Dragoslav Dedović  [ DW ]

22. 02. 2025. 09:11

Životna radost mrtvog Augusta

Izložba „Proboj u modernu – August Make i rajnski ekspresionisti“ u Umetničkom muzeju u Bonu priča na upečatljiv način priču o početku 20. veka. A on nas još uvek definiše i društvenim i estetskim posledicama.

Epoha koja je trajala skoro celi prošli vek dok je nije zamenilo difuzno postmoderno doba na samim svojim počecima je izrodila niz avangardnih umetničkih pokreta – od impresionizma s kraja 19. veka do nadrealizma i drugih „izama“. Posebno mesto, barem za mene, u svemu tome ima ekspresionizam.

Pri tom August Make u celoj ekspresionističkoj paleti zauzima jedinstvenu poziciju. Odavno sam hteo da posetim izložbu u Bonu.

Srećom, izložba je zamišljena kao dugoročna postavka. Prošle godine sam je propustio, ali ove sam se našao u Umetničkom muzeju koji je i sam na neki način umetničko delo kasne moderne.

Ekspresionizam nije hteo da stvara dekorativne slike, već se okrenuo „agresivnoj deformaciji“ oblika. Kao i kubizam, nalazio je inspiraciju u arhaičnom i primitivnom. Banalno je proglašeno herojskim, a građansko „uzvišeno“ smešnim. U poeziji je estetika ružnog zamenila težnju za skladom.

Doduše, tu su pesnici stajali na plećima Bodlera i Remboa, a slikari su mogli da se pozovu na Lotreka, Van Goga i Munka. Pesme Štefana Hajma ili Gotfrida Bena predstavljaju najbolje primere kako umetnička snaga ekspresionista ružnu materiju života pretvara u suštinski lepe stihove. Svet industrijalizacije i masovnog umiranja u ratu ionako više nije mogao biti izražen starim jezikom.

Na izložbi je na jednom stočiću bio postavljen primerak moje omiljene knjige iz tog vremena – „Sumrak čovečanstva“. Sećam se da sam moj primerak kupio u jednoj antikvarnici u Regenzburgu još početkom devedesetih. Radi se o značajnoj antologiji nemačke ekspresionističke lirike. Pesme su pokazivale isto što i boje – novi svet u svim njegovim protivrečnostima. Knjiga je nastala 1919. August Make je bio već petu godinu mrtav.

Ali njegova platna su živela. „Plesač na žici“ pred kojim se nalazim sažima nadolazeću epohu u jednu od najznačajnijih likovnih izraza. Nije li ta figura, koja nas zadivljuje i sa kojom strepimo, zapravo naš svet koji u sve luđem cirkusu preti da bude nepovratno pomeren iz ravnoteže i da padne u provaliju. Sve to uz fanfare zabavnog orkestra.

Izložba nije zamišljena samo kao prezentacija umetnosti tog vremena već i kao rekonstrukcija vremena samog. Na zidovima su pored dela slikara iz Porajnja, među kojima je najpoznatiji August Make, istaknute napomene o tome šta se tada gradilo, kakav je bio politički kontekst, gde je bila nauka sa svojim otkrićima. Ukratko, svet je doživljavao do tada neviđeno ubrzanje u svim oblastima, a umetnost je nudila novi izraz te dinamike.

Pre jednog veka August Make je organizovao izložbu u Bonu gde je okupio dela ekspresionista koji su delovali na obalama Rajne. Time je želeo da pored postojećih svetskih centara avangardne umetnosti, kao što su Beč, Pariz, Berlin i sve više Njujork, skrene pažnju na Porajnje, gde su u Bonu, Kelnu, Diseldorfu takođe formirao umetnički pokret na nivou vremena.

August Make jeste avangardan po načinu slikanja, ali njegov svet još uvek nije svet izgubljenog velegradskog pojedinca. On pre slika izgubljeni raj na čijem horizontu se pomalja industrijska epoha.

„Deca na česmi sa gradom u pozadini“ jeste slika koja još uvek sadrži čednost epohe koja je na izmaku, mada je način slikanja već u suprotnosti sa njom. Setim se u kakvom je svetu Make živeo. Kolonijalne sile nemilosrdno osvajaju daleke zemlje i potčinjavaju narode.

Na izložbi čitam podatak da je Svetska izložba u Gentu 1913. na kojoj učestvuju 24 zemlje imala 10 miliona posetilaca. Ona tematizuje cveće i – kolonije. Gladiole koje slika Make potiču sa juga Evrope, Bliskog Istoka ili iz Afrike.

„Egzotična“ tuđina kolonija ostavila je traga i u delima ekspresionista. Make nije izuzetak. Sa Paulom Kleom 1914. odlazi na putovanje u Tunis. Crteži i akvareli svedoče o tom putovanju.

Make nikada ne slika potpuno apstraktno. Ulični prizori, parkovi, pejzaži, arhitektura i ljudi naseljavaju njegov slikarski kosmos. Ali i mrtve prirode kao omiljen slikarski motiv od baroknog sedamnaestog veka.

Makeova „Mrtva priroda sa činijom jabuka i japanskom lepezom“ pokazuje da ekspresionistička žudnja za daljinama može da nastani i platno bez ljudi. Japanska lepeza postaje deo mrtve prirode.

Put do ovog platna je bio pomalo nomadski. August Make je rođen januara 1887. u vestfalijskom mestu Mešede. Tamo je njegov otac Avgust Fridrih dospeo kao inženjer koji je gradio prugu. Njegova majka Marija, meštanka, bila je pekareva ćerka. August je bio šesto dete – tri sestre su umrle pre njegova rođenja.

Porodica se odmah po dečakovom dolasku na svet seli u Keln. August tu polazi u gimnaziju, ali porodica se opet seli – ovaj put u Bon. U bonskoj gimnaziji August Make pokazuje talenat za crtanje i slikanje i veliko zanimanje za umetnost.

Dečak na razmeđu epoha

Nadarenom dečaku je šesnaest godina kada upoznaje svoju buduću suprugu Elizabet Gerhart, ćerku bonskog fabrikanta. Od tog trenutka, ona je njegov najvažniji model. Napravio je preko 200 njenih portreta. Na bonskoj izložbi to je prva slika pred kojom sam duže zastao. Elizabet sa Valterčićem.

Dokaz ljubavi jednog supruga i oca – u svojoj umetnosti on dakle nije bežao od privatnog života, već ga je pretvarao u umetnost.

Make je imao sreće jer je ujak njene supruge, berlinski preduzetnik i kolekcionar Bernard Keler podržavao mladog umetnika. Protiv očeve volje Make 1904. napušta gimnaziju u pretposlednjoj godini da bi se upisao na Kraljevsku umetničku akademiju u Diseldorfu.

Tamo je kritikovao kruti nastavni program, pre svega crtanje prema gipsanim odlivcima. Akademiju je napustio 1906. Još prethodne godine je upisao kurs na Diseldorfskoj zanatskoj školi. Upoznaje krug umetnika oko Diseldorfskog pozorišta i oduševljeno prihvata ponudu da radi scenografiju i kostimografiju za niz predstava.

Pisac Vilhelm Šmitbon je ovako opisao devetnaestogodišnjeg Makea: „Bio je plećat i visok, zdravog, nasmejanog lica. Njegova figura, lice, glas na neobičan način su ispunjavali našu sobu… Zasuo nas je snagom i životnom radošću, za koje smo mislili da ih i sami imamo dovoljno.“

Da nisam pročitao ovaj opis umetnika, ne bih mogao da pretpostavim takvog čoveka iza čuvenog autoportreta pred kojim stojim u Bonu, više od jednog veka nakon njegovog nastanka. Pomalo hladno, nepristupačno, možda čak i setno deluje Make.

Prvi put boravi u Parizu 1907. godine. U tadašnjoj planetarnoj prestonici avangardnih slikarskih trendova impresionizam i fovizam ostavljaju veliki utisak na dvadesetogodišnjeg nemačkog slikara. Nanošenje čistih boja na platno je ono što je kao fascinaciju poneo kući. Odlučio je da dodatno studira kod Lovisa Korinta u Berlinu, jednog od najznačajnijih nemačkih impresionista. Tih šest meseci iskoristio je da obiđe berlinske muzeje.

Već sledeće godine putuje u Italiju, a 1908. odlazi sa Elizabet i njenim ujakom Bernardom Kelerom u Pariz. Make ima ulogu savetnika za bogatog kolekcionara koji je naumio da dopuni svoju zbirku impresionističkim platnima.

Grad na horizontu

U drugoj prostoriji su slike koje već jasno tematizuju novu dinamiku sveta. U gradovima su fabrički dimnjaci nadrasli crkvene zvonike. Slika „Marijina crkva u Bonu sa kućama i dimnjakom“ to najbolje ovaploćuje.

Make se dobrovoljno javio na jednogodišnje odsluženje vojnog roka u Bonu, potom su se Elizabet i on venčali jer je mlada bila – trudna. Nasledstvo koje je Makeova supruga dobila od oca omogućilo je bezbrižan život. 1910 je rođen sin Valter, a 1913. sin Volfgang.

Ono što se na Makeovim slikama nazire već je stvarnost za milione ljudi. Gradovi su nervozni, puni depresije i dima. Naglo rastu radničke četvrti, uz njih kasarne i ulice crvenih fenjera. Najveće i najmarkantnije građevine – katedrale novog vremena – postaju železničke stanice.

Od nervoznog velegrada imućni ljudi su bežali na selo, na obale jezera, u planine. Odmor je bio terapija. Putovalo se vozovima, pruge su zalazile u sve zabačenije krajeve. Verovatno je bračni par Makeovih te 1911. godine upravo vozom otputovao na jug prema Minhenu.

Pedesetak kilometara južno od Minhena, skoro na austrijskoj granici, nalazi se Tegernze, jezero sa istoimenom varoši. Tamo su Makeovi otišli na poziv svog diseldorfskog prijatelja, pisca Šmitbona i njegove supruge. U varoši na jezeru je i rođen sin Valter. Skoro godinu dana Makeovi borave u Bavarskoj. U tom periodu nastaju možda najznačajnije slike.

Dva puta sam se vraćao jednoj od njih. Jednostavno me omađijala. „Polja sa povrćem“ su radikalno ostvarila ekspresionistički postulat – banalno je postalo uzvišeno.

Make je tri godine pre toga prošao je impresionističku fazu. Ali je pod uticajem Anrija Matisa i sam počeo da nanosi čistu boju na platna.Ekspresija je odmah vidljiva, energija nesputanih boja prelazi na posmatrača. Učestvovao je na izložbi grupe Plavi jahač 1911. Potom preuzima i kubističke pa i futurističke elemente. Ali ostaje svoj.

Mada je već jedan od viđenijih nemačkih slikara novog talasa, on ne deli osnovni pesimistički ton svoje generacije. Njegov pogled je vedriji, nema tragizma, ludila, velegradske neuroze. Make je ovim svetom prolazio sa životnom radošću, slikajući generacijskim jezikom – ali nešto drugačije.

Avgusta 1914. jedan mladić, jedva sedam godina mlađi od Makea u Sarajevu puca u Franca Ferdinanda. Istorija se zgusnula i kao vrtlog uvukla i slikara u svoj vir. Mobilisan je kao rezervni podoficir i odlazi na zapadni front.

Teški gubici u oficirskom kadru doveli su do toga da je još u avgustu dobio oficirski čin. Sa fronta piše kući najpre u svom optimističkom stilu. Ali uskoro se njegove reči boje užasima rata. Poginuo je kod Marne septembra iste godine u dvadeset i sedmoj godini života. Dve nedelje pre toga odlikovan je gvozdenim krstom. Sahranjen je u kolektivnu vojničku grobnicu kod francuskog gradića Suena.

Njegova posmrtna slava je rasla sa posleratnim trijumfom ekspresionizma. Kao osamnaestogodišnjak čitao je Šopenhauera i kao cela ekspresionistička generacija – Ničea. Za Makea je život bio – dugi san. Nešto od snoviđenja uvek vidimo i na njegovim platnima.

Nacisti su na svojoj ozloglašenoj izložbi „Izopačene umetnosti“ 1937. izložili i njegova dela. Ali su ih povukli sa izložbe kada su se pobunili nemački Savez oficira i Makeovi preživeli saborci, veterani sa Marne.

Tako su dela od kojih se opraštam preživela da bi mi podarila celo popodne uživanja u životnoj radosti jednog čoveka koji je sto godina mrtav.