Матија Мирановић [ Портал РТЦГ ]

20. 05. 2023. 07:47   >>  07:47 7

КАКО ЉЕКАРИ САОПШТАВАЈУ ЛОШЕ ВИЈЕСТИ

Рутински преглед претворио се у пакао

  Имаш леукемију. То је све што су љекари Клиничког центра Црне Горе рекли, саопштавајући дијагнозу двадесетпетогодишњој Ј. Ј. Дошла је на рутински преглед, не слутећи да ће јој се живот промијенити из коријена. У изјави за Портал РТЦГ, она је казала да ни зрно емпатије није осјетила у приступу љекара који јој је саопштавао ту тешку вијест.

"Иако не постоји лак начин да обавијестите пацијента о лошем здравственом стању, не мислим да је љекар који је читао налазе изабрао најсрећнији начин за саопштавање резултата” казала је она.

Присјетила се свог осјећаја након изречене дијагнозе.

“Невјерица, одбијање да повјерујем да се то мени дешава, и хистерични смијех памтим као моју прву реакцију на дијагнозу леукемије. Сјећам се да ми је кроз главу пролазило да није могуће да се то мени деси, а онда сам почела да размишљам како ће моји живјети без мене”, казала је она присјећајући се тог стресног момента.

Без одговора из КЦЦГ

Највећу здравствену установу у нашој земљи, у којој се све то догодило, питали смо на који начин љекари саопштавају тешке вијести пацијентима, те да ли постоји припрема за тако нешто. Питали смо их, између осталог и како коментаришу поступак љекара који је разговарао са нашом саговорницом, али одговор на питања нијесмо добили.

О приступу који љекари треба да имају када сопштавају тешке вијести пацијентима разговарали смо са психолошкињом Стелом Бурзановић, која је категорична да доктори морају почети да стављају комуникацију са пацијентом у фокус и да је максимално продубе.

Бурзановић, која је професорица психологије, наводи да је способност љекара да комуницира и приступи пацијенту на прави начин кључна за саопштавање тешких вијести.

„Када говоримо о тешким вијестимо морамо знати да су оне некада неизбјежне и није свеједно на који ће се начин саопштити. У срцу сваког односа доктор - пацијент лежи једна јако битна ствар, односно комуникација. Природна реакција на лоше вијести управо је туга или бијес, и зато је јако важан начин пласирања лоших вијести, управо у циљу изазивања што мање негативних емоција“ поручила је Бурзановић за РТЦГ.

Истиче да се лоша вијест нипошто не смије рећи на самом почетку, већ се мора сачекати прави тренутак за то.

“Сендвич метод” најбољи приступ за пацијента

„Требало би употријебити такозвани „сендвич метод", односно да се уметне лоша вијест између двије добре. Први корак је да се идентификује шта ће се рећи на самом почетку, шта је то што се прије негативног догађаја одвијало добро. Потом се пређе на представљање чињеница. После иницијалне добре вијести, крене се на лошу вијест. Проблематичну ствар треба изговорити мирним тоном, равним, неемотивним гласом. Након што се јасно каже шта не ваља, треба истакнути оно што је позитивно, што може помоћи, позитивни циљеви, терапија и слично“ објашњава Бурзановић.

Различите особе, различито прихватају тешке вијести.

Бурзановић говори о томе да како ће појединац реаговати зависи од његове структуре личности и механизама одбране које користи, а неке од реакција су љутња на судбину, здравствени систем, страх од патње и смрти, негација и понашање као да се ништа није догодило, побуна и питање зашто баш ја, смјене наде и очаја.

„Без обзира на иницијалну реакцију, у наредном периоду свака особа ће пролазити кроз низ емоционалних стања која се измјењују, од туге и утучености, до потпуног оптимизма и воље за лијечењем“, казала је Бурзановић.

Лошу вијест прво треба наговијестити

Појашњава да доктори прије него саопште тешку вијест, морају знати како да је наговијесте, те контролисати вербалну и невербалну комуникацију.

„Чак и особама које имају развијене комуникацијске вјештине није лако изрећи лошу вијест другој особи. Прије него кажемо саму лошу вијест, пожељно је наговијестити је. Треба пратити реакцију особе, оставити јој времена да схвати шта смо рекли. Ако се доктор не сналази најбоље може користити стручне медицинске изразе, избјегавати да буде насамо с пацијентом“ предлаже Бурзановић.

Као и у свим животним ситуацијама, тако и у овим околностима је подршка од породице и пријатеља најпотребнија.

Бурзановић констатује да је у таквим моментима јако важно да се особе не затварају и да отворено говоре о свему што их тишти, јер отворен разговор и константна комуникација са најближима и њихова подршка има велике бенефите на само ментално здравље човјека.

Да су јој пријатељи и пориодица били најзначајнији у цијелом процесу, рекла је и Ј. Ј.

„Уз подршку породице и пријатеља, који ми ни у једном тренутку нијесу дозволили да поклекнем успјела сам да смогнем снагу, прихватила реалност и кренула са терапијама које су дале резултате, будући да је болест откривена у раној фази. Борба је тешка, али успјешна, и терапије које радим у иностранству дају резултате” закључила је она.