Dejvid Robson - BBC budućnost  [ BBC ]

30. 10. 2025. 14:26   >>  17:30

Iznenađujuća korist od horor filmova

Scene koje vas iznenada uplaše i hektolitri krvi možda ne deluju kao posebno umirujuća zabava, ali filmovi strave i užasa zapravo mogu da budu idealna terapija za anksioznost.

Kad sam imao oko 16 godina, mislio sam da će to biti jedna zabavna filmska noć.

Ispostavilo se da nisam bio u pravu.

Jedan od mojih prijatelja je doneo DVD sa Isterivačem đavola (The Exorcist).

Naredna dva sata rukama sam pokrivao oči.

Svaki put kad bih poskočio, zatekao bih sebe kako se pitam kako drugim ljudima nešto ovoliko strašno uopšte može da bude toliko zabavno.

Filozofi i psiholozi su dugo lomili glavu oko istog pitanja.

Logika nalaže zaključak da se emocija straha razvijala da bi nas upozoravala i klonila nas od stvari koje ugrožavaju našu bezbednost.

Strah nam pomaže da izbegnemo sve što bi moglo da naudi nama i onima do kojih nam je stalo.

Zato strah pokreće reakciju 'bori se ili beži'.

Uoči Noći veštica, međutim, mnogi od nas će aktivno tražiti načine da preplaše sami sebe gutajući filmove čija je konkretna namena da nam sateraju uznemireno srce u grlo.

Od zombi apokalipsi do slešerskih klanica, mi naprosto obožavamo da osetimo kako nam se jeza spušta niz kičmu, što horor filmove čini najunosnijim holivudskim žanrom.

„Paradoks horora je veoma stara zagonetka“, kaže Mark Miler, stručni saradnik sa Univerziteta Moneš u Australiji i Univerziteta u Torontu.

„Čak je i Aristotel govorio o tome koliko je neobično što smo građeni tako da izvrdavamo i izbegavamo opasne, odvratne, štetne, jezive stvari.

„A opet osećamo kako nas privlači da budemo u prostorima u kojima smo u dodiru sa odvratnim, jezivim, mučnim i zastrašujućim stvarima.“

Pogledajte: Zašto neki vole horor filmove

Tokom poslednjih 10 godina, psiholozi su konačno počeli da rešavaju ovu enigmu.

Neki dokazi ukazuju na to da se horor priče nadovezuju na ključne procese u našem mozgu koji nam pomažu da se izborimo sa neizvesnošću.

Najnoviji rezultati pokazuju da ove fiktivne priče jeze mogu čak da nam donesu neke ozbiljne psihološke koristi, među kojima je smanjenje anksioznosti koju osećamo zbog događaja u stvarnom svetu.

Oni su melem za naše brige.

• Suviše strašni za gledanje - šest zabranjenih horor filmova
• Sva lica veštica na filmu
• Pola veka „Leptirice”, filma koji je 'veći utisak ostavio na gledaoce, nego na kinematografiju'

Paradoksalne sklonosti

Koltan Skrivner, psiholog sa Državnog univerziteta u Arizoni, i autor nove knjige Morbidno znatiželjan: Naučnik objašnjava zašto ne možemo da skrenemo pogled, bio je pionir u većem delu ovih istraživanja.

Kao dete je oduvek uživao u uzbuđenju koje donose strašne priče.

Međutim, tek kad je stigao na postdiplomske studije, počeo je da se pita o sveprisutnosti strašnih priča u svim ljudskim kulturama.

„Prvi dokazi koje posedujemo o pisanoj reči sadrže stravične demone i čudovišne stvorove“, kaže Skrivner, opisujući 4.000 godina stare vavilonske ploče u koje je urezan ep o Gilgamešu.

„Rekao bih da su obeležja horor priča jednako stara kao i sam jezik.“

Jedno objašnjenje je da horor priče služe kao neka vrsta igre koja nam omogućava da razumemo svet oko sebe i pripremimo se za pretnje na koje bismo mogli da naiđemo u njemu.

„Adaptivno je za svaku životinju, pa i ljude, da razumeju i nauče sve što mogu o opasnostima oko sebe“, kaže on.

Korene ovoga možemo da vidimo kod drugih životinjskih vrsta: gazele, na primer, obično posmatraju grabljivce iz daleka pre nego što pobegnu od njih.

„A razlog zašto ljudi deluju kao najviše morbidno znatiželjna stvorenja od svih je što imamo tu neverovatnu sposobnost da stvaramo, prenosimo i upijamo priče“, kaže Skrivner.

On je sad sakupio pozamašne dokaze za ove adaptivne koristi.

U jednoj studiji, angažovao je oko 400 onlajn učesnika, koji su popunjavali onlajn upitnik, u kojem su oni morali da ocene njihovo slaganje sa nizom iskaza o tome kako gledaju horor filmove.

Odgovarali su na pitanja:

• Volim senzacije koje mi stvara gledanje horor filmova
• Toliko sam se uplašio tokom gledanja horor filma da sam se plašio da idem kući ili čak da se krećem po kući
• Volim da gledam „filmove mučenja“ zato što želim da znam kako bi tortura stvarno izgledala

Analizirajući rezultate, otkrio je da učesnici mogu da se podele u tri glavne grupe.

Prvi, „Adrenalin džankiji“ (zavisnici od adrenalina), bili su motivisani fizičkim osećanjima neizvesnosti - rekli su da su se osećali „življim“ usled njihovog straha.

Drugi, „Gutači zglavaka“, obično ne vole stres koji u njima bude horor filmovi.

„Oni nužno ne uživaju u osećanju straha, ali uživaju u osećanju pobeđivanja tog straha“, objašnjava Skrivner.

Oni osećaju da im proces pomaže da nauče nešto važno o sebi samima, na primer.

Treća, „Borci protiv mraka“, doživljavali su to kao način da izađu na kraj sa stvarnim životom.

Govorili su, recimo, kako gledaju horor filmove da bi istražili koliko je nasilan ovaj svet, i da bi se podsetili koliko su bezbedni njihovi životi u poređenju sa pokoljem na ekranu.

Neki su čak doživljavali dešavanja na ekranu kao dobar način da se izbore sa vlastitom anksioznošću i depresijom.

Bio je to način da stave na probu sopstvenu hrabrost.

Svaki od ovih motiva pruža sredstvo za rešavanje paradoksa naše fascinacije jezivim.

„Do morbidne znatiželje možete da stignete preko više različitih puteva“, kaže Skrivner.

Da bi testirao da li isti rezultati važe i u potpuno drugom kontekstu, udružio se sa danskim istraživačima, koji su postavljali pitanja posetiocima Distopijske uklete kuće, interaktivnog iskustva u gradu Vejle, u Danskoj, zasnovane na lavirintu sa specijalnim efektima i glumcima obučenim da plaše posetioce.

Pojavili su se potpuno isti obrasci - bitna potvrda njegove teorije.

„Ta tri 'tipa' su se predivno ponovila na različitom jeziku, u različitoj kulturi, u različitom okruženju“, kaže Skrivner.

Kao dalji dokaz adaptivne vrednosti morbidne znatiželje, on je otkrio da su fanovi horor filmova pokazali veliku otpornost na samom vrhuncu pandemije kovida-19.

Bili su skloniji da se slože sa iskazom, „prihvatam vesti o pandemiji u hodu“, na primer, i „verujem u vlastitu sposobnost da se izborim s ovim teškim vremenima“.

Pogledajte: Noć veštica - zašto volimo da se plašimo

Rafinirane simulacije

Takvi efekti bi mogli i da odražavaju suštinski princip funkcionisanja mozga.

U poslednjih nekoliko decenija, filozofi, neuronaučnici i psiholozi počeli su da se okupljaju oko ideje da mozak konstantno gradi simulacije sveta oko nas.

„To je jedna velika mašina za anticipaciju“, kaže Miler.

Kao što opisujem u knjizi Efekat očekivanja, naš mozak koristi „prediktivno obrađivanje“ kako bi nam pomogao da tumačimo nove događaje dok se odigravaju i da planiramo naše reakcije u skladu s tim - i što tačnije to možemo da uradimo, tim bolje.

To je ključno za to koliko se fleksibilno odnosimo prema našem neizvesnom svetu.

Horor priče, sugeriše Miler, pružaju taman dovoljno neizvesnosti da pokrenu „mašinu za anticipaciju“, omogućavajući joj da rafinira simulacije kako bi pravila bolja predviđanja pretnji u budućnosti.

„Obitavanje na tom ugodnom mestu znači da vam uvek rastu vaše prediktivne sposobnosti, pa ste sve bolje i bolje opremljeni da se izborite sa neizvesnošću na duže staze“, kaže Miler.

Kao i Skrivner, i on veruje da ovo može biti korisno za smanjenje anksioznosti moderiranjem reakcije na stres prilikom uznemirujućih događaja.

„Horor je prilika da se igrate s osećajem straha, da se igrate osećajem gađenja, da se igrate osećajem uznemirenosti“, kaže Miler.

Prednost je, naravno, to što ostajemo u okvirima bezbednog i prijatnog na našoj sofi tokom čitavog procesa učenja i što možemo da kontrolišemo koliko smo uplašeni pauziranjem filma, napuštanjem sobu ili skrivanjem iza kofe sa kokicama.

• „Naš mozak ima više nervnih ćelija nego što je zvezda u galaksiji“
• Nije bitno koliki vam je mozak, nego kako je povezan
• Da li vam se uvek dopada ono što želite

Terapeutski strah

Skrivner sugeriše da horor priče čak mogu da se uvrste u psihološku terapiju kao način učenja ljudi da se suočavaju sa teškim situacijama.

Ako nam u ruke dospeju prava knjiga ili film, mogli bismo da naučimo kako da pretvorimo naš strah u slatku senzaciju prijatne stimulacije - veštinu emocionalne regulacije koja bi nam pomogla da se bolje izborimo sa stresom svakodnevnog života.

On ističe da su istraživači u Holandiji koristili sličan princip za lečenje dece od anksioznosti uz pomoć video igre zvane MajndLajt.

Radnja igre smeštena je u ukletu kuću sa razularenim čudovištima koja proganjaju igračevog avatara.

Dete, međutim, nosi EEG kacigu koja meri njegovu moždanu aktivnost i to direktno kontroliše svetlo na glavi njegovog avatara.

Što smirenija deca postanu, to jače sija njihovo svetlo, učvršćujući njihovu opuštenost.

Ako dete uspe da održi ovo opušteno stanje tokom napada, čudovište se pretvori u slatko mače koje ga prati po kući.

Ako, s druge strane, dete postane previše uplašeno, pojavljuje se poruka koja nudi savete kako da umiri um pre nego što nastavi dalje.

U nekoliko kliničkih ispitivanja, deca koja su redovno igrala ovu igru iskazivala su smanjenu anksioznost u svakodnevnom životu - sa sličnim sveukupnim koristima po klasičnu kognitivno bihejvioralnu terapiju.

„To je neverovatno, zato što je to zlatni standard za lečenje anksioznosti kod dece“, kaže Skrivner.

On ozbiljno podozreva da redovna doza horor priča - u romanima ili filmovima - može da posluži istoj svrsi.

„Sadržaj horor zabave dozvoljava ljudima da iskuse strah u bezbednom, kontrolisanom okruženju, pružajući im priliku da vežbaju kognitivno preispitivanje, tolerišu neprijatna somatska iskustva i dovode u pitanje emocionalno rasuđivanje", piše on u studiji na ovu temu.

Očigledno sam propuštao dobar trik dok sam izbegavao sve što je strašno, još od one kućne projekcije Isterivača đavola.

Ako se nalazite u istom položaju, on predlaže da potražite nešto što se nalazi tik izvan opsega vaše normalne tolerancije.

„Knjige su obično dobar način za početak, zato što možete malo bolje da kontrolišete imaginaciju“, kaže on.

I pokušajte da nađete priče koje se uklapaju u vaša druga interesovanja.

„Horor je jedan od najširih žanrova koji postoje, tako da uvek možete da nađete teme u kojima iskreno uživate.“

Bićete iznenađeni kuda će vas odvesti vaša morbidna znatiželja - i mirom koji će vam ona doneti u ostatku vašeg života.

Dejvid Robson je nagrađivani novinar za nauku i pisac. Njegova najnovija knjiga, Zakoni povezivanja: 13 društvenih strategija koje će vam transformisati život , objavljena je kod Kenongejta u Velikoj Britaniji i Pegasus Buksa u SAD i Kanadi u junu 2024. godine. On je @davidarobson na Instagramu i Tredsu, i piše bilten Psihologija u šezdeset sekundi na Sabsteku.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• 'Svaki put kad se ukrcam u avion, pomislim na Poslednju ekskurziju'
• Čik zaspi, ako smeš: Dan kada je Fredi Kruger zakoračio na filmsko platno
• Pravda za Petak trinaesti
• Malo gledaš, pa se sakriješ: Scene kojima nas je Džon Karpenter kupio
• Kako da snimite horor film, a da bude zaista strašan
• Drakula Brema Stokera: Krvožedni stranac i prvi komšija