wполо.ме [ И.Ш. ]

23. 05. 2023. 12:50   >>  12:51

ПОРОДИЧНИ СПОРТ

Ватерполо у генима: Славни очеви и њихови насљедници

Ако се за неки спорт у Црној Гори може рећи да је породични, онда је то ватерполо. Посебно у Kотору и Херцег Новом, љубав према лопти и води се преноси генерацијама, а могло би се рећи да је у генима. У нашој У 17 селекцији чак седам дјечака су синови познатих и великих играча, освајача медаља са највећих такмичења.

Срђан Јановић је у ватерполо свијет ушао уз оца Николу, дугогодишњег капитена “ајкула”, али и стрица Млађана.

“Kао неко ко је одрастао уз утакмице оца и стрица и уз све успјехе наше репрезентације некако је било логично да ватерполо буде мој избор. Навијајући за оца, који је као капитен предводио нашу репрезентацију, а која је тих година била међу најбољим на свијету, навело ме је да уђем у те воде са жељом да једног дана и ја поносно слушам химну моје државе, да са својим тимом достигнем те резултате и висине”, каже Срђан.

„Слушао сам разне приче, од тога како је мој отац почео да се бави овим спортом, све до освајања сребрне медаље на Европском првенству. Нисам га, међутим, гледао на професионалном нивоу, јер још нисам био рођен”, каже Тадија Матијашевић, син Синише Матијешевића.

Слична је прича и осталих младих “ајкула”, одрастање уз ватерполо имало је пресудан утицај на њихов избор, али не уз инсистирање породице.

“Никола ме никада није оптерећивао ватерполом, нити је имао жељу да утиче на мој избор којим ћу се спортом бавити”, каже Срђан Јановић.

“Отац је желио да се бавим било којим спортом. Прво сам пробао џудо, али сам се убрзо пребацио на пливање, а потом на ватерполо”, прича Радивој Радановић, син Петра Радановића.

Да породична традиција јесте важна, али да је љубав према ватерполу, ипак, пресудна говори примјер Данила Рајевића, чији је отац Драган био прослављени голман.

“Са шест година сам почео да тренирам у Kатару, али из здравствених разлога, двије године касније, забрањено ми је да улазим у базен. Остао сам у спорту и тренирао косарку, али жал за ватерполом је остала. Стасајући сам ојачао и прије двије године се вратио омиљеном спорту”, каже Данило, који је сада члан Новог Београда.

Жеља сваког оца је да његови насљедници буду успјешнији од њега, бољи - у свему. А имати успјешног и славног родитеља често може да буде и терет на леђима младих играча.

“Јесте терет, јер је мој отац био велики играч, па се и од мене очекује доста, али је и мотивација да досегнем још већи ниво. Његов успјех ме подстиче да још више радим на себи да бих испунио свој потенцијал”, каже Реља, син Ненада Вуканића, некадашњег репрезентативца СРЈ.

За Страхињу Гојковића, сина Владимира Гојковића, освајача медаља са свих великих такмичења и актуелног селектора, очеви успјеси предствљају, како каже, задовољство.

“Желим да остварим много у спортској каријери, желим да будем најбољи играч свијета, а његова достигнућа су ми само један од циљева који намјеравам да пређем”, каже Страхиња.

Зато су савјети, које млади играчи у породичној атмосфери добијају у причама о ватерполу, непроцјењиви.

“Добијам и савјете и критике, попричамо послије сваке утакмице, све са циљем да бих унаприједио ниво игре”, каже Тадија Матијашевић.

“Увијек ми је значила његова подршка, а брат и ја често са њим одемо до базена, питамо све што нам није јасно или да нам покаже у базену како да изведемо неки добар потез. Прија ми се што ми никада не ствара притисак, већ о ватерполу разговарамо искључиво ако ја то желим”, каже Срђан Јановић.

“Откад сам се вратио ватерполу свакодневно причамо о мојим тренинзима. Савјети су ми јако драгоцјени и дефинитивно смо се као отац и син још висе зближили”, прича Данило Рајевић.

“Причамо пуно, мислим да је то предност, али он не жели да форсира те теме, већ углавном ја започињем разговоре о ватерполу”, истиче Страхиња Гојковић.

За младиће који тек ступају на велику сцену ватерполо је, може се рећи, и више од спорта. Свјесни су да су, на неки начин, и привилеговани, без обзира на одрицања.

“Ватерполо ми омогућава да путујем свијетом и стварам многа пријатељства, а да истовремено остварујем своје спортске снове”, кратко и у срж описује Реља Вуканић.

“Сматрам да на мој сазријевање јако утичу тимски рад и дружење са саиграчима. Путовања и нова познанства су посебно искуство”, каже Данило Рајевић.

“За мене ватерполо представља љубав према спорту и жељу за доказивањем. Важан фактор у ватерполу је добар однос и веза са саиграчима, битни су и дружење и комуникација”, истиче Тадија Матијашевић.

“За мене је ватерполо све. И велико искуство, и такмичење, и дружења и путовања”, истиче Тодор Вукчевић, син Милана Вукчевића.

А на питање које циљеве имају, одговор је идентичан - освајање медаља са Црном Гором на великим такмичењима, јер, како каже Срђан Јановић:

“Најљепши тренутак би био да се због наше златне медаље на свјетском, европском првенству или Олимпијским играма чује химна Црне Горе док смо на постољу. Мислим да је то најљепши сан сваког спортисте”.