М.М.Љ. [ Мина ]

05. 02. 2023. 13:08   >>  13:03

ВОЈО ИЛИЋ

"Друштво поларизују национализми, а не идентитетске разлике"

Висока поларизација у друштву није посљедица идентитетских разлика, него национализма, сматра истраживач на Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду Вујо Илић.

Илић је, у интервјуу агенцији Мина, казао да су идентитетске политике преплавиле цијели пост-социјалистички простор, као и да је у региону посебно дошла до изражаја ретрадиционализација друштва и национализам као доминантан политички оквир.

Како је казао, нова политичка руководства бацила су се у посао изградње држава и нација, у чијој основи је усађивање вриједности младима и преношење тих вриједности кроз генерације.

То се, према ријечима Илића, чини кроз школу, медије, цркву, али и кроз свакодневне интеракције.

„Систем који је подешен да социјализује младе на одређен начин производи сасвим очекиване посљедице, ту нема изненађења. Наравно, то изискује друго питање. Политичке и црквене вође зову на окупљање око националних и црквених застава. Али зашто их људи прате?“, навео је Илић.

Он је казао да се поставља и питање зашто се придаје већи значај тим заставама, него радничким или заставама рода, или зашто се младе генерације не супротстављају старијим.

Илић сматра да се за одговор на та питања треба окренути насљеђу прошлости.

Према његовим ријечима, у временима неизвјесности, национална и вјерска идентификација су појединцима веома важне информације, које им пружају одређена увјеравања како ће се други око њих понашати.

„То узајамно очекивање да ће се други окупљати баш око те тачке, а не око неке друге, представља заједничко знање које омогућава колективну акцију у временима пуним изазова. Пјевање химни, истицање симбола, махање заставама у времену мира, су стална подсећања на то“, рекао је Илић.

Он је казао да је у прошлости, када се ослобађало од империја и окупација, национализам заснован на етно-религијским идентитетима имао снажну еманципаторну црту, као и да је Црна Гора одличан примјер за то.

„Међутим, данас то више није случај, политичке елите користе љепљиви језик национализма и када не треба, често уз катастрофалне посљедице. Национализам је моћан инструмент, ту је да остане, и зато га треба узети за озбиљно“, упозорио је Илић.

Он је казао да, умјесто отписивања национализма као ирационалног, треба разумјети зашто се људи политички окупљају око националних идентитета, иако можда имају много акутније проблеме.

„Што боље разумијемо привлачност национализма, то ћемо моћи боље да се заштитимо од његове тамне стране“, рекао је Илић.

Он је казао да би у демократијама исказивање политичких подјела требало да буде уобичајена ствар, и додао да демократске институције омогућавају да се сукобљени друштвени интереси разрјешавају на миран начин.

Ипак, како је навео, друштва тешко излазе на крај са дубоким идентитетским подјелама и поларизацијом.

Према ријечима Илића, висока поларизација не значи само присуство подјела, већ да су се дјелови друштва хомогенизовали унутар себе, а да се пренаглашавају разлике између њих.

„Висока поларизација није посљедица идентитетских разлика, она је посљедица национализма. Јер доктрина национализма у основи каже да међу „нама“ нема разлика, а да су наше највеће разлике са „њима““, рекао је Илић.

Како је појаснио, та доктрина предвиђа да се „ми“ морамо заштитити од „њих“, а рјешење види у томе да живимо у „нашој“ држави.

„Црногорско друштво дјелује веома поларизовано. Иако је било момената повећане поларизације деведесетих и двијехиљадитих, чини се да је посљедњих година поларизација на врхунцу“, упозорио је Илић.

За то, како је рекао, нема једноставних решења.

„Али не може доћи до ублажавања, ако већина обичних људи не могу да се увјере да у свакодневном животу дијеле многе вриједности и интересе са „њиховим“ бар колико и са „нашим““, навео је Илић.

Он је казао да је, за политичке предузетнике свуда, историја прије свега средство комуникације.

Према ријечима Илића, политичарима историја служи да људима објасне њихово мјесто у свијету, одакле су и како су дошли ту гдје јесу.

Како је навео, на основу аналогија историја може да се користи и као упутство како треба поступати у одређеним ситуацијама.

„Историја је непресушан резервоар слика и прича које умјешан политичар може да користи да поткријепи своје аргументе. То ће готово увијек бити селективан, произвољан избор чињеница. Политичари одлуке доносе руковођени интересима, а оправдавају их историјом“, рекао је Илић.

Историја, како је казао, није корисна политичарима само као реторичко средство, она има велик идеолошки значај за дугорочне трансформације друштва.

Илић је рекао да историју производе историчари, али да држава ствара оквир у ком се то одвија, преко образовне, архивске, до научне политике.

„Послијератна Југославија производила је историју која је легитимисала тадашњи поредак, а послије Југославије требало је оправдавати разлоге постојања нових држава. То су велике сцене које постављају државе, а на интегритету научника је то какву ће улогу играти на њима“, навео је Илић.

Он је казао да се, падом социјализма у Европи, није проширила само тржишна економија и демократско уређење, већ се и религија вратила у политички живот на велика врата.

Ррелигија је, како је навео, на различите начине налазила мјесто у новим режимима, али се углавном позиционирала национално и традиционално.

То, према ријечима Илића, значи да се вјерске заједнице готово свуда виде као један од кључних актера у националним пројектима нових држава, и као главна противтежа импулсима ка либерализацији друштва.

„Као такве, оне имају велик друштвени утицај, али још важније - способне су да друштвени утицај преведу у политички. Оне легитимитет црпе кроз репрезентацију вјерника и њихове ставове преводе у политичке захтјеве“, појаснио је Илић.

Он је рекао да на тај начин вјерске заједнице постају кључни актери у многим савременим политичким борбама, као што су право на контролу рађања или истополне бракове.

Како је навео, додатни извор моћи вјерских заједница је и материјална самоодрживост.

Према ријечима Илића, пост-социјалистичке државе добиле су у вјерским заједницама политичке ослонце, али заузврат су заузеле став да су заједнице у социјалистичком режиму биле оштећене, на основу чега су компензоване, кроз реституцију и благонаклон третман.

„Чини ми се да се, посебно у Црној Гори и Србији, заправо превиђа колико је комплексан однос цркве и државе. Црква је посљедњих деценија постала моћан аутономни актер, који са државом може, али не мора да буде у савезу – примјере овог другог видјели смо већ деведесетих“, сматра Илић.

Он је рекао да је, из тог разлога, једна грешка видјети цркву као неполитичког актера, али друга је видјети је само као продужену руку државе.

Илић је казао да се он, као политиколог, према дешавањима у прошлости не односи тако што на основу историјских извора даје ново виђење једног периода, већ као према подацима на које примјењује методе друштвених наука.

Такав приступ, како је навео, отвара могућности другачијег сагледавања прошлости.

„Његова специфичност је да се бави понашањем великог броја појединаца на микро-нивоу. А када покушате да распакујете ту „црну кутију“ понашања обичних људи у необичним околностима, преплави вас комплексност њихових поступака“, казао је Илић.

Према његовим ријечима, јако је тешко објаснити понашање обичних људи у ратовима црно-бијелим мотивима.

„Али приче које причамо о прошлости најчешће јесу такве. Историја се често своди на револуције или ратове руковођене великим разлозима, идеологијама или националним интересима, то су приче о правди и неправди, побједницима и побијеђенима“, појаснио је Илић.

То међутим, како је навео, затвара могућност бољег разумевања прошлости.

„Ако су нам темељи чврсто у подацима и методама, сви закључци могу и требало би да се изнова претресају – то је логика научног сазнања и без тога нема напредовања“, рекао је Илић.

Говорећи о својој докторској дисертацији „Браћа по оружју: друштвена структура и мобилизација у грађанском рату у Црној Гори” која је изабрана за најбољу на Централноевропском универзитету у Будимпешти, он је казао да му је намјера била да истражује Други светски рат у Југославији.

„Тек сам, кроз читање литературе коју нијесам до тада познавао, наслутио колико се Црна Гора разликовала од остатка земље, по интензитету устанка, али и грађанског рата који је услиједио“, додао је Илић.

То је, како је појаснио, у дисертацији довео у везу са тадашњом друштвеном структуром, односно сродничким везама, које су биле у основи већих братственичких и племенских група.

Илић је рекао да су хоризонталне везе између устаника омогућиле изванредно брзу и опсежну мобилизацију против италијанске војске, али да је, када су устаници угрозили постојеће друштвене хијерархије, дошло до нове мобилизације и грађанског рата.

„Ратно окружење се, наравно, потпуно разликује од нератног. Када су цивили окружени насиљем, њихов главни циљ је опстанак, а ослањање на сродничке структуре повећава могућност преживљавања“, навео је Илић.

Он је казао да више радова који су објављени само у последњих неколико година указују да такве друштвене структуре могу да утичу на читав низ фактора, као што су економски развој, међуперсонално повјерење или гласање на изборима.

„То све нам говори да положај појединаца у ширим колективитетима утиче на њихово понашање, некада веома драстично, и тешко предвидиво. Постоје одлични радови и страних и црногорских аутора, али нема их довољно, колико је ово значајна тема за друштвене науке“, сматра Илић.

Како је навео, Други свјетски рат био је велико финале, у ком је племенска организација у Црној Гори посљедњи пут имала тако централну улогу у историјским догађајима.

Илић је рекао да се племенско друштво постепено трансформисало кроз 19. и прву половину 20. вијека, али и да је модернизација била неуједначена као и да су комбиновани утицаји државног апарата и капитала продирали кроз све поре друштва.

Он је казао да је послијератна социјалистичка модернизација брзо и неповратно промијенила друштвену структуру Црне Горе, па је тешко рећи шта би данас били резидуали те некадашње друштвене структуре.

Према ријечима Илића, Црна Гора сада има много више сличности са земљама у региону него што се по нечему драстично разликује.

„Али, иако је племенска структура архаична, превазиђена форма друштвене организације, није лоше подсетити се шта су биле добре ствари које су постојале, а којих данас нема у довољној мјери“, казао је Илић.

То је, како је навео, било друштво снажних локалних заједница које су умјеле да одговоре на спољне изазове и заједнички дјелују.

„Поред тога, постојали су разрађени механизми чувања и управљања заједничким добрима. На крају, то су биле кохезивне заједнице, са снажним нормама солидарности. Прошлост не треба идеализовати, нити је одбацивати, треба јој дати могућност да нас изненади“, закључио је Илић.