Владимир Поповић

14. 04. 2023. 07:27   >>  07:27

У ЕМИСИЈИ ОЛИМПИЈЦИ

Катарина Булатовић: Најсрећнији и најтужнији тренутак је освајање сребра на Олимпијским играма

За Катарину Булатовић слободно се може рећи да је један од симбола црногорског, европског и свјетског рукомета. Рођена је 15. новембра 1984. године у Крагујевцу гдје је начинила прве рукометне кораке.

У богатој каријери протканој успјесима за сва времена биће упамћена та 2012. када је с Црном Гором освојила олимпијско сребро у Лондону и европско злато у Београду, што спада у ред највећих, историјских спортских подвига наше земље. Између осталог, Булатовић је освојила и четири Лиге шампиона – по једну у Слагелсеу и Ђеру и двије у дресу Будућности гдје је доживјела најблиставије и незаборавне тренутке у упечатљивом амбијенту често неосвојиве “Мораче”.

Добитница је више вриједних индивидуалних признања: за најуспјешнију спортисткињу државе, најбољег десног бека и првог стријелца Олимпијских игара, најбољег стријелца Европског првенства, вишеструког МВП-ја... Са 186 цм висине и “бомбом” у лијевој руци представљала је праву ноћну мору за противничке одбране које су често биле беспомоћне пред налетима једног од најбољих свјетских бекова. Данас ангажована је на позицији спортске директорице Црногорског олимпијског комитета и спортске менаџерке Будућности.

“За мене најсрећнији и најтужнији тренутак је освајање сребра на Олимпијским играма. Ја сам била толико тужна што смо ми ‘добили’ сребро, а не освојили злато. Пет дана послије Олимпијских игара још нијесам могла да дођем себи – како смо били близу, како то нијесмо успјели, како то нијесмо урадили... Али, у том моменту људи су ми причали да нема потребе, да је то превелик резултат, да је уопште питање да ли ће и када Црна Гора то да понови..., али, једноставно, то није долазило до мог мозга, ја сам и даље била тужна и мислила да ме само тјеше, међутим, како је вријеме пролазило, схватила сам какву смо ствар направили и тај тренутак када смо стигли из Лондона, сви ти људи који су нас дочекали, рано ујутру, на Тргу, на аеродрому, од аеродрома улице су биле пуне, људи су дјецу носили на раменима... То је сигурно слика коју никада нећу заборавити.”

На клупском нивоу Булатовић је бранила боје Будућности, Ђера, Олчима, Слагелсеа, Ростова... Ипак, наступи за подгорички клуб у чијем дресу је два пута покорила Европу (2012. и 2015.) носе посебну драж и доживљавају се битно другачије у односу на све остало.

“Сигурно да јесте самим тим што је ту била и репрезентација и то је све било наше и домаће. Будућност је клуб који је свакоме, провео овдје годину или десет, дубоко у срцу. Колико је било страних играчица, сјетимо се само Кларе Волтеринг која је овдје имала неке од најбољих тренутака у каријери и животу. Будућност је у то вријеме стварно била нешто посебно. Подгорица је живјела за овај клуб, за сваки други викенд, да дођу људи, погледају утакмицу... Никада нећу заборавити полуфинале с Ђером, живјела сам ту, у близини ‘Мораче’, кренуло је навијање, брзо сам погледала на сат, помислила да касним, шта се десило, шта сам пропустила... Навијачи су долазили чак и прије нас на утакмице, већ спремни да нас подрже и направе атмосферу, то је збиља нешто невјероватно.”

“Мислим да нико није волио да игра против Хајди Локе, то сигурно, па ни против Едуарде Аморим која ми је данас супер пријатељица, али, ето, издвајам њих двије, чак смо за Локе причали и да није баш тако фер-плеј играчица. Против ње и Аморим нијесмо вољеле да играмо, иако смо, приватно, биле у одличним односима, међутим, на терену то је била сасвим друга прича.”

По завршетку играчке каријере, Катарина је остала у спорту и рукомету са жељом да знањем, искуством и утицајем максимално помогне нашем Олимпијском комитету и Будућности и себе ту види и убудуће, што не може баш рећи за тренерски посао.

“Никада нијесам имала такву жељу, нити ту амбицију. Мислим да нијесам за то, не знам зашто, али то је неки мој осјећај. У мом животу било је довољно професионалног спорта, сви знамо колико је то тешко и шта све са собом носи. Када сте тренер, то је много теже него када сте играч, морате да припремите тренинг, имате тим од 18-20 играчица, морате све да уклопите, да буду супер расположене, да се тренинг уради како треба, много тога... тако да мислим да, ипак, нијесам тип за тако нешто. Посао који имам у Црногорском олимпијском комитету као спортска директорица нешто је што сам стварно жељела. Додуше, нико за ту жељу није знао, међутим, услиједио је позив предсједника Душана Симоновића, пар пута смо разговарали и договорили сарадњу на обострано задовољство. Вјерујем да могу много да помогнем и научим и драго ми је што ми се на тај начин остварила жеља да останем у спорту.”

“Дјеца, ако воле спорт, било који, треба томе максимално да се посвете и сигурно да ће успјети. Труд се на крају увијек исплати. Полазим од себе - нијесам била нешто превише талентована, имала сам лијеву руку, касније и висину и то је то, али крваво сам радила, вољела сам да тренирам и то се исплатило. Била сам једна од најбољих, на шта сам веома поносна.”

Комплетан интервју с прослављеном рукометашицом, Катарином Булатовић, погледајте у емисији “Црногорски олимпијци” на званичном YТ каналу РТЦГ-а: https://www.youtube.com/watch?v=BUFabWT39mo.