- Hronika
- Kolumne
-
Radio
- Izdvajamo
-
Emisije
- Novosti dana
- Dokumentarni program
- Pop top
- Europuls
- Zrno po zrno
- Radio ordinacija
- Kulturna panorama
- Zelena priča
- Epoleta
- +382
- Spona
- Svijet jednakih šansi
- Matica
- Život po mjeri čovjeka
- Link
- Izokrenuti svijet
- Koracima mladih
- Moja profesija je...
- Sportski program
- Kulturno-umjetnički program
- Koracima prošlosti
- Naučno-obrazovni program
- Muzički program
- RCG
- R98
- Programska šema
- Trofej Radija Crne Gore
- Frekvencije
- Radio drama
29. 12. 2024. 13:20 >> 30. 12. 2024. 12:27
Američki grad u kom po zakonu morate posedovati vatreno oružje
Keneso američkoj državi Džordžija je prvi grad u Americi gde je zakonom propisano da morate nositi pištolj
Keneso, u saveznoj državi Džorždiji, ima sva obeležja kako čovek zamišlja gradić na američkog Jugu.
Miris pečenih kolačića širi se iz pekare Hanisakl biskits end bejkeri dok odjekuje kloparanje obližnjeg železničkog voza.
To je ono mesto na kom mladenci ostavljaju rukom ispisane poruke zahvalnosti u kafaterijama, hvaleći „ugodnu" atmosferu.
Ali postoji još jedan aspekt Kenesoa koji bi neke mogao da iznenadi – gradski zakon iz osamdesetih zahteva od stanovnika da poseduju oružje i municiju.
„Nije to kao da idete okolo i nosite ga na bedrima kao na Divljem zapadu", kaže Derek Isterling, gradonačelnik već treći uzastopni mandat i samoproklamovani „penzionisani pripadnik ratne mornarice".
„Nećemo vam kucati na vrata i reći: 'Dajte da vidimo vaše oružje.'"
Zakon o oružju Keneosa jasno navodi: „Da bi pružila i zaštitila sigurnost, bezbednost i generalnu dobrobit grada i njegovih stanovnika, svaka glava domaćinstva koja živi u gradskim okvirima mora da poseduje vatreno oružje, zajedno sa municijom."
Stanovnici sa mentalnim ili fizičkim invaliditetom, osuđenici za teška krivična dela ili oni kojima to vera zabranjuje izuzeti su od ovog zakona.
Prema saznanju gradonačelnika Isterlinga, i više drugih lokalnih zvaničnika, nije bilo krivičnih gonjenja niti hapšenja zbog kršenja Člana II, Paragraf 34-21, koji je stupio na snagu 1982. godine.
I niko sa kim je razgovarao BBC nije mogao da kaže šta bi bila kazna kad bi se ustanovilo da kršite ovaj zakon.
Ipak, gradonačelnik insistira da to „nije simboličan zakon".
„Ne radim stvari samo predstave radi."
- Zašto je američka lobi grupa za oružje NRA toliko moćna?
- Kako Amerikanci menjaju stil života zbog straha od masovnih pucnjava
- Zašto Amerikanci toliko vole oružje
Za neke, zakon je izvor ponosa, posveta gradskom prihvatanju kulture oružja.
Za druge, to je izvor sramote, stranica u poglavlju istorije preko koje bi najradije prešli.
Ali glavno uverenje među građanina u vezi sa zakonom o oružju je da održava Keneso bezbednim.
Mušterije koje jedu picu na parče u lokalnoj piceriji kažu: „Ako ništa drugo, kriminalci treba da se zabrinu, zato što ako provale u vaš dom, a vi ste tamo, ne znaju šta imate kod sebe."
Nije bilo ubistava u 2023. godini, prema podacima policijske službe Kenesoa, ali su zato bila dva samoubistva vatrenim oružjem.
Blejk Vederbi, čuvar Kenesoove prve baptističke crkve, ima drugačije mišljenje o tome zašto su nasilni zločini tako malobrojni.
„U pitanju je stav prema oružju ovde u Kenesou koji spušta stopu zločina vatrenim oružjem, a ne oružje samo", kaže Vederbi.
„Nije važno da li je to pištolj, ili viljuška, ili pesnica, ili cipela sa visokom štiklom. Mi štitimo sami sebe i naše komšije."
Pet Feris, koji je postao gradski odbornik u Kenesou 1984. godine, dve godine nakon što je usvojen zakon, rekao je da je zakon nastao kao „politički stav više nego bilo šta drugo"
Nakon što je Morton Grouva u Ilinoisu postao prvi američki grad u kom je zabranjeno vlasništvo nad oružjem, Keneso je postao prvi grad koji je to izričito zahtevao, završivši u vestima širom zemlje.
Kolumna u Njujork tajmsu iz 1982. godine opisala je zvaničnika Kenesoa kao „žovijalne" u vezi sa usvajanjem zakona, ali je istakao da „jenki kriminolozi" to nisu.
Časopis Penthaus je objavio priču o ovome na naslovnici sa rečima Oružani grad SAD: Američki grad u kom je ilegalno ne posedovati oružje odštampanim preko slike plavuše u crnom bikiniju.
Slični zakoni o vatrenom oružju usvojeni su u još najmanje pet gradova, među njima u Gan Barel Sitiju, u Teksasu, i Virdžinu, u Juti.
Za 40 godina otkako je izglasan ovaj zakon u Kenesou, Feris kaže da je njegovo postojanje uglavnom izvetrilo iz svesti građana.
„Ne znam ni koliko ljudi zapravo zna da taj zakon postoji", kaže on.
Iste godine kad je zakon o vatrenom oružju stupio na snagu, rođen je Vederbi, čuvar crkve.
On se priseća detinjstva u kom bi njegov otac u polušali govorio: „Ne zanima me da li ti se ne sviđa oružje, to je zakon."
„Učili su me da ako si muškarac, moraš da poseduješ oružje", kaže on.
On danas ima 42. godini, ali je prvi put pucao iz oružja sa 12 godina.
„Skoro sam ga ispustio koliko me je uplašio", kaže on.
Vederbi je u jednom trenutku posedovao više od 20 primeraka vatrenog oružja, ali kaže da sada nema nijedno.
Prodavao ih je tokom godina – među njima i komad koji mu je otac ostavio u amanet kad je umro 2005. godine – da bi pregrmeo teška vremena.
„Benzin mi je bio potrebniji od oružja", kaže on.
Jedno mesto na koje je mogao da ode da bi prodao vlastito vatreno oružje bila je prodavnica oružja Dirkrik locirana u glavnoj ulici u Kenesou.
Džejms Rejban (36) radi u prodavnici oružja otkako je završio srednju školu.
To je porodični posao, kaže on, koji su pokrenuli njegov otac i deda, od kojih obojica mogu da se zateknu tamo danas; njegov tata pozadi kako restaurira oružje, a njegov deda na tremu ispred kako se opušta u stolici za ljuljanje.
Iz očiglednih razloga, Rejban je ljubitelj Kenesoovog zakona o oružju.
Dobar je, naime, za posao.
„Kul stvar u vezi sa vatrenim oružjem", kaže on s iskrenim oduševljenjem, „jeste da ga ljudi kupuju za samoodbranu, ali mnogi od njih ga vole kao nekakvo umetničko delo ili bitkoin – kao redak i vredan predmet."
Među desetinama i desetinama oružja koja vise na zidu za prodaju nalaze se i sačmarice dvocevke na crni barut – slične musketi – kao i nekoliko vinčesterki „kakve se više ne prave" iz 19. veka.
U Kenesou obožavanje oružja je dalekosežno i ide dalje od vlasnika prodavnica oružja i sredovečnih muškaraca.
Kris Velš, majka dve tinejdžerke, ne krije da poseduje vatreno oružje.
Ona lovi, članica je kluba ljubitelja oružja i puca na lokalnom strelištu sa svoje dve devojčice.
„Vlasnica sam oružja", priznaje ona, navodeći lični inventar u koji spadaju „ruger ručni pištolj, bereta, glok i pet-šest sačmarica."
Međutim, Velš nije ljubiteljka zakona o oružju u Kenesou.
„Sramota me je kad čujem da ljudi pričaju on tom zakonu", kaže Velš.
„To su samo stari običaji Kenesoa kojih se ljudi drže kao pijan plota."
Ona bi volela kad bi se ljudi sa strane kad pomisle na njen grad setili parkova, škola i vrednosti zajednice – a ne zakona o oružju „zbog koga je ljudima neprijatno".
„Keneso je mnogo više od toga", kaže ona.
Gradska odbornica Medlin Oročena slaže se da je zakon „nešto što bi ljudi voleli da se ne razglašava toliko unaokolo".
„To je samo mali istorijski kuriozitet o našoj zajednici.", kaže ona.
„Stanovnici će ili prevrnuti očima pomalo ga se stideći ili će mu se smejati."
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk