Slađan Tomić - novinar saradnik  [ BBC ]

11. 07. 2025. 01:10   >>  10:31

Dom za majke Srebrenice: Uteha za nezamisliv bol

Dom za starija lica namenjen onima koji su izgubili najbliže u genocidu otvoren je 2022. godine u Potočarima.

„Ovo su Suad i Fuad. Oni su mrtvi.

„Ovo je Edhem, a ovo Šukrija, oni su živi”, počinje priču Šuhra Malić, dok prstima pokazuje ko je ko na porodičnoj fotografiji napravljenoj neposredno pre krvavog rata u Bosni i Hercegovini.

Preživela je dva rata - u Drugom svetskom nije nikoga izgubila, a u bosanskom su joj ubijena dvojica sinova i najmanje 20 članova porodice.

Najviše ih je nastradalo tokom genocida u Srebrenici kada su jula 1995. pripadnici Vojske Republike Srpske ubili više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

Tri decenije kasnije, razgovaramo u obližnjim Potočarima, nadomak Memorijalnog centra i nepreglednog mezarja, groblja gde su sahranjeni posmrtni ostaci ubijenih iz Srebrenice.

Šuhra danas živi u Domu za majke Srebrenice, specijalizovanoj ustanovi za stare koji su iskusili nezamislivi bol da godinama traže posmrtne ostatke dece, a potom i da ih sahrane.

Dve fotografije

Za skoro svakog od bližnjih, 89-godišnja Šuhra zna kako je nastradao i kako je bio mučen.

Šturo govori kako su ubijeni njeni sinovi.

„Jedan je bio građevinski inženjer, u Srbiji studirao, drugi je bio vozač”, priča dok u krilu drži dve fotografije.

U desnoj ruci je crno-bela fotografija Fuada, a u levoj, Suada.

Poslednjih godina je nepokretna, pa joj naš snimatelj pomaže da dohvati drugi album u kojem želi još nešto da nam pokaže.

„Evo vidiš, to su naše kuće. Bili smo pre rata bogati”, prekida nakratko tišinu i pokazuje slike Potočara.

Pokušavajući da uhvatim nit njene sudbine, pitam koliko dugo je tražila sinove nestale 11. jula 1995.

„Više od 10 godina, nema grobnice gde nisam išla.

„Tu u jednoj od tih knjiga piše da sam noge i život izgubila hodajući od grobnice do grobnice, tražeći sinove”, priča dok pomera gornji deo tela u potrazi za knjigom.

Posmrtni ostaci njenih sinova ukopani su 2011.

Mislila je da su tada pronašli večni smiraj, ali nije bilo tako.

Porodica je od nje krila da su Fuada sahranili bez glave.

Saznala je za to tek kada je njegova glava pronađena i ukopana uz ostatak tela.

„Tada mi je bilo teže, nego kada smo ga prvi put kopali.

„Da umreš, i gotovo.”

• Srebrenica, kad svi od nje okrenu glavu
• Naučnica iz Srbije odlučna da imenuje i poslednju žrtvu masakra u Srebrenici
• Srebrenica: „Isto nema ljudi kao i pre, isto nema posla“

Na licu joj se malo šta vidi osim neobjašnjive snage da govori i zaokruži priču.

A to nije lako.

„Imaju iz Bajramovića dve žene, nemaju nikoga. Po tri sina im ubijena i muževi, ja bar imam još dva sina”, priča mi Šuhra.

Prećutanim kao da skromno poručuje ono nemerljivo – da njoj nije najteže.

Fotografija njenog naboranog lica zatvorenih očiju u trenutku jednog od najmasovnijih kolektivnih ukopa u Potočarima fotografu Alminu Zrni donela je brojne nagrade, a njoj neočekivanu prepoznatljivost.

Od 2001. kada je nastala, fotografija je obavezan deo postavke mnogih izložbi.

Iste godine, sa pokojnim suprugom Hasanom, Šuhra je bila i prva povratnica u Potočare, rodno selo u koje se vratila posle šest godina izbeglištva.

„Danima smo spavali pod verandom. Policija nam nije dala da uđemo u kuću.”

Tuga je lakša kad se deli

Poslednjih 14 godina je i udovica, što tugu čini dubljom, a bol nepodnošljivijom.

„Teško je. Čitam knjige da ubijem vreme”, priča mi, uz opasku da nikada nije išla u školu.

Kada je pre nekoliko godina pala misleći da će danima ležati jer nema nikoga u kući, naišao je poštar i podigao je.

Tada je shvatila da je vreme da se preseli u dom za stara lica, udaljen svega nekoliko stotina metara od mezarja u Potočarima.

Dom „Hatidža Mehmedović” nosi ime osnivačice udruženja „Majke Srebrenice”, preminule 2018.

„Ovde mi je mnogo lakše”, priča Šuhra.

Tuga je složena emocija, a tugovanje je izuzetno težak i iscrpljujući proces, objašnjava Amela Mujčić, psihološkinja u domu.

Kada ostane potisnuta i neobrađeba, telo se suočava sa negativnim fiziološkim i psihološkim reakcijama.

„Kada je osoba sama sa takvom emocijom i u takvom emocionalnom procesu, organizam se bori sa dubokom napetošću koja nije podeljena”, govori Mujčić za BBC.

Takva emocionalna blokada može izazvati ozbiljne fizičke i mentalne reakcije poput stresa, nesanice, gubitka apetita, depresije i anksioznosti.

Ali kada je „osoba uključena i pripadnik je zajednice, sa ljudima koji su prošli kroz slične sudbine, dolazi do procesa koji se naziva emocionalnim otpuštanjem, ključnim za fizičko i psihološko zdravlje”, objašnjava.

U domu su i Nezir i Ajkuna Huseinović koji su u genocidu izgubili tri sina, Aziza, Esada i Mirsada.

Nakon rata, godinama su živeli kao izbeglice u Holandiji, a kasnije i kao interno raseljeni u raznim delovima Bosne.

Pre dve godine su se doselili u dom za koji kažu da je „zlatan”.

„Razumeju nas”, govore uglas.

„Ništa nam ne fali. Mere nam redovno temperaturu, pritisak. Uvek su uz nas”, priča Nezir.

Život u zajednici s ljudima sličnih sudbinu im je lakši od samačkog.

„Bezbeli. Družimo se, pričamo”, kaže Ajkuna.

Doktorka ga najviše teši, kaže Nezir uz osmeh, jer mu je „zabranila da umre.”

„Čovek je tvrđi od čelika. Čelik se savije, čovek ostane prav”, govori on.

Većinu godine ovde se priča o vremenu i zdravlju, pokušavaju da temu rata izbegavaju.

Ali ne mogu uvek, posebno u julu, mesecu koji je u Srebrenici posvećen obeležavanju godišnjice genocida.

„Pričamo o drugim stvarima, a sami sebe tešimo.

„Moramo se tešiti da ne bismo poludeli”, kaže Nezir.

Život u zajednici kvalitetniji

Pre dolaska u dom, mnogi korisnici su živeli u izolaciji, udaljeni od rodnih mesta, sa teškim emocionalnim i fizičkim traumama, kažu u ovoj ustanovi koja im pruža ne samo fizičko sklonište i sigurnost, već i emocionalnu podršku.

„Ta podrška je ključna za njihov oporavak.

„Kada su ljudi identičnih sudbina okupljeni na jednom mestu i dele isti prostor, dolazi do oslobađanja od osećaja 'nepripadnosti' ili 'stranca' na drugoj teritoriji", kaže psihološkinja Mujičić.

Dom je otvoren 2022, zasnovan na ideji članica Međunarodnog foruma solidarnosti EMMAUS.

Dok su u okviru projekta „Ljubav za majke Srebrenice” svakodnevno obilazile stare po kućama, shvatile su da im treba neprestana podrška.

„Prva korisnica bila je Šuhra Malić”, kaže direktor doma Armin Majstorović.

U domu ima mesta za 118 korisnika, a trenutno ih je 40.

„Njih 12 je nepokretno i potrebno im je stalno prisustvo i pomoć", kaže Majstorović.

Korisnicama je najbitnije druženje sa drugim majkama i razgovor, kaže Majstorović.

„Sve one su prošle kroz genocid 1995. godine i dele slične sudbine.

„Zbog toga se međusobno razumeju i podržavaju, što im mnogo znači, jer imaju nekoga ko razume njihovu bol i iskustva kroz koja su prošle.”

Za mnoge od njih koje su živele same, dom je pravi izbor, ocenjuje on.

„Često su dolazile u dom u veoma lošem zdravstvenom stanju.

„Međutim, redovnim terapijama i nadzorom zdravlje im se znatno poboljšalo.”

Cena boravka u domu se razlikuje od potreba korisnica i njihovih finansijskih mogućnosti.

Za neke boravak plaćaju centri za socijalni rad ili lokalne zajednice, a do sada niko nije vraćen zbog nedostatka novca.

Osnivač EMMAUS, humanitarna organizacija, finansiura boravak za oko 80 odsto korisnika, zahvaljujući donatorima, objašnjava Majstorović.

Korisnici doma gledaju na direktora kao člana porodice i kažu da se na njega ne mogu žaliti.

„Teško njemu s nama, poludiće", šali se Nezir.

Na odlasku, pozdravljamo se sa Šuhrom, dok nam govori da će ovog 11. jula, kao i svake godine, deliti bombone za učesnike Marša mira.

Marš mira je tradicionalna simbolična povorka koja svakog jula ide obrnutim putem od onog kuda su 1995. prolazile srebreničke izbeglice – od Tuzle do Potočara.

„Dođite, ja sam ovde najpoznatija. Novinari uvek prvo meni dođu", kaže uz setan osmeh dok polako pakuje albume pune bolnih uspomena.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk