Anđela Minić

NENAD DULOVIĆ

Vicešampion Evrope i svijeta sanja još veće snove

Iza karate šampiona Nenada Dulovića je izvanredna takmičarska sezona. Srebrne medalje sa Svjetskog i Evropskog prvenstva u jednoj sezoni motiv su više da nastavi da niže reprezentativne uspjehe. Konstantno održavati formu na toliko visokom nivou nije lako. Iako je prije dvije godine bio na pragu odustajanja, šampionski duh spriječio ga je da se povuče. Kako kaže u razgovoru za Portal RTCG, cilj je zlatna medalja sa velikih takmičenja.

U jednom takmičarskom ciklusu ostvarili ste vanserijski uspjeh - postali ste vicešampion svijeta i Evrope. Koliko Vam znači ovo postignuće?

Ovaj takmičarski ciklus, tačnije ovu sezonu odradio sam odlično. To me raduje najviše iz razloga što sam prije Svjetskog prvenstva čak godinu i po - dvije, bio van karatea. Razmišljao sam i o potpunom povlačenju iz ovog sporta, zato što sam bio povrijeđen i udaljen od svega toga. Ali sam pokušao ponovo, dao sebi šansu, nastavio da radim, bio u kategoriji do 67 kilograma,  tu i ostao.   Rad se isplati, stvarno. Poslije duže pauze sam došao, vratio se i napravio ovakav rezultat. Oduvijek sam smatrao za sebe da mogu to da postignem i jednostavno zbog tih stvari mi je svaka pobjeda i svaka medalja neprocjenjivo draga i uživam u svemu tome.

Zlatne medalje su za dlaku izmakle, je li to ostavilo gorak ukus?

Očigledno nije dobro išlo u oba finala. Ja sam dao maksimum i sve od sebe. Obzirom da je moj stil borbe takav da uvijek pravim pritisak, da kažnjavam greške protivnika, da se borim, da im ne dozvoljavam previše prostora da koriste  -  nijesam neko koga je lako pobijediti. Od Stivena Da Koste izgubio na neki način veoma čudan što se tiče  suđenja, i onda Evropsko prvenstvo takođe, bio je jedan - jedan rezultat, ali eto protivnik je imao prednost prvog poena. Tu sam poražen samo zbog pravila. 

Ja sam pokušavao, ali nije išlo, nije bilo kao prethodnih dana što sam radio pojedinačne mečeve, kvalifikacione, do finala, tako da ne žalim. Ostaje gorak ukus definitivno, ali ne žalim, nemam za čime da žalim, napravio sam odličan rezultat, treba samo da idem dalje.

Ovi mečevi trebaju mi biti pokazatelj da zapravo ja to mogu i da to zaslužujem.

Moj cilj je zlatna medalja u nastavku karijere, i jedva čekam ponovo da imam nastup i ponovo da pokažem svoje kvalitete. 

Šta je sve potrebno uskladiti da bi se održao tako visok nivo spremnosti za takmičenja? Koliko je "glava" bitna u karateu?

Pa sve je potrebno uskladiti. Sve što drugi ne rade, vi morate da radite. Vi se krećete po tim takmičenjima, vidite šta drugi rade. Morate da znate koliko da radite više, kako da radite bolje i kako da radite na sebi. Morate to da uskladite. Morate da uskladite svoj dan, svoje obaveze, da više odmarate, da više spavate, da više i zdravije jedete.

Gledam da treniram više nego bilo ko u sali, da uđem prvi a da izađem zadnji. To možda nema neki veliki benefit za moje tijelo, ali za glavu ima. Znači ja sam redovno taj koji će da ostane kad svi idu u kući da odmaraju, da se tuširaju i da spavaju. Ja sam i dalje u sali. Ostao sam da radim neke stvari koje su meni bitne. I to me nenormalno jača psihički, i ta "glava" u karateu je mnogo bitna.

Evo na primjer, na Svjetskom prvenstvu sam bio u boljoj formi jer sam radio bolji karate, više karatea. A ovaj put sam se više posvetio fizičkim pripremama, jer mi je zapravo bilo potrebno. Ali Evropsko prvenstvo sam odradio na glavu, na iskustvo, na smirenost.

Nijesam koristio nešto previše snage, i nijesam se trošio u toku mečeva, ali zapravo sam ih pobjeđivao, jer sam imao iskustvo, što nijesam imao u mlađim danima. Vidim da je to lijepa stvar i da se osjećam baš ugodno u toku mečeva. Tako da definitivno da će to da ide iz godine u godinu još bolje i bolje i samim tim će rezultati biti bolji i bolji.

Karate ste počeli da trenirate sa 11 godina. Zašto Vas je privukao, a zašto zadržao ovaj sport?

Imao sam  11 godina kada mi se drug iz ulice pohvalio da trenira karate, a ja sam uvijek volio borilačke sportove, borilačke filmove, anime serije i sve vezano za to. Molio sam kući da me puste da treniram, i uprkos prvobitnom skepticizmu upisali su me na karate. Svaki trening sam jedva čekao da dođe.

U početku sam tri puta nedjeljno imao treninge, a ja sam stvarno  želio da idem konstantno i da se dokazujem. Htio sam da se dokažem treneru, da vidi da sam dobar i da me  pusti  da treniram u tu grupu u koju sam ja želio. I tako je i bilo. I onda se stvarno pokazalo da imam talenat, da imam hrabrosti. I tako je započela ta sva priča.

Pravila karatea često zbunjuju laičku javnost, kako im ih priblžiti? Bi li pojašnjenje pravila doprinijelo popularizaciji ovog sporta?

Definitivno da da. Nije dobro što karate ima toliko promijenjenih pravila u relativno kratkom vremenskom periodu. U zadnjih deset godina se promijenilo sigurno desetak vrsta suđenja. Znači, to je nenormalno, to ne možete da objasnite čovjeku koji trenira taj sport, a kako da objasnite čovjeku koji želi da gleda to i da dođe da isprati takmičenje.

Mnogo je čudno, mnogo ima pravila, to zvuči malo i smiješno, ali neki takmičari ne znaju pravila. U tom dijelu krivim takmičare, jer  morate i vi sami neka da se uputite u sve to, ali jednostavno moraju da se informišu i klubovi i savezi. Karate savez nama pokušava da objasni, baš uvijek da nam javi kad su nova pravila, ali definitivno mijenjaju ih  svako malo i teško je objasniti to ljudima.

Ukoliko bi u toku emitovanja karate mečeva u studiju bio čovjek koji se bavi karateom, on bi možda mogao laičkoj javnosti da objasni pravila. 

Kakav je odnos države prema ovom sportu? U kom dijelu bi se mogao unaprijediti?

Odnos države prema ovome sportu je sasvim korektan što se tiče odnosa prema Savezu i prema takmičarima. Ali karate više nije olimpijski sport nakon OI u Tokiju i krivo mi je zbog toga. Nagrade sportistima su drastično manje nego kad su u pitanju olimpijski sportovi i vi od karatea ne možete da živite. Ja ne primam nijednu stipendiju osim od Karate Saveza, koje je obezbijedilo Ministarstvo sporta, a te stipendije su veoma  male po pojedincu.

Nadam se da može nešto da se promijeni povodom toga. Imam takve rezultate i planiram još da ih pravim, i mislim da država treba da pomogne. Smatram da smo mi kao sportisti ambasadori ove zemlje. Ja kao vicešampion svijeta i Evrope nemam riješeno stambeno pitanje, volio bih da mi država tu pomogne, volio bih da mi pomogne oko većih tih stipendija.

Ja ću imati priliku i to njima lično da kažem, da tražim ono što mislim da me sleduje jer predstavljam Crnu Goru na prelijep način i smatram da za jednog sportistu koji pravi rezultate, eventualno dvojicu, nije mnogo državi da obezbijedi neke stvari kao što su stambeno pitanje i veće stipendije.

Mislim da to nije problem, ali eto, možda neko misli da ne zaslužujem, neko da zaslužujem, u to ne ulazim, mišljenja su različita, ali mislim da bi sportisti bili motivisaniji da čuju da neko može da riješi stambeno pitanje zbog ostvarivanja rezultata. Vjerujte mi da bi sigurno bilo više motivacije, više potpore za rad.

Kakvi su naredni planovi i koja Vas takmičenja očekuju u narednom periodu?

Nemam previše obaveza do kraja godine. Imam  da odradim par kampova, možda par takmičenja koja su međunarodna. Takođe će Karate Savez i da organizuje seminar sa turskim bivšim šampionom Alagasom, i tu ćemo  imati neke novitete da naučimo. 

Sljedeća godina će da bude baš intenzivna za mene.

Imam Balkansko prvenstvo, Evropsko,  imaću Svjetske igre, tu nastupa osam najboljih u kategoriji.

To će biti toku ljeta u Kini i na kraju će biti Svjetsko prvenstvo u Kairu, u Egiptu.

Očekuje me dug put, biće  sigurno par Premier liga, granprijeva. Biće to sve na svjetskom nivou i nadam se da će to sve proći kako treba.