Dejana Vukadinović - BBC novinarka  [ BBC ]

07. 02. 2025. 07:14   >>  09:53

Kosovo: Kako se živi južno od Ibra

Tokom 78 dana, koliko je trajalo NATO bombardovanje, u selu Parteš u Kosovskom pomoravlju niko nije stradao, ali se svakodnevni život drastično promenio.

Seoskim drumom prođe tek po neki automobil, dok u okolnim njivama jedan usamljeni traktor jezdi poljem.

Nekoliko omanjih zadruga je zatvoreno, pod ključem je i ambulanta, sveže okrečena.

„Sve je teže i teže, nema opstanka, mladi odlaze, ostajemo mi stariji, nema ovde života.

„Ljudi čekaju, niko više i ne zna šta se čeka, dokle se čeka", govori Zlatko Vasić, meštanin sela Parteš na Kosovu, za BBC na srpskom.

Prošlo je četvrt veka od NATO bombardovanja Jugoslavije, sedamnaest godina otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost, ali posledice nerešenih problema Beograda i Prištine vidljive su svuda.

Parteš je na 20 kilometara od Gnjilana, odakle su bežali i Albanci i Srbi, dojučerašnji susedi.

• Slučaj Panda: Četvrt veka ćutanja o ubistvu šest mladića u Peći
• Koliko je manje Srbije na Kosovu
• Dve decenije martovskog nasilja na Kosovu koje je menjalo živote i politike

Tokom 78 dana, koliko je bombardovanje trajalo, u ovom selu Kosovskog pomoravlja niko nije stradao, ali se svakodnevni život drastično promenio.

Sedamsto Srba, koliko meštani tvrde da ih je danas u selu, ima i srpska i kosovska dokumenta, plaćaju račune komunalnim službama Kosova, a evro je jedina valuta.

„Kod nas ti je sve duplo, dupla dokumenta, dupli život", kaže 64-godišnji Vasić za BBC na srpskom.

U ovom selu ni pre sukoba nije bilo albanskih stanovnika, kao ni danas, podaci su ranijih popisa.

Pošto su rafovi u omanjim prodavnicama prazni, za osnovne namirnice Partešani moraju u Gnjilane, gde je od 17.000 Srba, koliko ih je bilo pre 1999, ostalo nekoliko desetina.

'Poštovali smo se'

Šćućuren između dva brda, Parteš se pruža u dolini reke Binačke Morave.

Do sela se stiže kombijem iz Niša, koji saobraća radnim danima dva puta dnevno, u oba smera, a vikendom samo jednom, uveče.

Posle administrativnog prelaza Končulj, smenjuju se livade i kuće na kojima se vijore albanske i kosovske zastave.

U Gnjilanu je i pre sukoba živelo većinski albansko stanovništvo, a i danas su nazivi

ulica i institucija isključivo na albanskom.

Zlatko Vasić je godinama u Gnjilanu radio kao vatrogasac.

U njegovoj jedinici bilo je pet Srba i šest puta više Albanaca, ali „nikada se nije desilo da se nekom opsuje majka".

„Živelo se dobro, poštovali smo se", seća se 65-godišnji Vasić.

Prema podacima Hjuman rajts voča, tokom bombardovanja, Miloševićeve bezbednosne snage proterale su više od 850.000 Albanaca sa Kosova.

Kada se po završetku NATO bombardovanja sa Kosova povukla srpska vojska i policija, za njima su krenule i hiljade srpskih civila, u strahu od odmazde albanskog stanovništva zbog počinjenih zločina.

Među onima koji su ostali su Miroslav i Draginja Jovanović.

„Bilo je tenzije, ali ne i straha, mi smo i pre bombardovanja živeli normalno, kretao si se gde god da si hteo i kad god si hteo", priča Jovanović koji je tada živeo i radio u Gnjilanu.

Njegova supruga Draginja i danas pamti kolone Albanaca iz okolnih sela kako se slivaju drumom.

„Vidimo najlone, stvari i mi plačemo. Običan narod je taj koji strada.

„'Tako su i naša deca odlazila', 'ni oni nemaju mir' pomišljala sam, ali neki Albanci su se posle i vratili, a naši nisu", priča za BBC na srpskom.

'Balkan ti je proklet'

Tokom 78 dana NATO bombardovanja, Jovanovići su sve vreme bili u Gnjilanu.

Potpisivanjem Kumanovskog sporazuma u junu 1999, sukob je završen, a međunarodne snage predvođene NATO trupama (KFOR) raspoređene su na Kosovu, zadužene za bezbednost.

„Nisi smeo da ideš u grad bez pratnje KFOR-a.

„Kola parkiraš u ulici gde ima Srba", seća se Draginja.

Nekoliko meseci po povlačenju srpskih jedinica sa Kosova, Jovanovići su napustili Gnjilane.

Bili su među poslednjim srpskim porodicama koje su se iselile iz zgrade u kojoj su živeli.

„Nesigurnost je bila svuda. Plašili smo se, čuješ svašta. Bilo ne ponovilo se.

„Balkan ti je proklet. Rat ne donosi dobro, samo zlo i obe strane su stradale, a mnogo mržnje se stvorilo među Srbima i Albancima", kaže ona za BBC na srpskom.

Sa dve torbe u zoru, krenuli su ka obližnjem Partešu, rodnom selu njenog supruga.

Strah i napetost zavladali su parteškim sokacima.

„Deca idu u školu, a ti strepiš svakog dana. Ako se zatekneš u susednom selu kad padne mrak, ne vraćaš se, ostaješ tu gde si.

„Sin i ćerka su fakultete posle završavali u Kosovskoj Mitrovici, a tamo ludilo, brineš i moliš se da bude sve kako treba", prepričava Zlatko Vasić prve godine po završetku bombardovanja.

A nije uvek bilo tako.

'Sve je vrvelo od ljudi'

Zlatko ponosno priča o rodnom mestu koje je nekada imalo više od hiljadu domaćinstava, kulturno-umetničko društvo, tri srednje i jednu osnovnu školu.

„Sve je vrvelo od ljudi", govori setno.

Na igranke su 1980-ih dolazili i stanovnici susednih mesta, biciklom ili pešice.

Slava, tradicionalni srpski običaj, obeležavala se tri dana, a muzika nije prestajala.

Većina meštana Parteša je do 1999. radila u nekoj od fabrika u Gnjilanu.

„Imali smo kafiće, kafane, restorane, slobodno smo se kretali.

„Ljudi se sada plaše, živi se kao u getu, mlađih gotovo i da nema, sve je otišlo", kaže Vasić, pridržavajući se za jednu od limenih klupa pored seoskog puta.

Kako je Parteš postao opština?

Opštinu Parteš danas čine tri okolna sela, ali je administrativna zgrada u susednom Pasjanu, gde se vade lična dokumenta - kosovska.

Poput Gračanice, Klokota i Novog Brda, mesta sa većinskim srpskim stanovništvom na Kosovu južno od reke Ibar, i Parteš je 2010. godine dobio status opštine po planu izaslanika UN za Kosovo Martija Ahtisarija.

Plan je podrazumevao integraciju svih većinskih srpskih mesta u kosovske institucije i društvo, ali nije sve prolazilo glatko.

Srbi koji žive južno od reke Ibar su prihvatili nova pravila, ali oni na severu Kosova, u Kosovskoj Mitrovici, Zubinom Potoku, Zvečanu i Leposaviću, nisu pristajali sve do 2013. i potpisivanja Briselskog sporazuma, kojim je predviđeno formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO).

Ali ZSO do danas nije osnovana.

Otvoreni problemi Beograda i Prištine još traju, iako su u međuvremenu postignuta još dva sporazuma.

O politici se u Partešu gotovo i ne razgovara.

„Ma šta ima više i da pričaš o tome, kada se politika umeša sve propadne", ogorčen je Vasić.

Poznato, a opet drugačije

Poput mnogih suseda iz Parteša, i Jovanovići odlaze u Gnjilane u nabavku, jer su seoske prodavnice sve praznije.

„Kupuješ na veliko, za mesec dana, voće, povrće, ličnu higijenu, šta ćeš, moraš, nemaš gde drugde", priča Jovanović.

Bilo je i straha, posebno prvih godina po završetku sukoba.

„Ideš poznatim ulicama, a opet sve je drugačije, a i mlađi ne znaju srpski", kaže Draginja.

U Gnjilane odlazi i Zlatko Vasić.

Nema incidenata, ali „ne ponašaš se kao ranije, a i nemaš izbora", kaže.

„Tamo ima i dalje starih Gnjilanaca Albanaca, neće niko da te dira.

„Kod crkve možeš da sretneš i nekog Srbina, a sve su to stariji ljudi, gde pa oni da idu", sleže ramenima.

• Tri tačke nove runde napetosti na Kosovu
• Zašto je važan most na reci Ibar u Kosovskoj Mitrovici
• „Ni živ, ni mrtav": Žene sa Kosova već 25 godina tragaju za nestalima

'Dok on dođe, ti umreš'

U jednoj od retkih prodavnica u Partešu na proizvodina su zalepljene rukom ispisane cene u evrima.

Evro je već godinama zvanična valuta na Kosovu, ali je u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom moglo da se plaća u dinarima - bar nezvanično.

Sada je zabranjen, a zaprećene su i novčane kazne ako se dinari nađu u kasi.

Oko 100.000 ljudi ima dinarska primanja danas na Kosovu, najviše penzioneri, piše KosSev.

„Ako te uhvate, kazna, šta ćeš, nema više dinara", govori Veljko Stojanović, vlasnik jedne od retkih prodavnica u Partešu.

Prošlo je podne, a tek su dve mušterije ušle u skromnu radnju.

Ukidanjem dinara, Jovanovićima se život dodatno zakomplikovao.

Po penziju sada moraju u Vranje ili Bujanovac, na jugu Srbije, udaljenim od Parteša oko 60 kilometara.

„Uzimali smo penziju u pošti nadomak kuće, plaćao sam komunalije, nije te bolela glava", kaže Miroslav ogorčeno.

Zbog narušenog zdravlja, čeka da im se nakupi penzija, pa sa komšijom ide da pokupi novac, jer ne može više ni da vozi.

Osim namirnica, u Partešu nema više ni potpune zdravstvene nege.

Nedavno obnovljena ambulanta vikendom ne radi.

Miroslav je pre nekoliko godina preživeo moždani udar i kreće se uz štap i hodalicu.

Svakog dana pije 13 lekova, a seoska apoteka je oskudno snabdevena.

„Za teže bolesti ideš u obližnje Laplje selo, ali i tu čekaš da dođe specijalista iz Niša, Vranja, Mitrovice, Beograda, a dok on dođe možeš da umreš", kaže Draginja.

Nedavno je na putu Parteš - Gnjilane otvorena privatna ambulanta.

Rade samo Albanci, ali pričaju srpski.

„Miroslavu je bilo baš loše, vodili smo ga tamo, šta ćeš, platiš, samo da bude dobro", kaže.

'Najbolje se osećam ovde, među pašnjacima'

U centu sela, desno od kružnog toka, sa napuštene zgrade ljušti se fasada braon boje.

Na stubu je ćiriličnim slovima ispisano - Prevoz do Gračanice i Kragujevca - svakog dana, ali „ne saobraća odavno", kaže Zlatko.

Kuće su uglavnom napuštene.

„Ovde neće biti bolje.

„'Ovaj umro', 'ovom šest meseci', 'sad će godinu dana', 'idemo na parastos' - to su ti glavne priče", kaže setno, gaseći cigaretu o beton.

Ode i on kod rodbine, ali već deseti dan hoće da se vrati.

„Najbolje se osećam ovde, među pašnjacima. Sve znam kad je šta napravljeno.

„Nije problem i da naučim strani jezik, odem u Nemačku, Švajcarsku, ali tamo ću uvek biti stranac", misli Zlatko.

Zastaje i umesto nove rečenice, i rukom pokazuje ka prostranim livadama.

Prošlo je deset uveče.

Neprijatnu tišinu prekida sredovečni muškarac pored mene ispod limene nastrešnice autobuskog stajališta.

„Rekli su da će da stići oko deset", kaže mi.

„Šta ako ne dođe?", pitam ga.

„Ma hoće, nego nekad okasni, ali čekaš, moraš, mi smo navikli na čekanje, bolje ti da čekaš, on tebe sigurno neće".

Autobus stiže.

Farovi obasjavaju stajalište, i niko ne silazi.

Sedamnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

• Kako žive manjine na Kosovu i zašto retko ko tu vidi budućnost za decu
• Jedan dan u Zvečanu: BBC na severu Kosova dve nedelje posle najnovijih sukoba
• Kako su politika i istorija zaplele kolo na Kosovu

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk