Suzane Kords  [ DW ]

06. 08. 2025. 06:49

Kako je radio Štazi: „Drugovi, moramo znati sve!“

„Drugovi, moramo znati sve!“ Ovako je glasila jasna poruka koju je svojim zaposlenim uputio Erih Milke, šef Ministarstva državne bezbednosti (Štazi). On je na toj funkciji bio od 1957. do 1989. Građani DDR su bili sistematski nadzirani.

Špijuni Štazija su bili svuda – među kolegama, među prijateljima. Njihov zadatak: identifikovati „neprijatelje naroda“.

Iz perspektive režima DDR, to su bili ljudi koji su kritikovali sistem i udružili se s „klasnim neprijateljem“, odnosno „imperijalističkim“ ili „fašističkim“ kapitalistima na Zapadu.

Kako bi zaštitio građane od pretnji sa Zapada, Berlinski zid izgrađen je 1961. kao „antifašistički zaštitni zid“.

Štazijeve metode: nadzor i zastrašivanje

Ali „neprijatelj“ je i dalje bio sveprisutan, čak i unutar zemlje. Je li neko ispričao šalu o predsedniku ili slušao neželjenu muziku? Da li je neko primio sumnjiva pisma s markicama iz zapadnih zemalja ili čak podneo zahtev za dozvolu za ulazak u Saveznu Republiku Nemačku? Sve je bilo sumnjivo.

Štazi, osnovan 1950. godine, pratio je sve. Sebe je video kao „štit i mač“ Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED), koji je trebalo da neutrališe sve „neprijatelje“ i tako obezbedi njenu vladavinu.

Pripadnici Štazija otvarali su poštu, prisluškivali telefonske razgovore i dobijali neovlašćen pristup domovima. Zastrašivali su ljude, širili glasine da je neko alkoholičar ili homoseksualac - ili, posebno perfidno, da ima kontakte baš sa Štazijem. Popriličan broj građana DDR završio je iza rešetaka zbog kritikovanja režima.

Razlozi rada za Štazi

Mnogi su štazi zvali „Firma“. Krajem 1989. Štazi je imao oko 90.000 stalno zaposlenih i, prema raznim izvorima, između 100.000 i 200.000 doušnika koji su, dobrovoljno ili pod pritiskom, otkrivali „nedolično ponašanje“ prijatelja i članova porodice. Šta ih je motivisalo da podrže nepravedni režim?

„To je mogao biti osećaj moći koji su imali nad svojim bližnjima. Ali to je mogla biti i porodična tradicija, koja je započela tamo gde su im roditelji, a možda čak i baba i dede već radili“, kaže za DW istoričar Filip Špringer.

„A onda su, naravno, tu bila obećanja ministarstva da bi to mogao biti zanimljiv posao, da biste čak mogli da idete na zadatke u inostranstvo. Naposletku, bio je to siguran posao – čak i za ljude koji možda inače ne bi imali takvu karijeru“, kaže Šptinger.

Banalna svakodnevica u Ministarstvu

Za svoju knjigu „Službenici“, Špringer je iz Štazijevih arhiva iskopao retke fotografije koje prikazuju špijune na poslu. Kao oni koji su vršili nadzor, obično nisu bili ispred kamere, već iza nje.

Ali popularna ideja o uzbudljivom špijunskom životu ovde nije ostvarena. „Možda je postojao život Džemsa Bonda ako ste bili raspoređeni u inostranstvu i tamo tajno špijunirali, da tako kažem“, kaže Špringer.

„Ako ste bili raspoređeni u DDR u oblastima koje nisu bila tako usko povezane sa stvarnom špijunažom, to nije bilo ni približno tako uzbudljivo“, kaže on.

I tako fotografije u knjizi deluju prilično banalno i amaterski izrađene. Na njima se vide muškarci pored aparata za kopiranje, ljudi za stolom ili žena koja radi u kuhinji. Ponekad se vidi samo ruka koja poseže za ormarićem za spise ili noge koje stoje ispred kanala za grejanje.

„To su, naravno, stvari koje na prvi pogled izgledaju potpuno normalno i nimalo uzbudljivo, već dosadno kao da radite u nekoj fabrici“, kaže Špringer.

„No, naposletku, svi ti zaposleni s punim radnim vremenom takođe su doprineli održavanju aparata. Svi su bili deo ovog sistema i politički i ideološki obučeni da veruju da je njihov zadatak neverovatno važan za održavanje socijalizma u DDR i njegovu obranu od navodnih neprijatelja sa Zapada“, kaže ovaj istoričar.

Mali zupčanici u mehanizmu „Firme“

Filip Špringer je napisao biografije onih špijuna sa slika koji su mogli da budu identifikovani.

Jedan primer je poručnica Elfi-Elke Mertens, čiji je otac već radio za Štazi, a i njen suprug je tamo zaposlen. Nadređeni su je hvalili zbog „izvanredne predanosti“ i „marljivosti“. Toliko je bila marljiva da je obećala da će uticati na rođaku koja je htela da putuje na Zapad.

„Moj suprug i ja ćemo ponovo razgovarati s njom; ako ne bude voljna da odustane od putovanja, prekinućemo veze s njom“, obećala je Mertens svojim nadređenim.

Dopušteno je objavljivati fotografije i imena stalno zaposlenih Štazija, kaže Špringer – čak i onih koji su još uvek živi i možda se plaše za svoj ugled. „Uvek pomislite: to je tako ogromna mašinerija i svako je samo točkić“, kaže on.

„Ali na kraju krajeva, to su sve ljudi koji se odlučuju za učestvovanje u nečem takvom i posvećuju čitav svoj život radu za takav nepravedni aparat. I naravno, moraju da se nose s činjenicom da su o njima sačuvani dosijei“, kaže Špringer.

Učenje iz prošlih nepravdi

Konačni kraj tajne službe DDR-a došao je u januaru 1990. Sačuvano je više od 111 kilometara dosijea, 41 milion kartica i više od 1,7 miliona fotografija – kao i gotovo 15.000 džakova sa uništenim dosijeima.

Mnogi građani DDR-a zatražili su pristup toj dokumentaciji. Želeli su da znaju kakvu su ulogu imali njihovi prijatelji ili porodica. Jesu li bili žrtve ili počinioci?

Čak i danas, prema Špringerovim rečima, postoje mnogi upiti privatnih osoba.