Ester Felden, Luis Sanders  [ DW ]

13. 03. 2025. 14:01

Zloupotreba moći na Institutu Maks Plank: ponižavanje, izdiranje, maltretiranje

Kada je Gabrijel Lando jedne večeri u aprilu 2021. ušao u kancelariju svog direktora i kada je video njegov izraz lica, poželeo je da što pre ode. Lando je u to vreme radio kao mladi naučnik na prestižnom Institutu Maks Plank za fiziku kompleksnih sistema u Drezdenu. Te večeri je, seća se, njegov direktor, fizičar Jan-Mihael Rost, očigledno imao veoma loš dan. Situacija je eskalirala.

Lando je želeo da razgovara o planiranoj publikaciji. Međutim, umesto toga, „besomučno je vređan“. Rost mu je već ranije signalizirao da je članak na dobrom putu, ali odjednom je počeo da ga kritikuje i nazvao ga „autističnim“ i „je**no beskorisnim“ (f****ng useless). Tako se seća Lando, koji je već napustio institut. Rost je bio besan, „udario je šakom o sto i vikao na mene toliko da sam mogao da vidim njegovu pljuvačku“.

Svaki razgovor s direktorom mogao je da preraste u izliv besa bez upozorenja. Lando kaže da se više puta na njega vikalo i da je bio ponižavan. I drugi bivši zaposleni u Institutu takođe govore o ispadima direktora.

Kada je konfrontirano sa Landovim tvrdnjama, Društvo Maks Plank (Max-Planck-Gesellschaft, MPG) je odgovorilo: „Gospodin Rost ne može da potvrdi da je izrekao (...) spomenute izjave.“

Strah i ćutanje

Mesecima je istraživački tim Dojče velea, zajedno sa magazinom „Špigel“, istraživao slučajeve nedoličnog ponašanja, zloupotrebe moći i mobinga na raznim institutima Maks Plank u Nemačkoj. Naša istraživanja pokazuju da Institut u Drezdenu nije izolovan slučaj. Više od 30 istraživača, koji su u različitim vremenskim periodima radili na različitim institutima, podelili su svoja iskustva. Osim Landoa, svi su želeli da ostanu anonimni – iz straha od posledica po svoju karijeru. Otprilike trećina njih dolazi iz Nemačke, dok ostali potiču iz drugih evropskih zemalja, Azije i Severne i Latinske Amerike. Privukla ih je jedna od najpoznatijih svetskih naučnih institucija.

Sa gotovo 25.000 zaposlenih, Društvo Maks Plank je prestižna adresa za istraživače iz celog sveta. Svako ko uspe da dođe do jednog od njihova 84 istraživačka instituta, spada u svetsku elitu. MPG je do sada iznedrilo 31 dobitnika Nobelove nagrade. Finansira ga nemačka država s više od dve milijarde evra godišnje.

Dobra reputacija, duga tradicija, strogo hijerarhijska struktura

Instituti Maks Plank imaju visoko hijerarhijsku strukturu. Na njihovom čelu su izuzetni naučnici, sa velikim slobodama i moćnim položajem. Oni mogu da oblikuju svoj institut u velikoj meri prema sopstvenim potrebama.

Cilj je omogućiti naučnicima da istražuju što efikasnije i nezavisnije. Međutim, taj model je sada sve više kontroverzan. Izveštaj Saveznog ureda za reviziju (Bundesrechnungshof) iz 2024. godine upućen Saveznom ministarstvu za obrazovanje i istraživanje, kritikuje nedostatak nadzora nad Društvom Maks Plank: „Faktički, predsednik nadgleda svoje vlastite postupke“, stoji u izveštaju.

„Omnipotentne kulture moći“ MPG-a kritikuje i Tomas Zatelberger. Taj bivši poslanik Bundestaga, koji je neko vreme bio i parlamentarni državni sekretar u Ministarstvu za istraživanje, smatra da su reforme unutar Društva Maks Plank hitno potrebne. MPG-u su potrebni „javni nadzorni organi koji bi bili odgovorni i za nedolično ponašanje“.

Naši sagovornici govore o agresivnom tonu, zastrašivanju, uvredama i pretnjama na najmanje pet instituta Maks Plank. Posebno žene osećaju da su diskriminisane u odnosu na svoje muške kolege.

Obri (koja se zapravo zove drugačije) izveštava, na primer, da su joj na jednom Institutu Maks Plank u istočnoj Nemačkoj dodeljene muške kolege koje su ponekad čak predstavljale njene istraživačke rezultate kao svoje. Bila je isključena iz diskusija o sopstvenom projektu. „Bilo je sastanaka o projektima na koje žene nisu bile pozvane“, kaže bivša doktorantkinja. „To se dešavalo toliko često da je za nas postalo normalno,” Druge žene su iznele slična iskustva: osećale su se zapostavljeno, izolovano i potcenjeno.

Institut na kojem je Obri istraživala navodi da ne može da komentariše pojedinačne slučajeve zbog nedostatka detalja. U poslednjih pet godina nije bilo prijava o seksističkom ponašanju direktora ili vođa timova.

„Nada je ono najgore“

Gabrijel Lando imao je nešto više od 20 godina kada je 2020. došao u Drezden. Doktorirao je u svojoj matičnoj zemlji, Brazilu, i bio je oduševljen što je dobio priliku da istražuje na tako renomiranom institutu i s međunarodno priznatim naučnikom poput Rosta. Međutim, već pri prvom susretu, Rost je podigao ton. Lando to opisuje kao „predigru“ za naredne mesece.

Dešavalo se da je Rost, kada je imao dobar dan, hvalio njegove ideje – da bi ih već na sledećem sastanku oštro kritikovao. Čak i nekoliko ohrabrujućih reči bi Landoa ponovo motivisale. Kasnije su mu sve teže padale takve situacije. „Svaki put kada bi se vratio pun nade, on te uništi.“

DW i „Špigel“ intervjuisali su 20 ljudi koji su u različito vreme bili zaposleni na Institutu Maks Plank za fiziku kompleksnih sistema u Drezdenu. Većina je rekla da su, ili sami imali slična iskustva sa Rostom, ili su bili svedoci takvih situacija. Jedan bivši doktorand, na primer, opisuje „užasne sastanke“ na kojima je osetio kako mu „samopouzdanje postepeno nestaje“. Jedan drugi navodi da je Rost imao posebnu moć nad doktorandima i postdoktorandima iz zemalja van Evropske unije, jer je njihov boravišni status zavisio od produžetka ugovora. „Zloupotrebio je tu moć i pretio ljudima da neće produžiti njihove ugovore.“

Svi sagovornici su naveli da je Rost podizao ton samo kada bi bio sam s nekim u kancelariji. Međutim, često je vikao toliko glasno, da su to mogli da čuju i svedoci na hodniku. Kada bi u prostoriji bila treća osoba, ponašao se vrlo šarmantno.

Društvo Maks Plank nije želelo da komentariše anonimne optužbe. Takođe, nije dalo nikakve dodatne informacije u vezi sa slučajem Rost.

Nekoliko pogođenih izjavilo je da su razvili depresiju tokom boravka u institutu i da su zatražili stručnu pomoć.

Svaki peti pogođen

Društvo Maks Plank je već duže vreme svesno problema s mobingom. Organizacija je 2019. godine sprovela anketu među svojim istraživačkim institucijama: skoro svaki peti ispitanik je rekao da je imao iskustva s mobingom.

Zvanično, MPG sledi strategiju nulte tolerancije kada je reč o mobingu. „Mi se odnosimo jedni prema drugima s poštovanjem“, stoji u kodeksu ponašanja za zaposlene, koji je dostupan na veb-stranici instituta.

MPG ukazuje na niz mesta koja su osnovana poslednjih godina za prijavu nedoličnog ponašanja: svaki institut, između ostalog, ima sopstvena odeljenja za ljudske resurse, koordinatore za ravnopravnost i ombudsmane. Postoje različite obuke i treninzi za lidere, od kojih su neki obavezni. Nudi se i individualni trening. MPG takođe ima dva centralna mesta za prijavu: eksternu advokatsku kancelariju i tzv. „Odsek za interne istrage“, koji je osnovan nakon ankete o mobingu.

Međutim, nekoliko zaposlenih je izvestilo da su pokušaji prijave odbijeni. MPG odbacuje te optužbe, ali rezultati našeg istraživanja ukazuju na sistemski neuspeh mehanizama za usklađenost.

Devetoro bivših doktoranata i postdoktoranata s kojima smo razgovarali navelo je da su neuspešno tražili pomoć na jednom ili više pomenutih mesta.

Ponude za pomoć ne pomažu

DW i „Špigel“ imali su pristup raznim mejlovima koji pokazuju kako su žrtve bile obeshrabrene ili odbijene od strane kontakt-osoba na različitim institutima, kao i od strane centralnih mesta za prijavu.

Gabrijel Lando se obratio eksternoj advokatskoj kancelariji koju je angažovalo Društvo Maks Plank. Hteo je da prijavi ponašanje svog direktora i izričito je tražio da ostane anoniman. Međutim, advokati su odgovorili: „Da budemo iskreni, osobe koje su uključene u konflikt na kraju moraju biti imenovane kako bi se omogućila istraga.“ To za njega nije dolazilo u obzir.

Slično kao Gabrijel, prošao je i Feliks Horn, bivši doktorand na jednom institutu Maks Plank u Bavarskoj. Feliks Horn nije njegovo pravo ime. I on želi da ostane anoniman. U izveštaju od 40 stranica, on detaljno opisuje kako se osećao kao žrtva teškog mobinga od strane svoje mentorke. Dokument je dostavljen DW-u i „Špigelu“. On sadrži precizne opise situacija mobinga, kao i skrinšotove mejlova, fotografije, imena i osetljive informacije o svedocima i drugim navodnim žrtvama.

Ni Horn nije uspeo da dobije pomoć od advokatske kancelarije, pa je svoj izveštaj poslao Odeljenju za interne istrage u leto 2022. godine.

Odgovorili su mu da moraju da proslede izveštaj institutu. Iako su mu ponudili da izveštaj prethodno izmeni, Horn kaže da nije bio u mogućnosti da iznese optužbe, a da ne otkrije osetljive informacije o žrtvama i svedocima.

Kada je Feliks Horn zatražio da ne prosleđuju dokument, slučaj je zatvoren. „Šokiran sam što pribegavaju takvim trikovima“, kaže Horn, koji više ne radi u nauci, i dodaje: „Osećam se prevarenim.“

Društvo Maks Plank obavestilo nas je da se optužbe moraju istražiti lokalno u okviru svakog instituta i da „nikada nije bilo namere“ da se žalba prosledi bez znanja ili saglasnosti podnosioca žalbe.

MPG takođe negira da obeshrabruje naučnike da se žale i dodaje: „Anonimnost (...) ne isključuje mogućnost provere validnosti prijave. Veliki značaj se pridaje poverljivom postupanju sa identitetima podnosioca prijave tokom celog postupka.“

Gubitak za nauku

Skoro dve trećine od više od 30 istraživača s kojima smo razgovarali, u međuvremenu su napustili nauku. Gabrijel Lando nije među njima – sada radi na institutu u Južnoj Koreji. Tokom svoje karijere sarađivao je s ljudima koji „agresivno“ istražuju. On to ceni: „Okruženje u kojem se ljudi bore za svoje ideje zapravo može biti veoma produktivno. Međutim, Rost se nije borio za ideje, već protiv ljudi, kaže Lando. „Ponižavao me je.“

Lando je ostao u Drezdenu godinu dana, a zatim je napustio institut. U tom trenutku, kaže, osećao se „kao drhtavi pas lutalica.“

Redakcija: Matijas Belinger

Provera činjenica: Julet Pineda

Pravna konsultacija: Florijan Vagenkneht

Zajedničko istraživanje sa magazinom „Špigel“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku