu poziva Vivaldi, papa ne bi morao da brine za budućnost zapadnog hrišćanstva.

Dok sklopljenih očiju slušam Vivaldija pred očima mi iskrsavaju prizori iz Venecije. Na stolu su ćiketi – ovdašnje meze. Belo vino. Duž kanala, daleko od svake znamenitosti, jedan običan ulaz u kuću je nestvarno lep. Lica konduktera na brodovima. Lice lopova koji pokušava da zavuče ruku u tašnu moje saputnice. Lice starca sa gitarom koji peva kancone u lokalu Bruno. Maske, mnogo karnevalskih rekvizita. Mnogo raznobojnog stakla. Venecija koja proizvodi tananu umetnost i svetlucavi kič, za svakog po volji. Mostovi. Još mostova. Vodene staze. Mreža. Lavirint.

„Godišnja doba“ pod visokim svodom barokne crkve zvuče kao raskošna melodija za rastanak od grada koji se u našem ovozemaljskom životu možda najviše približio ideji rajskog predvorja.