Igor Lasić  [ DW ]

26. 11. 2024. 08:22

Hrvatska surfuje na talasu regionalne trke u naoružanju?

Obavezni vojni rok u Hrvatskoj, sad je već očigledno, neće biti uveden početkom iduće godine, kao što su donedavno glasile zvanične najave vlade. Sve se pomera do daljeg, s obzirom na to da prihvat velikog broja regruta još nije organizovan, ni u pogledu prostornog kapaciteta, a ni tehnički. Nije obezbeđen čak ni dovoljan broj stručnog kadra za njihovu obuku. Ali, zauzvrat je poznato da se značajno povećava samo finansiranje vojske, i to za više narednih godina. Ono je postupno raslo i prethodne četiri godine, ali ubrzo bi trebalo da pređe dva procenta BDP-a, koliko od Hrvatske zahtevaju najuticajniji partneri iz NATO.

Deo tog novca biće usmeren u održavanje većeg broja ljudstva u uniformama, dok će se kudikamo veća količinu sredstava nego ikad do sada utrošiti na uvoz veoma skupog naoružanja. Francuski vojni avioni Rafal već su delom isporučeni; nedavno je s Turskom dogovorena kupoprodaja bespilotnih letelica Bajraktar, a s Nemačkom tenkova Leopard; SAD će Hrvatskoj prodati svoje raketne sisteme HIMARS. Oko svake od tih nabavki burno se raspravlja, s obzirom na potrebu ili ne za pojedinim stavkama, cenu ili efikasnost. U svakom slučaju sigurno je da u Hrvatskoj izdvajanja tako naglo i obilno ne rastu gotovo ni za šta drugo.

Uslove diktira geopolitika

„Definitivno nećemo stati s tim“, izjavio je prošle nedelje hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić. Jer, kako dodaje „u Hrvatsku vojsku nije se ulagalo veoma, veoma dugo.“ A kaže i da, „kad toliko dugo zanemarujete oružane snage, onda imate obavezu da ih brzo i snažno opremate“, objasnivši da „to mi upravo sada činimo“. Pritom su „uslovi, odnosno smernice NATO bile 20 odsto, tako da smo prešli tu granicu“ – reč je o udelu troška za oružje u ukupnom vojnom budžetu. Vezano za ulaganje od dva odsto BDP-a u vojsku, Anušić je najavio: „Veoma brzo će biti uslovi tri odsto – zbog geopolitike koja se oko nas nalazi.“

„Ne možemo precizno da znamo kako će se organizovati Hrvatska vojska nakon skorog uvođenja obaveznog vojnog roka, ali sve će biti usklađeno sa standardima i modelima NATO koji, između ostalog, uslovljava i obavezu Hrvatske na godišnje ulaganje u visini od dva odsto BDP za vojsku“, kaže za DW Božo Kovačević, bivši hrvatski političar i diplomata. On je danas predavač na Visokoj školi diplomatije i međunarodnih odnosa Dag Hamarskjeld u Zagrebu, kao i spoljnopolitički analitičar, a za situaciju oko rasta vojske i naoružavanja Hrvatske smatra da je prati, kako je rekao, neka vrsta opšte histerije.

„To se odnosi i na visoku politiku i na medijsku javnost, a direktna je posledica“, smatra Kovačević, „američkog nemirenja s činjenicom da ne mogu večno da budu usamljeni kao nedodirljivi broj jedan u svetu. Pokušaj zadržavanja pozicije apsolutnog hegemona rezultira porastom sveobuhvatne napetosti. Sjedinjene Države jednostavno već dugo ne žele ozbiljno da razgovaraju s takmacima podjednake snage, nego isključivo da nameću uslove, a na to Kina i Rusija ne pristaju. Ujedno, to je glavni razlog povećanja izgleda za rasplamsavanje širih sukoba. Tu se Hrvatska ponaša kao i drugi u NATO, što je sasvim očekivano.“

Potonuće u zavisnost

„Veće izdvajanje za vojsku je neophodno i zbog toga što je ona dugo bila zapuštena, pa bih se složio i s više od ta dva procenta. Ali, smatram da je ovaj način i pristup sasvim promašen“, ocenjuje Kovačević. On, naime, smatra da Hrvatska nije promišljeno ni racionalno pristupila jačanju svoje vojske koju namerava da opremi gotovo isključivo stranom tehnikom. A mogla bi i trebalo, prema njegovu mišljenju, dugoročno da ulaže u istraživanje i razvoj, npr. sistema protivvazdušne obrane i nekih tipova oružja. Još i bolje od toga, smatra, bile bi dvojne tehnologije, koje podrazumevaju primenu i u vojsci i u civilne svrhe.

Takve vrednosti bi zatim mogle i da se izvoze, ali Hrvatska, kaže, više uopšte ne uzima u obzir ni elementarnu mogućnost sopstvene proizvodnje. „Ovako, međutim, stalno sebe činimo finansijski i tehnološki sve više zavisnim, a to je pogrešna koncepcija. I sve više će nam troška iziskivati održavanje uvezene opreme, a domaći kapaciteti i dalje će da stagniraju. Skroz ćemo izgubiti sposobnost da preduzmemo tako nešto, ostaćemo bez te pameti, kao i za proizvodnju drugih roba široke potrošnje. A stranci“, kaže Kovačvić, „ne prodaju ono najsavremenije što imaju, nego to ipak zadržavaju za sebe.“

„Logično, jer tako zadržavaju vojnu prednost nad ostalima, dok Hrvatska tone u spiralu zavisnosti i od tuđih kredita i od tehnike. Konačno, na taj način dospeva pod jednu stalnu i sveobuhvatnu vrstu kontrole spolja“, kategoričan je Božo Kovačević.

S druge strane, Branimir Vidmarović, takođe spoljnopolitički analitičar i stručnjak za međunarodne odnose na Univerzitetu u Puli, sklon je da pre svega ukaže na specifičan regionalno-politički kontekst u okviru kojeg Hrvatska deluje. Naravno, reč je o Balkanu ili jugoistoku Evrope, a u stvari pre svega o bliskom susedstvu.

Bojazan od nove velikosrpske politike

„Čini se da u ovom delu sveta imamo posla sa svojevrsnom malom trkom u naoružanju, a konkretno između Hrvatske i Srbije. Pritom zapravo ničim posebno izazvanom, bez nekih realnih bezbednosnih predispozicija. Već i zbog toga se vojni budžeti tih dveju država zadnjih godina povećavaju. Srbija se ovde doživljava kao zemlja geopolitički suprostavljena Hrvatskoj, jer nastoji da održava partnerstvo i sa Zapadom i s Istokom, ali ona se reformiše u skladu s NATO, o čemu se daleko manje govori“, kaže Vidmarović za DW, ističući pritom partnerstvo Srbije s Nacionalnom gardom američke savezne države Ohio.

Iako u Srbiju dolazi američko naoružanje, poput oklopnih vozila zvanih Hamvi, tamo stiže i ono kinesko, npr. sistem protivvazdušne odbrane FK3, ili čak rusko, kao što je antidron-sistem Repelent. Štaviše, upravo je Srbija u tom smislu verovatno najšarolikije naoružana zemlja na kontinentu, a nije drugačija ni njena prodaja oružja. Artiljerijsku i drugu municiju, kao i naoružanje ona plasira na sve strane, između ostalog i u Ukrajinu i Izrael. Za to vreme nesmetano se već 15 godina održavaju zajedničke vežbe srpske vojske i američke Nacionalne garde, organizuju se razmene i obuka.

U okviru spomenutog programa organizuju se tako razne aktivnosti, mada je to u Hrvatskoj praktično nepoznato, dok se potencira slika Srbije kao saradnice Rusije, politički, a i šire. Vidmarović zato napominje da SAD pretvara Srbiju u pouzdano zapadnjačko uporište na Balkanu, koliko god da to u Hrvatskoj zvuči kontroverzno. „Svejedno, svi dokazi upućuju na to. Tako se i Srbija naoružava zapadnim oružjem“, dodaje on, „ali ovde jedan deo establišmenta izaziva bojazan od nove velikosrpske politike, sve očitava u tom ključu. Naročito postoji strah da bi to desilo ako Rusija vojno porazi Ukrajinu.“

Profit kao motiv

„Još izraženije na našu logiku deluje želja da se bude bolji od suseda, uz uticaj zahteva NATO o ona dva odsto BDP. U vreme prvog mandata Donalda Trampa, baltičke zemlje, a i više njih na Istoku, drastično su povećale svoje vojne budžete. Hrvatska nije, pa sad veruje da će joj biti veoma zamereno ako to ponovo izbegne. A tu su i unutrašnjepolitički bodovi u okolnostima rastućeg osećaja nesigurnosti, gde se takoreći svi militarizuju. Vrtlog eskalacije sukoba se ubrzava, pa zato ona vlast koja uvodi dodatnu čvrstinu i red, može od toga politički osetno da profitira“, kaže Branimir Vidmarović.

„Uostalom, mi ne znamo u kojoj meri zapadna vojna industrija u ovom času vrši pritisak na vlade poput naše da zaista kupuju više oružja. Ako idemo logikom da je Tremp s velikom dozom prisile javno govorio da Evropa mora da se prebaci na američki gas, onda je verovatno prisutna određena jača prinuda i za to da se evropska odbrana što više zasiti američkim oružjem“, procenjuje Vidmarović. Na kraju, prilično je izvesno da čitava militarizacija, hrvatska ili znatno šire, kao razlog ima (i) finansijski profit najvećih tržišnih protagonista, a ne samo onaj ideološko-politički, ili elementarnu, opštu bezbednost.