Kaj Kistner, Timo Roben, Kristof Hajncle, Sugarka Silaf (NDR)  [ DW ]

24. 05. 2025. 10:59

Traume vojnika: „Dan koji mi je uništio život“

„To je dan koji mi je uništio život.“ Ovako se bolničarka Anika Šreder osvrće na Veliki petak 2. aprila 2010. godine.

To je dan kada se Bundesver uključio u najozbiljniju bitku u svojoj istoriji – bitku na Veliki petak u Avganistanu. Šreder, koja je tada imala 25 godina, bila je deo jedinice za krizne situacije i hitne slučajeve. Dobila je naređenje da napusti zaštićeni kamp u Kunduzu kako bi požurila u pomoć svojim drugovima koji su se borili protiv nekoliko desetaka talibanskih boraca.

Trčala je kroz kišu metaka. „Onda je usledio brutalan udarac. Uopšte nisam shvatila šta se dešava“, kaže ona. Projektil joj je pokidao ranac, rasprsnuvši infuzije koje su se u njemu nalazile.

Da je hitac ispaljen desetinku sekunde ranije, pogodio bi je pravo u grudi. „To ne bih preživela“, kaže ona. Tada se sabrala i nastavila dalje. Tri puta je jurila u takozvanu „zonu smrti“, gde se neprestano pucalo. Morala je da izvlači mrtve i ranjene drugove.

Potpuni kolaps

Nekoliko meseci kasnije Anika se vratila kući u Nemačku. Fizički nepovređena. Ali to ne može da se kaže i za njenu dušu. Ubrzo nakon povratka doživela je potpuni slom. Dijagnoza: sumnja na posttraumatski stresni poremećaj PTSP. Nakon bitke na Veliki petak počinje nova bitka Anike Šreder: borba protiv psihičke bolesti i borba protiv birokratije Bundesvera.

Mnoge žrtve to doživljavaju kao „treći rat“, kaže Bernhard Drešer iz Udruženja nemačkih veterana koje podržava traumatizovane ljude: prvo rat protiv talibana, zatim „rat u mislima“, a sada „administrativni rat“. Bundesver 15 godina nije želeo da prizna da problemi Anike Šreder proizilaze iz njenog angažmana u Avganistanu, pa su čak hteli bez naknade da je otpuste kao nesposobnu za službu.

Vlastiti nadređeni kao „neprijatelj“

Prema ekspertizi koju je Bundesver naručio 2023. godine, a koju je dobio na uvid javni servis NDR, Šreder ne pati od PTSP-a. Zbog toga se ova bolničarka, odlikovana Medaljom za vojnu službu i Krstom časti, koja je rizokovala svoj život za Bundesver, godinama osećala ostavljenom na cedilu.

„Potpisala sam da ću hrabro braniti zemlju i dati život za svoje drugove. Nisam potpisala za ideju da će neprijatelj biti moj vlastiti nadređeni i moj vlastiti poslodavac, koji će, po mojoj percepciji, učiniti sve što je u njegovoj moći da me dovede do samoubistva.“

Bundesver ne želi da komentariše pojedinačne slučajeve poput ovog Anike Šreder. Poverenik za PTSP Peter Cimerman naziva brigu o mentalno obolelim osobama u Bundesveru uzornom. Nemačka ima „jedan od najbrižnijih sistema na svetu“, kaže on.

Trideset odsto svih zahteva odbijeno

Međutim, slučaj Anike Šreder nije usamljen. Stotine traumatizovanih ljudi borilo se sa Bundesverom za priznanje i odštetu - često na sudu, obično godinama. Prema istraživanju NDR-a, odbijeno je 30 odsto svih zahteva za priznavanje invaliditeta povezanog sa vojnom službom zbog mentalnih bolesti poput PTSP-a.

Arnd Štajnmajer, advokat specijalizovan za ovakve slučajeve, kaže da svake godine samo on ima nekoliko stotina takvih predmeta. „Sa jedne strane, želimo da imamo vojnike koji idu u misije i brane zemlju, a sa druge strane, morate vrlo velikodušno da se brinete za ove vojnike i ne smete da dopustite da se zapletu u komplikovane postupke i da ih ostavite na cedilu“, kaže advokat iz Lineburga.

Rizici nelečenja

Prema informacijama NDR-a, od 2011. godine do danas institucije Bundesvera su zabeležile gotovo 2.800 slučajeva PTSP-a povezanih sa raspoređivanjem u vojne misije. Ali, čak i sam Bundesver procenjuje da može da osigura lečenje za samo deset do 20 odsto vojnika koji pate od PTSP-a. Sa time se ne može biti zadovoljan, priznaje poverenik za PTSP Cimerman u intervjuu za NDR.

Posebno očigledan primer onoga što može da se desi ako se PTSP ne leči na vreme je slučaj Stefana B. Taj veteran, koji je služio u Avganistanu, već je nekoliko puta pokušao samoubistvo, a njegova supruga je uzalud kontaktirala nemačke oružane snage tražeći pomoć.

Stefano B. se 26. januara 2024. godine automobilom odvezao u centar Ulma. Sa sobom je imao lažno oružje. Upao je u jedan kafić i uzeo 13 talaca. Njegov cilj je bio da ga ustreli specijalna policijska jedinica – „samoubistvo preko policije” (suicade by cop). Svi taoci su preživeli, neki su sada traumatizovani. Stefano B. je teško povređen. Osuđen je na šest godina zatvora.

Centri za psihotraumu važe za uzorne

Bundesver je znatno napredovao u postupanju sa osobama koje pate od mentalnih bolesti. Čak i kritičari hvale sveobuhvatno zakonodavstvo. Pet centara za psihotraumu u bolnicama Bundesvera smatraju se uzornim. Međutim, stručnjacima i nadređenima i dalje nedostaju dobra volja i saosećanje, žale se pacijenti.

Postupci priznavanja bolesti traju predugo. U proseku je potrebno 22 meseca do prve odluke. Često slede protivrečnosti i pravni postupci, koji ponekad traju i više od deset godina.

Trenutno je Bundesver zabrinut zbog svog imidža jer traži osoblje zbog povećane pretnje iz Rusije. Vojnici očekuju od svog poslodavca da se brine o njima i ako psihički obole zbog učestvovanja u vojnim angažmanima.

Priznanje nakon 15 godina

Krajem aprila Anika Šreder je primila iznenađujući poziv. Novo veštačenje je pokazalo da pati od PTSP-a i da je bolest uzrokovana učestvovanjem u vojnim operacijama. Za to priznanje se borila 15 godina.

„Prijavili smo se u vojsku sa obećanjem da ćemo platiti svojim životima ako bude potrebno, a mladi vojnici bi toga trebalo da budo potpuno svesni. Ali pre svega bi toga trebalo da bude svestan Bundesver“, kaže ona.