Т.Г./М.В

21. 01. 2023. 07:41   >>  20:36 25

РИФАТ РАСТОДЕР ЗА ПОРТАЛ

"Још чекамо истину о злочину у Штрпцима"

Пуну истину о злочину у Штрпцима, бојим се да је сада већ, макар, формално правно и немогуће утврдити. Ниједан од судских процеса, ни изблиза, није био конципиран са циљем да се сазна пуна истина, већ се, по свему, радило само о настојању да се, малтене, реда ради само изађе у сусрет све израженијим јавним – домаћим и међународним притисцима, казао је у интервjуу за Портал РТЦГ Рифат Растодер, новинар и публициста, вишегодишњи политички и државни посленик и јавни дјелатник.

Растодер је за наш портал говорио и о томе да ли генерално у Црној Гори урађено довољно на суочавању са истином о злочинима током ратова деведесетих година прошлог вијека.  

• Хоће ли икада доћи до пуне истине о злочину у Штрпцима? 

-Рекао бих, прије свега, да је значајно то што је овим процесом, случај – како тако – умногоме заокружен. Јер, сви су изгледи, мало је наде да се, уопште, на одговарајући начин  заврши и процес у Београду групи ухапшених учесника отмице. Што се конкретне  петнаестогодишње казне тиче, само дилема – која би то казна, уопште, и могла бити примјерена звјерској ликвидацији,  само у конкретном случају 20 живота потпуно недужних грађана – цивила.

Што се тиче – пуне истине, бојим се да је то сада већ, макар, формално правно и немогуће утврдити. Нити један од судских процеса, ни изблиза,  није био конципиран са циљем да се сазна пуна истина, већ се, по свему, радило само о настојању да се, малтене,  реда ради само изађе у сусрет све израженијим јавним – домаћим и међународним притисцима.

Дакле, страхујем да ће и даље остати тајна – шта је, заиста, био стварни мотив отмице; ко је, заиста, налогодавац; шта је био стварни циљ – иницирање сукоба у Санџаку или само индиректно подстицање тзв. етничког чишћења на том подручју; могуће, наравно, и једног и другог итд, и тсл. У сваком случају – не ради се само о терористичко–пљачкашком чину. 

• Да ли су судски и тужилачки напори у Црној Гори и региону били адекватни? 

-Након почетног отвореног игнорантског односа државног тужилаштва и тужилаца у Црној Гори, као и Србији на коју се случај вишеструко односи, рекао бих, тек уз помоћ антиратних активиста и родбине отетих, у Црној Гори је, знатно прије других бивших југословенских република и покрајина, започело, какво такво,  суочавање  са истином како о овом, тако и другим злочинима почињеним у Црној Гори  или у име Црне Горе на другим подручјима бивше СФРЈ. 

Подсјетимо, у Црној Гори је још 1993. године суђено актерима свирепог убиства породице Клапух из БиХ. Први је ухапшен и суђен и Небојша Ранисављевић, један од учесника отмице путника из воза Београд – Бар. Обезбијеђена је и симболична одштета породицама страдалих, подигнуто спомен обиљежје; усвојена је – прво у региону – и Резолуција Европског парламента  о Сребреници...

Али су тиме, чини се бар, завршене све даље, бар политичке и институционалне, активности  на, евентуалном, комплетирању истине и привођења правди осталих виновника. 

• Је ли у Црној Гори довољно урађено у политичком и институционалном смислу? 

-Наравно да није. И то што је урађено, резултат је, у првом реду, ангажовања родбине, појединих политичких или антиратних активиста, као и  НВО – сектора, а знатно мање, било ког, од ондашњих и садашњих политичких  субјеката и институција. Могло би се навести више доказа да је, и у овом случају, било, чак, и опструкција – политичких и институционалних. 

• Да ли је, генерално, урађено, у Црној Гори довољно на суочавању са истином о злочинима током ратова деведесетих? 

-На жалост, за илустрацију може послужити и најновија расправа о страдањима црногорских резервиста у Хрватској током посљедњих ратних дешавања. Тек сада се наново актуелизује само један од случајева и аспеката рата из тог периода.

А када смо ми неки о томе говорили и писали, прије више година, нико се – ни од ондашње опозиције, као ни  из онадашње парламентарне већине – није баш претргао подршком нашим јавним прозивкама, како за сам поход на Дубровник, злочине у логору "ЛОРА“ и судбину тзв "шавничке групе", тако ни за дешавања у Сабирном центру "Морињ", депортацију избјеглица, свирепо убиство породице Клапух из БиХ, отмици путника из воза Београд – Бар, прогону житеља Буковице код Пљеваља, итд, итсл. 

На страну, као што рекох, класичне и политичке и институционалне опструкције, током изнуђених истражних и судских процеса. Еклатантна су у том смислу илустрације већине ондашњих, уманогоме, недостатних оптужница, као и пресуда, нарочито, образложења истих. 

Није, такође, било довољно – ни политичког, ни институционалног – слуха за вишегодишње иницијативе и предлоге да се формира један истраживачко документациони центар, који би се темељитије позабавио прикупљањем чињеница о свим случајева са могућим елементима злочина, везаним за Црну Гору и њене држављане, током посљедње југословенске ратне драме.

Бојим се да је и нешто каснија слична иницијатива НВО Грађанска алијанса остала тек на почетку... Све у свему, умјесто извлачења наука и окретања цивилизацијским процесима, оставља се тако и даље простор за митологизацију и тумачење и најсвјежије прошлости, по принципу, како коме одговара. А то је, сигуран сам,  и најлошији могући "поклон" потомцима.