Grujica Andrić - BBC novinar  [ BBC ]

23. 03. 2025. 07:04   >>  24. 03. 2025. 07:25

Martovske demonstracije 1903: Prvi masovni studentski protest u Beogradu

Oko 5.000 studenata, radnika, trgovačkih pomoćnika i đaka u pobuni protiv kralja Aleksandra Prvog Obrenovića izašlo je u martu 1903. na ulice Beograda, koji je u to vreme imao manje od 70.000 stanovnika.

Na beogradskim Terazijama se jednog martovskog dana okupilo oko 5.000 ljudi predvođenih studentima, krenuli su u šetnju preko Kalemegdana, Ulice cara Dušana i Knez Mihajlove, želeći da ponovo Terazijama dođu do Starog dvora, ali ih je u tome sprečio kordon žandarmerije.

Ne, godina nije 2025, već 1903, a demonstranti nisu na ulicama zbog korupcije, već demonstriraju protiv kralja Aleksandra Prvog Obrenovića.

Martovske demonstracije 23. marta po Julijanskom kalendaru, a 5. aprila po Gregorijanskom, bile su najmasovniji skup do tada organizovanovan u srpskoj prestonici, koja je tada imala manje od 70.000 stanovnika, kaže istoričarka Suzana Pajić za BBC na srpskom.

„Bile su to prve demonstracije u Beogradu i Srbiji koje su praćene žrtvama i sukobom sa policijom", dodaje.

Poginulo je četvoro demonstranata, sedmoro je povređeno. Teško su povređena dvojica žandara, a još 17 njih lakše.

„Srbija iz 19. veka ne poznaje ništa slično, toliki broj ljudi na ulicama zemlja dotad nije videla, što je stvorilo jednu vrstu psihoze i u društvu i kod političara", objašnjava profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i autorka monografije o kralju Aleksandru Obrenoviću.

• Šta je bila Crna ruka i ko je bio Dragutin Dimitrijević Apis
• Dimitrije Tucović: Uticajni socijalista koji je branio Albance i ratovao za Srbiju
• Kako je „žrtva studentske solidarnosti“ postala simbol beogradskih akademaca

Studenti Velike škole, među kojima su bili pioniri socijalizma u Srbiji Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović, kao i učenici gimnazija, radnici i trgovci, uz podršku političke opozicije, digli su se protiv tada već uzdrmanog režima.

Dva meseca kasnije, pobuna protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage kulminirala je majskim prevratom, u kojem su zaverenici u srpskoj vojsci predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubili kraljevski par.

Time je ugašena dinastija Obrenovića.

Ali martovske demonstracije bile su „samo epizoda" uvertire u majski prevrat, koji je pripreman i pre izbijanja nemira u Beogradu, kaže Danko Leovac, vanredni profesor Filozofskog fakulteta, za BBC na srpskom.

„Ne možemo reći da su demonstracije ubrzale ili uticale na atentat, ne postoje podaci o direktnim vezama zaverenika u vojsci sa organizacijom protesta, kao ni učešća demonstranata u zaveri.

„Neki od demonstranata, poput Tucovića i Kaclerovića, bili su republikanci, socijalisti i protivnici dinastije Obrenović, ali kasnije nisu bili zaverenici", naglašava istoričar.

Od dezinformacije do nereda

Sve je počelo ranog jutra u Velikoj školi, preteči Beogradskog univerziteta, gde je Tucović, kao 21-godišnji student, održao govor pred kolegama, u kojem je oštro kritikovao dvor i kraljevu vladu.

„Velikoškolska omladina", koja je u to vreme brojala je oko 150 mladih ljudi, slušala je 'zapaljive' Tucovićeve reči, ali osim dela socijalistički orijentisanih studenata i nacionalističke omladine predvođene Ljubom Jovanovićem Čupom, niko nije želeo da mu se pridruži u protestu", priča istoričarka Rajić.

„Ponavljao je vokabular iz opozicione štampe, govorio da su ministri tadašnje vlade generala Dimitrija Cincar-Markovića 'prodane duše' i 'politički pabirci', odnosno repovi", opisuje.

„Govorio je ono što će ubrzo postati glavni program Socijaldemokratske partije, koji je objavljen u julu 1903. i on će biti jedan od osnivača partije", dodaje Rajić.

Do dva sata popodne, kada je protest formalno počeo, Tucović i saborci nisu sakupili veliki broj ljudi.

Sve je, međutim, promenila vest o navodnoj odluci ministra unutrašnjih dela Velimira Todorovića da trgovački pomoćnici moraju da na ispravama imaju fotografije.

Njihove legitimacije bi tako postale „iste kao i služiteljske, što je trgovački esnaf ocenio kao poniženje", navodi se u naučnom radu Stranački život u Kraljevini Srbiji krajem 1902. i početkom 1903. godine Miroslava Pešića, profesora Departmana za istoriju Filozofskog fakulteta u Nišu.

Navodi su se pokazali netačnim, jer je gradski upravnik Božidar Maršićanin potvrdio okupljenima da vlast to od njih ne zahteva i da njihovo okupljanje „nema smisla", te je skup zabranio, zapisao je istoričar.

Ali trgovački pomoćnici su se u dva posle podne okupili kod tadašnje kafane Takovo na Terazijama, gde su im se ubrzo pridružili studenti, učenici i radnici, opisano je u knjizi Martovske demonstracije i majski prevrat 1903.

Autor knjige je Triša Kaclerović, učesnik demonstracija, student Velike škole i jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije, zajedno sa Tucovićem.

Srbija je u to vreme imala oko 2,4 miliona stanovnika, 86 odsto njih činio je narod sa sela.

Radnika je u celoj zemlji bilo oko 4.000, od čega je 1.400 živelo i radilo u Beogradu, kaže Suzana Rajić.

Ispostaviće se da je vest o legitimacijama bio tek „benigni povod" skupa koji je zapravo bio „protest protiv kralja", kaže Danko Leovac.

„To pokazuju parole 'dole s kraljem', 'živeo Ustav' i 'živela republika', koje su demonstranti uzvikivali", ističe profesor.

Prethodno je curenje vesti sa dvora da kralj Aleksandar planira da samovoljno izvrši ustavne promene „podgrejalo nezadovoljstvo u prestonici", navodi profesorka Rajić u knjizi Aleksandar Obrenović, vladar na prelazu vekova, sukobljeni svetovi.

• Kad se digla kuka i motika: Timočka buna protiv vlasti Milana Obrenovića
• Zaostavština Velike škole u Srbiji - „motor razvoja države i društva“
• Koja je tajna duge vladavine Nikole Pašića

Od razlaza do prilivanja krvi

Broj učesnika protesta u popodnevnim časovima naglo je porastao na oko 5.000.

Neki od njih „jedva su prikupljani u studentskim menzama i privatnim stanovima", kako bi se do uveče skup omasovio, kaže Rajić.

„Ti detalji se pomalo preskaču u narativu o demonstracijama", dodaje istoričarka.

Iako je većina političara iz Narodne radikalne stranke, Napredne stranke i Liberalne stranke, u to vreme tri najveće partije u Srbiji, tada već bila opozicija vladi i da su bili umešani u organizaciju, oni nisu aktivno učestvovali u demonstracijama.

Usled neuspeha da se posle šetnje centrom Beograda približe Starom dvoru, demonstranti su pokazali „izazivačko držanje".

Vatrogasce koji su upućeni da ih rasteraju šmrkom „zasuli su kamenicama", piše Rajić u knjizi.

Policija nije nije imala naredbu od kralja da puca na okupljene.

Upravnik Beograda Božo Maršićanin naredio je policiji da ne upotrebljava silu protiv demonstranata, već „samo da beleži kolovođe i glavne krivce ovih krivica, pa će se kasnije uzeti stvar u postupak", zabeleženo je u njegovim Upraviteljevim beleškama.

„Vrlo je zanimljivo da Maršićanin i Triša Kaclerović o događaju govore gotovo istovetno, a identično opisuju i ulogu dvora, odnosno kralja u njima.

„Kaclerović je pisao o mirnom protestu, čak i o razilaženju demonstranata, navodeći da bi se sve mirno i završilo da posle formalnog kraja skupa nije došlo do incidenata", priča Suzana Rajić.

Tucović je proglasio kraj zvaničnog skupa oko pet sati posle podne, kada su učesnici ponovo otišli na Kalemegdan, gde je uveče sve pokvarila „bezazlena čarka između policajca i jednog mladog radnika, kada je ovaj drugi lako ranjen" i usledila je pucnjava, zapisala je istoričarka.

Ubrzo je na ulice izašla i vojna konjica, ali pod naredbom „pazi, ne gazi", na šta je „sakupljeni svet sa trotoara klicao 'živela vojska'", prepričao je Kaclerović u knjizi o demonstracijama.

„Postoji čak priča da je na Kalemegdanu jedan pukovnik oduzeo pištolj žandarmu koji je počeo da puca u studente, ali to je na nivou glasine i ne znamo koliko je verodostojna", dodaje Danko Leovac.

Posle kratkog sukoba u kojem je poginulo četvoro demonstranata, uz 26 povređenih na obe strane, demonstracije su završene oko devet uveče.

Uhapšeno je 120 ljudi, a 20 ih je zadržano u pritvoru, dodaje Rajić.

• Da li su i koliko Srbi čuli Arčibalda Rajsa
• Svetozar Marković: O čemu bi danas pisao, mislio i govorio socijalistički prvak u Srbiji
• Hrvoje Klasić: Studentski protesti u Srbiji veći od onih 1968.

Svi kraljevi problemi

Pored nekolicine stvarnih i izmišljenih neposrednih povoda za pobunu, uzroci nezadovoljstva vladavinom poslednjeg kralja dinastije Obrenović sežu nekoliko godina ranije.

Sve kreće ženidbom Dragom Mašin 1900. godine, posle čega je ostavku podnela vlada.

Do majskog prevrata 1903. Srbija će dobiti još četiri premijera.

Kralj je u dogovoru sa radikalima i naprednjacima doneo novi Ustav 1901. godine, koji je predviđao Narodnu skupštinu kao donji parlamentarni dom i Senat kao gornji.

Ovlašćenja vladara su tada ograničena, a veća moć dopala je u ruke Narodne radikalne stranke Nikole Pašića, koja je imala najveću podršku.

Aleksandra Obrenovića mučili su i spoljnopolitički problemi, poput napetih odnosa sa Bugarskom i Austrougarskom, kao i nedovoljna podrška ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova, dodaje profesorka Rajić.

„Kralj je tada već bio sam, otac mu je bio mrtav, majka mu je živela van Srbije, nije imao naslednika i bio je sa svih strana priteran uz zid.

„Ruski car mu je bio kum na venčanju i odobrio je brak sa Dragom, ali nije dozvolio zvaničnu postu kraljevskog para carskom dvoru u Moskvi.

„Bio je to signal za sve nazadovoljnike Aleksandrovim reżimom u Srbiji da ga ruski car ne želi na prestolu", objašnjava.

Ni u vojsci nije uživao veliku podršku, posebno posle smrti njegovog oca Milana Obrenovića, ukazuje Danko Leovac.

Unutrašnje napetosti su kulminirale sastavljanjem vlade generala Dimitrija Cincar-Markovića.

Činila su je još tri generala vojske i četiri radikala, ali niko od njih nije bio ugledni član partijskog vrha.

Bilo je to prelazno rešenje sa ciljem da se organizuju izbori u junu 1903. godine, ali umesto ka stabilizaciji, Srbija je išla ka još dubljoj krizi.

„Ti ljudi su bili gotovo nepoznati javnosti, bez autoriteta u politici i nedorasli izazovima koji su usledili mesecima kasnije", kaže istoričar Leovac.

Kralj tada nije imao podršku Radikalne stranke Nikole Pašića, kao ni „samostalaca" koje su činili odmetnuti radikali, ali ni Napredne, ni Liberalne stranke.

Pogledajte video: Prodoran huk, strah i prekid tišine na protestu 15. marta 2025.

Medijski 'rat' i državni udari 'kralja-davljenika'

Dok su se povlačili sa Terazija ka Kalemegdanu, demonstranti su nezadovoljstvo iskazali i na izlozima lokala u kojima su bili smešteni provladini listovi poput Malih novina, Sloge, Večernjih novosti, Srpske nezavisnosti i Dvadesetog veka, navodi profesorka Rajić.

Ali, bio je to tek početak medijskog obračuna dvora i neistomišljenika.

Već narednog jutra u Odjeku, opozicionom glasilu, pisalo se o „krvavom danu u prestonici" i „divljačkom napadu na omladinu".

Krivica je svaljivana na vlast i kralja, zabeležila je Rajić u biografskoj knjizi o Aleksandru Obrenoviću.

„Žrtve demonstracija su poslužile da se opravda kasnije ubistvo kraljevskog para, kao deterdžent za pranje krvavih radnji koje su usledile.

„Posle majskog prevrata liberali su govorili da je to bio 'krvavi dan' i da je kralj bio 'tiranin koji je okrvavio ruke tokom demonstracija', a da je majski prevrat bio osveta za taj dan.

„To ne odgovara istorijskoj istini", kaže profesorka Rajić.

Odgovor na krizu: 45-minutno suspendovanje Ustava

Dan posle skupa u Beogradu, kralj na krizu odgovara suspendovanjem Ustava u 11.15 uveče, izvršivši državni udar, iako je odluka bila na snazi samo 45 minuta.

Iskoristio je to vreme da raspusti Senat i Skupštinu, izmeni sastav Državnog saveta (tadašnji Vrhovni sud) i većine sudova i ukine zakone o štampi, o izborima i o opštinama, koje je zamenio novim, što je objavljeno u štampi bliskoj dvoru.

Sledećeg dana sproveo je još jedan državni udar, kojim je vratio na snagu Ustav iz aprila 1901.

Imenovao je i nove članove Senata i Državnog saveta u kojima nije bilo nijednog predstavnika najmoćnije Radikalne stranke.

Ovi „nepromišljeni potezi" vladara pokazuju koliko je bio uplašen zbog demonstracija, ali i činjenicu da „nije dobro razumeo politiku", smatra profesorka Rajić.

Kralj „više nije vladao situacijom" u zemlji, dodaje istoričar Leovac.

„Bio je davljenik koji je pokušavao da se na svaki način da izvuče iz pakla koji je nastao.

„Pokazalo se i da vlada i ministri nisu imali kapacitet za to, već je zemlji bio u tom trenutku potreban neko sa većim političkim znanjem i iskustvom", dodaje.

Ekstremni potezi kralja na kraju su se završili lošije po njega, nego po njegove političke protivnike.

Kaclerović i Tucović posle demonstracija prebegli su u Zemun, tada mesto u Austrougarskoj, „u strahu od navodne odmazde", kaže Leovac.

„Do smene dinastija i majskog prevrata bili su van zemlje", dodaje.

Istorijski izvori beleže da je Kaclerović dao izjavu u policiji, ali da on nije bio među najradikalnijim učesnicima koji su učestvovali u sukobima, naglašava Suzana Rajić.

Ni drugi nisu „ozbiljnije kažnjavani", jer je kralj bio „svestan da u toj situaciji ne sme da upotrebi represiju", dodaje.

„Niko nije pogubljen, nije bilo vanrednog stanja ili prekog suda.

„Kralj je tada već dobio dojavu da se sprema zavera u delu vojske, pa se više bavio tim problemom i bio je na korak da razotkrije zaverenike.

„Nije uspeo i završilo se njegovim ubistvom", zaključuje profesorka.

• Od 9. marta do blokada: Kako je vlast odgovarala na studentske proteste
• Šta dalje posle najvećeg studentskog protesta u Beogradu
• Opozicija predlaže 'Vladu narodnog poverenja', vlast odgovara: 'Vi nemate ničije poverenje'

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk