Kristofer Nering  [ DW ]

24. 03. 2023. 07:29

Tajna ubistva kišobranom

Nakon što je novinar Hristo Hristov u Bugarskoj 2007. sudskim putem dobio pravo na uvid u dosije Frančeska Đuline, čitav svijet je saznao da je taj Italijan još od 1971. radio za zloglasnu bugarsku tajnu službu kao „agent Pikadili“.

On je do danas ostao glavni osumnjičeni za „atentat kišobranom“, odnosno za ubistvo bugarskog književnika i disidenta Georgija Markova 1978. u Londonu. Markov je bio otrovan, verojatno ricinom, a otrov mu je očigledno bio ubrizgan u nogu vrhom kišobrana na jednoj autobuskoj stanici u Londonu.

Ko je u stvari bio Frančesko Đulino? Jedna nova dokumentarna emisija danskog novinara Ulrika Skotea otkriva nevjerovatne detalje iz života tog seksualno poremećenog fašiste i notornog prevaranta, koji je osumnjičen za nekoliko ubistava.

Đulinova špijunska karijera počela je 1970. godine, kada je u Bugarskoj uhapšen zbog krijumčarenja i ilegalne trgovine polovnim automobilima. Ubrzo ga je vrbovala tamošnja tajna služba i postao je njen agent pod pseudonimom „Pikadili“. Najviši predstavnici bugarske tajne službe 1978. su u njegovu čast organizovali banket, a upravo u trenutku ubistva Markova on je, po nalogu tajne službe, boravio u Londonu.

Sva tajna dokumenta o vremenu posle toga odstranjena su 1990. iz „dosijea Pikadili“ i uništena. Tadašnji šef tajne službe Vlado Todorov je 1992. zbog toga pravosnažno osuđen, a njegov nadređeni, tadašnji zamjenik ministra unutrašnjih poslova general Stojan Savov počinio je samoubistvo da ne bi morao da svedoči pred sudom.

-pročitajte još: Špijuni na odmor idu u Bugarsku

Seksualno poremećeni fašista

No, ono što je promaklo bugarskoj tajnoj službi, otkriveno je tek u Skoteovom filmu: Đulino je čitavog života bio deklarisani fašista. Njegov primjerak Hitlerove knjige „Majn kampf“ danas se nalazi na polici danskog novinara, isto kao i kalendar s Musolinijevim fotografijama.

Đulino je bio poznat i po seksualnoj poremećenosti. Kao dijete je nekoliko godina živeo kod svoje tetke koja je vodila bordel. To ga je očigledno obelježilo, pa je čitavog života tražio kontakt s prostitutkama.

Nekima je plaćao da se kod seksualnog odnosa umotaju u zastave s kukastim krstom ili da poziraju u fašističkoj uniformi. Za takve i slične pornografske snimke Đulino je iznajmio čitav jedan fotografski studio zajedno sa sekretaricom. Tamo se predstavljao kao fotograf i modni agent, pa je u zamjenu za angažman od devojaka i žena tražio pornografske fotografije ili seksualne usluge.

Danski novinar prikupio je više od stotinu takvih fotografija. Skote je u razgovoru za DW ocjenio da su Đulinove seksualne sklonosti, pored njegove „građanske egzistencije“ i špijunskog angažmana, bile njegov „treći život“.

Lažni alibi i opovrgavanje optužbi

Đulinov odnos s prostitutkama ga je, kako je po prvi put pokazao Skoteov film, učinio sumnjivim u još jednom slučaju ubistva: na Novu godinu 1989. u Kopenhagenu je ubijena prostitutka Hane Vit. Na njenom noćnom ormariću nalazila se i fotografija na kojoj ona jaše konja, a na poleđini je rukom bilo napisano: „Jahanje s Đulinom“. Kada ga je policija ispitala, on je izjavio da je u trenutku kada je počinjen zločin bio na jednoj proslavi, što su svedoci koje je naveo telefonski i potvrdili. No, svi oni su kasnije pred Skoteovom kamerom izjavili da nisu proveli to veče s Đulinom i da ih policija uopšte nije ispitala. Kako je nastao Đulinov, očigledno lažni alibi, danas više ne može da rekonstruiše ni danska policija.

U februaru 1993. Đulina su ispitali danska tajna služba PET i britanski Skotland Jard. Istražitelji su u međuvremenu iz Bugarske dobili delove „dosijea Pikadili“ i ispitali su Đulina o ubistvu Markova. On je sadržaj „dosije Pikadili“ nazvao lažnima i rekao da ne može da objasni poreklo falsifikovanog pasoša s njegovom fotografijom koji se nalazio među dokumentima. Priznao je da je 1978. bio u Londonu, ali je naglasio da Markova nije poznavao i da ga nije ubio.

Šta zna danska tajna služba?

Istražitelji su morali da ga puste, jer nisu imali dokaze da je učestvovao u ubistvu kišobranom. No, Skotte smatra da je to samo pola istine. Naime, informacije u koje su novinari imali uvid ukazuju na to da je Đulino predao važne informacije danskoj tajnoj službi PET. Skote još nije saznao o kojim tačno informacijama se radilo.

Đulino je očigledno zauzvrat mogao nesmetano da otputuje u Austriju gdje je do kraja života primao svoju dansku penziju preko konzulata.

Odakle potiču nove informacije danskih novinara? Sve je počelo s Frankom Invernicijem, novinarem i Đulinovim prijateljem iz Kopenhagena. Nakon što je Đullino 1993. saslušan u vezi sa ubistvom Markova, dan kasnije pojavio se pred Invernicijevim vratima. Kod njega je živeo nekoliko mjeseci, jer je njegova firma otišla u stečaj. Đulino je tada svom prijatelju ispričao svoju životnu priču i dao mu dokumenta, belješke i fotografije.

Invernici je navodno trebalo da snimi film o „istinitoj priči o ubistvu Markova“. Pola godine kasnije, Đulino je otišao iz Danske. Invernicijeva ostavština je, nakon njegove smrti, poslužila kao osnova za novi film, a Skoteov tim je 2021. razgovarao u Austriji i sa samim Đulinom.

Kameleon Đulino

Ko je dakle bio Frančesko Đulino? Seksualno poremećeni fašista. Trgovac umetninama. Tajni agent. Čovek osumnjičen za više ubistva. Notorni prevarant i lažljivac. Đulino je mogao da bude sve i svašta. Svuda je uspjevao da pronađe prijatelje, za svakog je imao odgovarajuću priču i odgovore na sva, pa i na najneugodnija pitanja. Kako pokazuje novi materijal o njemu, među pričama, verzijama, poluistinama i lažima nemoguće je pronaći pravog Frančeska Đulina.

A kako sumira Ulrik Skote, Đulino je prije svega bio jedno: kameleon. A to znači da je bio rođeni tajni agent. Umro je u ljeto 2021. godine, sam u svojoj kući. Njegov leš je otkriven tek nedelju dana nakon smrti. Kremiran je i anonimno sahranjen. Neposredno prije smrti, Đulino je još jednom nazvao danski televizijski tim. Novinari su kroz slušalicu čuli samo tiho hroptanje.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.