Nataša Anđelković - BBC novinarka  [ BBC ]

03. 02. 2025. 09:21   >>  10:52 1

Hrvoje Klasić: Studentski protesti u Srbiji veći od onih 1968.

U poređenju sa 1968. - kada je pokrenut prvi masovni, politički protest u socijalističkoj Jugoslaviji, aktuelni studentski bunt u Srbiji je značaniji i veći, ocenjuje hrvatski istoričar.

Svakih 30 godina u Srbiji se dešavaju studentski protesti društveno i politički obojeni.

I tako već čitav vek.

Mladi komunisti i ilegalci tridesetih godina 20. veka tražili su da se stane na put fašizmu i represiji vlasti, zatim su tokom junskih gibanja 1968. akademci priželjkivali više socijalizma i jednakosti, a devedesetih su se studenti u Srbiji borili protiv režima Slobodana Miloševića.

Studenti u Srbiji već dva meseca blokadama univerziteta i protestima zahtevaju suštinske promene u društvu, uz podršku desetina hiljada građana.

Čak i u poređenju sa 1968. godinom - kada je pokrenut prvi masovni, politički protest u socijalističkoj Jugoslaviji, aktuelni studentski bunt u Srbiji je sadržajno bogatiji i veći, ocenjuje hrvatski istoričar Hrvoje Klasić.

Prednjače u trajanju i masovnosti, ali i efektima.

„Posledice i uspesi su već sad puno veći u odnosu na 1968.

„Nekoliko ministara je smenjeno, pala je Vlada, uhapšeni su neki ljudi, već to su velike promene", kaže u razgovoru za BBC na srpskom.

Toliko nisu uspeli ni zagrebački studenti 1971. tokom Hrvatskog proleća, kao ni u Srbiji devedesetih godina, podseća profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu.

„Ovi su autentični, iskreniji i možda je baš zbog nevinosti i naivnosti njihov uspeh veći", kaže Klasić.

• Kako je Titov govor zaustavio junska gibanja 1968. u Jugoslaviji
• Dan kada je Srbija bila na ivici građanskog rata
• Hrvatsko proleće: Buđenje nacije koje je uzdrmalo Jugoslaviju

Savremena demokratska društva naviknuta su na proteste i u Srbiji su oni već godinama gotovo svakodnevica, ali je to bilo sasvim neočekivano u socijalističkoj Jugoslaviji, a kažnjivo u kraljevini.

Studenti koji su sredinom tridesetih godina štrajkovali zbog nejednakosti i obespravljenosti, borili su se u sasvim drugačijim okolnostima.

Komunistička partija koju su pojedini sledili u to vreme je već 15 godina zabranjena i članstvo se kažnjavalo zatvorom, a nekad i smrću.

„Oni nisu tada napravili ništa bitno, ali su učvrstili prekaljene komuniste, poput Milovana Đilasa, da istraju u borbi, što im je dalo snagu i organizacijska iskustva koje će iskoristiti u Drugom svetskom ratu".

• Kako je vlast u Kraljevini Jugoslaviji izolovala komuniste u političke logore
• „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio": Milovan Đilas - priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
• Moša Pijade - kad revolucija pobedi slikarstvo

Koliko se razlikuju studentski protesti od onih '68?

Tri decenije kasnije, Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju vode komunisti i zato su studenti koji se borili protiv takozvane crvene buržoazije 1968. „apsolutno sve šokirali - i roditelje i vlasti", kaže Klasić.

„Očekivala se kritika od kapitalističkog Zapada ili Sovjetskog Saveza, Kine i Albanije, ali ne od vlastite dece", dodaje autor knjige Jugoslavija i svet 1968.

Trajali su ukupno nedelju dana i imali su ideološku i političku platformu koju su postavili profesori, kao ideolozi, ali i učesnici.

Naslanjali su se na ideje Praksis filozofije koja je kritikovala društvo, naglašavajući razliku između teorije – onoga što piše u dokumentima i prakse socijalizma – onog što jugoslovenski studenti vide oko sebe.

„Oni su smatrali da je program Saveza komunista dobar, ali su ga političari izneverili i krivi su što se ne sprovodi, nisu tražili promene uređenja, već promene unutar postojećeg režima.

„To ih je razlikovalo od kolega u Francuskoj i Americi koji su tražili da se napusti kapitalizam i ide ka socijalizmu", kaže Klasić.

Aktuelni protesti u Srbiji nemaju jasnu ideološku obojenost, ali studenti traže korenitu promenu postojećeg sistema – od vrha ka dnu.

Razlikuje se i odnos prema autoritetu, kaže Klasić, dodajući da su studenti 1968. nosili Titove slike, jer se cenio njegov ugled u svetu, ali i ratu, kao i uspeh na domaćem planu - da narode koji su se „međusobno klali i stavljali u logore drži na okupu i u miru tada već 20 godina".

U takvom nedemokratskom društvu nije ni bilo moguće biti javno protiv Tita, dodaje.

„A Tito se ponašao vrlo mudro, ćutao je sedam dana, nije se izjašnjavao i onda je sačekao pravi trenutak i odabrao prave reči.

„Uspeo je da uveri studente, rekao bih da je uspeo i da ih zavede, i oni su se povukli posle njegovog govora", kaže istoričar.

Neki od studenata su planirali da nastave proteste na jesen, ali se tog leta desio napad Sovjetskog Saveza na Čehoslovačku, te se odustalo iz straha da ne napadnu i Jugoslaviju.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, pak, već prvim nastupima posle protesta pokazao da mu je bitnija vlast i da je bitniji sam sebi, nego glas naroda, ocenjuje profesor.

„Tito je znao proceniti glas naroda i kako sa masama delovati, Aleksandar Vučić zna isključivo sa masama koje mu aplaudiraju i uzdižu njegov kult ličnosti.

„Sa onima koji misle drugačije on ili ne želi pričati ili ih omalovažava i naziva ih neprijateljima i izdajicama".

Kada je Beograd 24. januara bio blokiran protestima srednjoškolaca i studenata, Vučić je organizovao skup pristalica u Jagodini, a sedam dana kasnije dok su hodali ka Novom Sadu i blokirali tri mosta na Dunavu, boravio je u Rasinskom okrugu i razgovarao sa meštanima.

Slične metode - plenumi i nema vođe protesta

Kada se uporede protesti 1968. i aktuelni, postoje sličnosti posebno u formi protesta.

„Ponavljaju se obrasci koji su uspostavljeni u Americi i Francuskoj šezdesetih godina, tu su plenumi – direktna demokratija, predavanja i protestni marševi.

„U Jugoslaviji 1968. studenti doslovno kopiraju taj model, zatvore se na fakultetima, zabarikadiraju se i onda svako ima pravo da govori, nema vođe, nego se naglašava kolektivna volja", opisuje Klasić.

Već u prvom mesecu blokada fakulteta, srpske vlasti i mediji bliski njima su u ovim, kako ih istoričar naziva, univerzalnim oblicima protesta, navodno pročitali „blokadnu kuharicu", što je naziv priručnika hrvatskih studenata Filozofskog fakulteta iz 2009. godine.

To je korišćeno kao dokaz uplitanja stranih službi, posebno hrvatske u proteste u Srbiji, o kojima zvaničnici gotovo svakodnevno govore, a čak je nekoliko državljana Hrvatske proterano iz zemlje.

„A stvar je vrlo jednostavna, studenti su samo popisali kako izgleda organizacija jednog studentskog protesta, ali to je kao da sindikat u Beogradu prepiše kako sindikalci Renoa u Francuskoj vode štrajk i onda kažu da su uticali jedni na druge", kaže profesor iz Zagreba.

Preklapanje protesta od pre 60 godina i danas je što su oba puta okidač bili naizgled izolovani događaji koji su samo ogolili šire nezadovoljstvo.

Povod za prvu veliku pobunu jugoslovenske omladine u Beogradu bila je tuča s policijom prilikom ulaska na muzičko-zabavni događaj, a 2024. je to bio pad nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu kada je poginulo 15 ljudi, a dvoje teško povređeno.

• Dva meseca blokada fakulteta u Srbiji: Studentski dnevnik
• Kako je „žrtva studentske solidarnosti“ postala simbol beogradskih akademaca
• Svetozar Vukmanović Tempo: „Iskreno je ostao revolucionar i to ga je možda koštalo karijere"

I studentima 1968. stizala je podrška od kulturnih radnika – Desanke Maksimović, Branka Ćopića, glumaca Dragomira Bojanića Gidre i Steve Žigona, mada je ona danas daleko brojnija.

Međutim, tada nisu uspeli da privuku radnike, jer bi pobuna radničke klase za vlasti Jugoslavije „bio doista kraj", napominje Klasić.

„Studenti 1968. nisu izašli sa fakulteta, jer su tu znali da su sigurni zbog autonomije univerziteta.

„Onog trenutka kad su 2024. i 2025. izašli na ulice Beograda i drugih gradova, njima se pridružila masa običnih građana, ali i skupine struka - advokati, profesori, lekari", ukazuje istoričar na razlike.

Nedostatak izlazne strategije i uloga opozicije

Zajedničko brojnim studentskim protestima je da priželjkuju dubinske promene, ali nemaju jasnu izlaznu strategiju.

„Kroz istoriju se pokazalo da ni u svetu, ni u Jugoslaviji ni 1968, ni 1971. u Zagrebu nisu imale neke rezultate koji bi bili u skladu sa onim što su studenti želeli.

„Koliko god i sad studentski zahtevi delovali konkretno, oni su vrlo opšti, da bi se ispunili moralo bi se promeniti srpsko društvo - politika, pravosuđe, mediji, a to je vrlo teško ostvariti", kaže Klasić.

Izlazna strategija zato i jeste najveći problem protesta u Srbiji, dodaje.

„Titov govor i podrška studentima dala je mogućnost win win situacije, studenti su rekli 'okej, nije nas pohapsio, nije nas poubijao, dao nam je za pravo', a Tito nit je koga smenio, niti je nešto napravio.

„U Srbiji je to teško da se desi".

Ispunjavanje zahteva bi danas značilo da Vučić i režim koji predvodi napuste političku scenu u Srbiji, a to nijedan političar ne želi da uradi, dodaje.

Istvremeno opozicija se, na zahtev studenata, zasad drži podalje od protesta.

Pre tri decenije ove skupine su bili saveznici.

Devedesetih su stranke opozicije barabar sa studentima vodile proteste i uspele su da naprave koaliciju i zajednički pobede Miloševića, uprkos ogromnim razlikama.

Kvalitet i snaga studenata su danas obrnuto proporcionalni moći srpske opozicije, kaže Klasić.

„Problem je što opozicija nema ni ulaznu strategiju, kako da se uključi u celu priču, da ne kontaminira studente, a da ipak pokažu javnosti za šta mogu da glasaju jednog dana", kaže Klasić.

Moguće da bi studenti sa zajedničkom listom sada postigli uspeh na izborima, ali oni to ne žele.

„To su mladi ljudi koji imaju 19 ili 20 godina, pred kojima je život i najlepše vreme studiranja i zašto bi oni preuzimali teret da srpsko društvo spašavaju".

Vučićeva tri scenarija

Istorijski gledano, Vučić je imao tri opcije kako da bez upotrebe sile odgovori na proteste, ocenjuje Klasić.

„Jedan scenario je uprskao odmah, a to je Titov – da se obrati, prizna grešku i obeća da će popraviti, što je omalovažavanjem već propustio.

„Drugi je Slobodana Miloševića, s početka 2000. kada je predsednik na kraju morao prihvatiti studente koji su izašli na ulicu i pristati na rezultate izbora, ali taj scenario je u konačnici doveo do njegovog hapšenja i odlaska u zatvor", kaže istoričar.

Studentske demonstracije protiv Miloševićevog režima, predvođene opozicijom, trajale su sa prekidima od 1996. godine, kada su počele optužbe da je vlast pokrala izbore.

Devedesete su u Srbiji obeležili ratovi na prostoru bivše države, kao i sankcije i nemaština.

U takvim okolnostima, na studentskim protestima dolazilo je i do sukoba sa policijom, vlast je odgovarala i organizovanjem kontramitinga, a politička previranja su dostigla vrhunac 5. oktobra 2000. kada je konačno pao Miloševićev režim.

Već sledeće godine, Milošević je uhapšen i isporučen u Međunarodni krivični sud za Jugoslaviju u Hagu, gde je bio optužen za genocid i ratne zločine na Kosovu, ali je preminuo pre presude.

Treći scenario koji bi Vučić mogao iz istorije da iskoristi je manevar francuskog predsednika Šarla de Gola iz maja 1968. godine, posle burnih demonstracija i protivljenja ratu Vijetnamu, kaže Klasić.

„De Gol je mesec dana gledao kako Pariz gori, doslovno, kako protestuju i studenti i radnici, nije znao kako će se to završiti.

„Počelo je štrajkom đubretara i na ulicama su bile po tri metra visoke naslage smeća, u toplim majskim danima, te je sve skupa smrdelo i stvaralo velike probleme".

Kad je video da su se demonstranti zamorili, raspisao je izbore i ostao na vlasti.

„De Gol je dočekao trenutak i rekao 'vi mislite svoje, ja svoje', sazvao vanredne izbore i do nogu potukao opoziciju", zaključuje Klasić.

Kada Skupština Srbije konstatuje ostavku premijera Miloša Vučevića, rok je da se u narednih mesec dana formira nova vlada ili raspišu vanredni izbori.

Šta god da bude epilog protesta, „srpski studenti su osvetlali obraz njihovoj generaciji puno dalje od granica Srbije", kaže Klasić.

I tu vidi sličnost sa 1968. kada su mlade doživaljavali nezainteresovanim za partizanske bitke - Sutjesku i Neretvu, ali su pokazali suprotno, dodaje profesor koji radi sa ovim generacijama koje su mnogi otpisali kao nezainteresovane za sve, osim virtuelnog života.

„Studenti u Beogradu su nam održali lekciju da se na njih može i mora računati, da su vrlo artikulisani, usredsređeni, originalni i inventivni, oduševilo me to.

„Ne ulazeći u to da li su pravu ili ne, svakom ko učestvuje biće to u biografiji jedna od najsvetlijih tačaka".

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk