Čarli Baklend - BBC Vels  [ BBC ]

25. 10. 2025. 15:02   >>  18:20

'Počeo sam kao perač prozora, a sada čistim mesta zločina'

Ben Džajls, stručnjak za ekstremno čišćenje, već 25 godina usavršava veštinu uklanjanja sa mesta zločina svih vrsta mrlja nastalih prolivanjem tečnosti, sečenjem i eksplozijama.

Upozorenje: U tekstu ima opisa telesnih tečnosti, smrti i nasilja koji mogu da budu uznemirujući

Ovo nije posao za one koji su gadljivi.

Ben Džajls, stručnjak za ekstremno čišćenje, već 25 godina usavršava veštinu uklanjanja sa mesta zločina svih vrsta mrlja nastalih prolivanjem tečnosti, sečenjem i eksplozijama.

Kada je Ben, danas 49-godišnjak, počeo da pere prozore u malom gradu u zapadnom Velsu, nije mogao ni da nasluti da će ga taj rad jednog dana dovesti do višemilionskog posla.

Sasvim slučajno je otkrio da čišćenje mesta gde je telo rasporeno ili kade prepune fekalija može mnogo da košta.

„Kada je bila puna fekalija, ve-ce šolja je bila zatrpana fekalijama, kuhinja je bila odvratna, a pod se bukvalno pomerao od buva", priča Ben.

Kako je sve počelo?

U vreme kada je Ben prao prozore u mestu Kardiganu u velškom okrugu Karadigionu, klijent ga je zamolio da očisti kuću koja je bila napuštena 10 godina.

Ovo čišćenje, za koje je imao malo više zaštitne opreme od poliesterske maske za lice, promenilo mu je život.

Opisujući prizore koje je zatekao, kaže da je smrad bio toliko jak da je jedan od ljudi koji su mu pomagali počeo da povraća u masku.

„Morali smo da mu skinemo masku, povraćka se prosula po podu, pa smo morali da očistimo i njegovu povraćku, uz sve ostalo", priča Ben sa osmehom.

Klijentu je ispostavio račun na 2.000 funti (oko 2.300 evra) i on se uopšte nije bunio.

Tada je shvatio da je pronašao rudnik zlata.

„Pomislili smo: 'Ako ovim poslom možemo da zaradimo ovoliko novca, šta bi bilo najgore što bismo mogli da čistimo?'

„Na kraju bismo očistili bilo šta".

Pogledajte video: Najteži posao na svetu - oni čiste septičke jame golim rukama

Njihov prvi posao bio je čišćenje stare seoske kuće u kojoj je čovek umro, a pronađen je tek posle dva meseca.

Delovi istrulelog tela su prošli kroz tepih i drveni pod, i dospeli su čak i u beton.

„Otvorili smo vrata i roj plavih mušica je proleteo pored nas.

„Nismo znali da li prenose patogene, a iz betona smo morali da izvučemo telesne tečnosti stare osam nedelja.

„To je bilo pravo učenje kroz iskustvo, pojma nismo imali šta radimo.

„Sećam se da smo ispod nosa stavljali mast za ublažavanje kašlja i začepljenje nosa, a jedan momak se zakašljao i iz maske su mu izletela dva komadića kore od pomorandže.

„U masku je stavio koru pomorandže da pokuša da ublaži smrad".

Upozorenje: Na sledećoj slici su prikazani ostaci rasporenog kita

Ben je bio među prvima u ovom poslu, a prvu licencu za čišćenje biološkog otpada dobio je 2000. godine, i to brišući kečap sa radnog stola.

Kaže da je to bilo urnebesno iskustvo jer nije imalo nikakve veze sa poslom koji će kasnije obavljati.

Danas, 25 godina kasnije, njegovo preduzeće nije odbilo nijedan posao - od uklanjanja leša kita teškog 20 tona do krvavih kupatila i mesta smrti nastale gušenjem među nagomilanim otpadom.

Ben je video sve.

Ali pitanje koje svi postavljaju kada saznaju čime se Ben bavi jeste kakav je to smrad?

Kaže da se neprijatni mirisi razlikuju, u zavisnosti od količine telesne masti, čak i u slučaju ljudi koji su preminuli u isto vreme.

„Kada umre starija žena teška 40-ak kilograma, možete da uđete u kuću i da ne osetite ništa.

„Ali ako je reč o čoveku ili ženi koji su teški oko 130 kilograma, smrad se oseti već na vratima".

Kako je odrastao u porodici poljoprivrednika, Ben je od malih nogu bio naviknut da gazi po đubrivu i da pomaže ocu da izvadi mrtav fetus iz ovce.

Školu je napustio kada je imao 16 godina, nije ga zanimao fakultet i želeo je da ostane u centralnom Velsu, pa je počeo da pere prozore.

Posle neočekivanog ulaska u mračni svet čišćenja mesta smrti, priznaje: „Kada bih video nešto užasno, video bih i novac".

U početku je ima dva do tri posla mesečno, a sada između 50 i 100 poslova nedeljno, a njegovo preduzeće angažuje i policija kada je potrebno čišćenje mesta zločina.

Dok većina čišćenja zahteva upotrebu raznih rastvarača i dezinfekcionih sredstava, Ben za obične mrlje na tepihu koristi najjednostavnije metode - prašak ili tečnost za pranje veša i toplu vodu.

Nanesete malo sredstva za čišćenje, uzmete staklenu čašu ravnog dna, okrenete je naopako, dlanom pritiskate dno čaše i kružnim pokretima trljate mrlju na tepihu", objašnjava Ben.

„Kružni pokreti izvlače mrlju u čašu, a prikupljenu nečistoću u čaši jednostavno uklonite".

Ben je obučio oko 3.500 ljudi, ali priznaje da ovaj posao nije za svakoga, jer može da bude prilično potresan.

Kaže da pojedine slučajeve dugo pamti.

Imao je slučaj muškarca koji je „pretukao" ženu i ostavio je u kući tri dana.

Kada ju je komšija pronašao bila je još živa, ali je preminula na putu do bolnice.

„Nikada u životu nisam video ništa tako nasilno", kaže Ben.

Zatekao je „užasan prizor" - krvi je bilo svuda.

„Za mene je to bilo tragično na mnogo nivoa.

„Toliko mi je bilo žao te žene.

„Bilo je to dvoje obrazovanih ljudi, i još mi nije jasno šta je moglo nekoga da navede da tako reaguje i nekome oduzme život.

„Ne smem sebi da dozvolim da uđem u takav način razmišljanja, jer je to previše mračno".

Ben se suočio i sa jezivom mogućnošću da bude pozvan na intervenciju u kući gde je porodični pas ubio bebu, „pa dok smo čistili u jednoj sobi, mogli smo da čujemo jecaje i plač u susedstvu".

„Ima situacija kada moram da se prebacim u profesionalni režim rada - da obavim posao, da znam da je to moj zadatak i da mogu da odem bez razmišljanja.

„Sve to potiskujem duboko u sebi".

Ima nekoliko načina na koje ublažava stres - ide u duge šetnje po plaži, igra golf i mazi njegove krave.

Tek je u autobiografiji „Život čistača mesta zločina" (The Life of a Crime Scene Cleaner), Ben zaista opisao njegova osećanja prema svemu šta je tokom godina video.

„Kao da su sva moja potisnuta osećanja izbila na površinu.

„Ne bih to nazvao terapijom, jer ne mogu da kažem da se osećam bolje, ali sam konačno izbacio sve iz sebe", priznaje Ben.

„Za svaku priču sam imao naslov u glavi, a kada sam počeo da pišem o svakom slučaju, suze su mi same tekle".

Ben je zahvalan porodici što mu je pružala podršku dok je imao emocionalna previranja zbog njegovog posla.

„Znao sam da bez obzira šta se desi na poslu, kada dođem kući imam utočište kod ljudi koje volim i koji vole mene".

Pogledajte i ovaj video: Čileanska deponija jeftine odeće

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Zaljubljena u posao: Prva krimi-istražiteljka na Aljasci
• Forenzička psihijatrija nekad i sad: Između lečenja i kažnjavanja
• „Smeće u Vinči gori svako leto": Ona je 35 godina živela na deponiji
• Crnotravci, građevinski majstori čije su kuće danas trošne
• Robijaš koji je postao filmska zvezda
• Akumulatori, ali i puške u kesi: Šta sve nađe ploger