Kejn Pjeri - BBC reporterka  [ BBC ]

06. 06. 2025. 12:19   >>  15:15

Kako su žene iz Konga pobedile kolonijalnu istoriju

Belgijska vlada je 2019. uputila zvanično izvinjenje za procenjenih 20.000 žrtava prisilnih razdvajanja od porodica u savremenoj Demokratskoj Republici Kongo, baš kao i u Burundiju i Ruandi.

Mari-Hoze Loši je sa četiri godine bila odvojena od porodice u belgijskom Kongu u kolonijalna vremena.

Premestili su je više od 600 kilometara i smestili u katoličko sirotište da bi odrastala među neznancima.

„Bile smo iščupane iz našeg okruženja i ostale s otvorenim ranama za čitav život", kaže ova danas 76-godišnjakinja.

„Ukrali su nam našu mladost i naše detinjstvo", dodaje.

Mari-Hoze je samo jedna od hiljade dece koje je država sistematski oduzimala njihovim porodicama i smeštala u institute kojima je uglavnom upravljala katolička crkva zbog njihovog porekla mešane rase.

„Osećala sam se izgubljeno, plakala sam. Bila sam odvojena od majke i ubačena među neznance koji čak nisu govorili moj jezik.

„Jedino što nam je bilo zajedničko je da smo bili mešane rase", priseća se Mari-Hoze Loši.

Decenijama kasnije, ona i četiri druge žene koje su odrasle u istoj katoličkoj misiji dobile su istorijsku sudsku bitku za obeštećenje.

Ali ožiljci iz njihove prošlosti još uvek su duboki.

• Izvinjenje belgijskog kralja u Africi: Naš kolonijalni režim je bio rasistički
• Zlatne kočije i mračna istorija - simbol holandskih monarha odlazi u istoriju
• Užasi kolonijalizma: Kako je i zašto osakaćeno telo jednog od najvećih heroja Afrike Patrisa Lumumbe

Istorijska sudska odluka

Monik Bitu Bingi, Lea Tavares Mudžinga, Noele Verbeken, Simone Ngalula i Marie-Hoze Loši pokrenule su sudsku tužbu za isplaćivanje odštete protiv belgijske vlade 2021. godine.

Bio je to prvi slučaj u Belgiji koji je istakao primer hiljade dece belih doseljenika i crnih lokalnih žena koja su na silu odvojena od njihovih porodica tokom 1940-ih i 1950-ih 20. veka.

U decembru je Briselski apelacioni sud oborio raniju odluku suda prema kojoj je prošlo previše vremena da bi one imale pravo na obeštećenje.

Apelacioni sud je presudio da su dela države bila zločin protiv čovečnosti – „plan da se sistematski traže i otimaju deca crne majke i belog oca" – zbog čega ovaj zločin ne zastareva.

Sudije su otmice opisale kao „nehumani čin progona".

„Ova sudska odluka je istorijska. To je prvi put da je belgijski sud priznao zločin protiv čovečnosti za nešto što se desilo tokom kolonizacije.

„Ovo postavlja presedan – ne samo za Belgiju, već potencijalno za bivše kolonijalne sile širom sveta", kaže Mišel Hirš, jedna od advokatkinja pet žena.

„Sudska odluka ne samo da priznaje patnju ovih pet žena: već priznaje da je zločin počinila sama belgijska država", dodaje pravnica.

Žene su isprva tražile odštetu od 50.000 evra.

Da su izgubile bile bi u obavezi da plate obeštećenje državi zasnovano na originalnoj traženoj cifri.

Ali za Mari-Hoze, suština ovog slučaja nije u novcu.

Kao i druge žrtve, ona je krila traumu iz detinjstva od vlastite dece i unučadi.

„Živele smo u sramoti i nismo mogle da ispričamo našoj deci ništa o takvom životu.

„Ali zahvaljujući našim advokatima, smogle smo hrabrosti da svedočimo", priča ona.

'Napuštena po definiciji'

Belgijska vlada je 2019. uputila zvanično izvinjenje za procenjenih 20.000 žrtava prisilnih razdvajanja od porodica u savremenoj Demokratskoj Republici Kongo, baš kao i u Burundiju i Ruandi.

Nemoguće je znati tačan broj metisa (meleza), odnosno dece mešane rase, koje je pogodila belgijska politika iz vremena kolonijalizma, kao i bezbroj drugih pogođenih porodica, kaže Bambi Kupens, antropološkinja i viša istraživačica belgijskog Kraljevskog muzeja za Centralnu Afriku doktorka.

„U Ruandi i Burundiju, deca su dovođena u internate mnogo sistematskije nego što je to bio slučaj u Kongu", kaže ona.

Doktorka Kupens kaže da je to bilo zbog veličine zemalja, jer su bile manje i ređe naseljene od tadašnjeg Belgijskog Konga.

Pored internog preseljenja dece, vlada je slala decu i u Belgiju, često im menjajući prezimena i razdvajajući braću i sestre ne nudeći im tamošnje državljanstvo kad bi postali punoletni.

Doktorka Kupens se priseća neverovatnog slučaja dvojice braće, odvedenih iz njihovog doma i odgojenih u različitim belgijskim regionima, što je značilo da je jedan odrastao govoreći holandski, a drugi francuski.

Tek kad su bili u 60-tim uspeli su da pronađu jedan drugog.

Neverovatan trud koje su vlasti ulagale u čitav proces bio je, prema doktorki Kupens, neophodan da bi se učvrstila i održala kolonijalna vladavina.

„Iz kolonijalne perspektive, u trenutku kad je crna žena rodila dete mešane rase, ono se smatralo po definiciji napuštenim.

„Svako dete mešane rase doživljavalo se kao dokaz da rasna segregacija ne može da se održi. Dečake su doživljavali kao potencijalne pobunjenike, a devojčice kao da im je neminovan život prostitucije", priča naučnica.

'Pobeda za kolonizovane narode svuda'

Za advokatkinju Mišel Hirš, presuda ima potencijal da sruši branu.

„Ovo je pobeda za kolonizovane narode svuda.

„Druge žrtve ove politike, hiljade onih koji su doživeli iste stvari kao moje klijentkinje, sada mogu da traže pravdu", kaže ona.

„Ne smemo da zaboravimo da mnogi od ovih ljudi nažalost više nisu sa nama, ali šta je sa njihovim potomcima? Mogao bi da postoji osnov za naslednike žrtava da takođe traže pravdu", dodaje.

Hirš želi da belgijski parlament usvoji zakon sličan australijskim ili kanadskim politikama reparacije, prema kom su milioni dolara isplaćeni žrtvama sistematskih otmica i odvajanja domorodačke dece od njihovih porodica.

Hirš, koju je inspirisala rasprava o reparacijama u Australiji i Kanadi, veruje da bi ovaj slučaj mogao da nagna ne samo Belgiju već i „druge bivše kolonijalne sile" da usvoje sličnu politiku.

Ona veruje da bi ova skorašnja presuda mogla da uradi mnogo više u pravnom smislu.

Činjenica da je ovaj slučaj definisan kao zločin protiv čovečnosti i ne zastareva, znači da bi i druge vrste zločina koje su počinile kolonijalne vlasti mogle da imati obeštećenje, bez obzira kada su bili.

Trajna stigma

Za Antoanet Uvonkunda, stigma i posledice politike ovih kolonija i dalje su i te kako stvarni.

Njeno udruženje, Métis du Monde (Ljudi mešane rase sveta) sa sedištem u Belgiji, osnovano je da pomogne ljudima sa nasleđem mešane rase u njenoj rodnoj Ruandi.

Ova grupa pomaže ljudima mešane rase da se povežu sa arhivama kako bi pronašli članove porodice i sakupili sredstva za omladinu za odlazak u školu, između drugih akcija u zajednici.

Uvonkunda kaže da je jedan od razloga zašto je osnovala Métis du Monde što je prisustvovala kolonijalnoj praksi razdvajanja dece mešane rase rođenim očima.

„Odrasla sam na jugu Ruande blizu jedne od ovih katoličkih institucija koja je prihvatala decu.

„Sećam se kako sam slušala priče o majkama koje su 'izgubile' decu, čija su deca bila poslata u Belgiju i sećam se kako sam odrastala pitajući se 'zašto?'", priča ona.

Kao i mnogi aktivisti, Uvonkunda je bila „ushićena" kad je čula za najnoviju presudu.

„Ovo će morati da otvori vrata, ništa me ne zanima, mislim da Belgija sada nema izbora i mora da počne da postavlja sebi neka pitanja.

„Ima mnogo ljudi koji su propatili kao te žene, a mi nećemo samo sedeti ovde skrštenih ruku", kaže ona.

Za Uvonkundu, koja je i sama mešane rase, ima mnogo toga što može da se uradi za metise koji žive u ruralnim oblastima i dalje pate od diskriminacije.

„Ljudi me i dalje pitaju otkud da govorim lokalni jezik", smeje se ona.

Dodaje da je „jedna od stvari koje govore metisima u Ruandi da je to njihova zemlja i da moraju da pronađu vlastito mesto u njoj."

Govoreći nekoliko nedelja posle belgijske presude, Mari-Hoze je sa tim saglasna sa tim.

„Imam suze u očima dok ovo govorim, ali segregacija koju smo osećali zato što smo mešane rase nas je pratila sve do današnjeg dana.

„Ne osećamo se prihvaćeno, nismo crni, a ni dovoljno beli, nemamo mesta za koje osećamo kao da mu pripadano", kaže ona.

„Sada hodamo visoko uzdignute glave. Tajne koje smo čuvale toliko dugo izašle su na videlo.

„Ako ljudi žele da nam se smeju ili aplaudiraju, nije važno. Uradile smo ono što smo morale, zato što je teret bio preveliki da bismo ga nosile."

Dodatno izveštavanje: Efrem Gebreab

• Kosovo: Priče roditelja koji su izgubili decu tokom sukoba
• Očajne porodice u Siriji traže odgovore o deci nestaloj u vreme bivšeg režima
• Neželjena deca Vijetnamskog rata

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk