B.Bu. [ Blic ]

DRUGA STRANA PRIČE

Ko­li­ko je isti­nit film „Bru­ta­li­sta”

Lik La­sla To­ta za­sno­van je na ne­ko­li­ko ključ­nih je­vrej­skih umjet­ni­ka bru­ta­li­stič­kog po­kre­ta ko­ji su na­pu­sti­li Evro­pu prije Dru­gog svjet­skog ra­ta i ni­su do­ži­vje­li Ho­lo­ka­ust. Me­đu nji­ma su Esto­nac Luj Kan, Mis van der Roe i, po­seb­no, Mar­sel Bro­jer.

Ka­da je La­slo Tot pr­vi put ugle­dao nju­jor­ški Kip slo­bo­de u po­čet­noj sce­ni fil­ma „Bru­ta­li­sta” Brej­di­ja Kor­be­ta, bio je okre­nut na­o­pač­ke. Go­di­na je 1947. i Tot, ma­đar­sko-je­vrej­ski ar­hi­tek­ta ko­ji je pre­ži­vio Ho­lo­ka­ust, sti­gao je da za­poč­ne no­vi ži­vot u SAD. Či­ni se da je kip okre­nut na­o­pač­ke sa­mo zbog To­to­vog ne­zgod­nog ugla gle­da­nja, ali vi­zu­el­na in­ver­zi­ja ame­rič­ke isto­rij­ske tač­ke do­bro­do­šli­ce za imi­gran­te upo­zo­ra­va da ovaj film ni­je pri­ča o uspje­šnom ostva­re­nju ame­rič­kog sna.

„Bru­ta­li­sta” (Oskar za naj­bo­ljeg glum­ca – Ej­dri­jen Bro­di, ko­ji igra To­ta – naj­bo­lju fo­to­gra­fi­ju i naj­bo­lju ori­gi­nal­nu mu­zi­ku, prim. red.) upr­kos svom isto­rij­skom okru­že­nju, pred­sta­vlja fik­tiv­nu pri­ču. Tot, ko­ji je pre­ži­vio stra­ho­te kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra Bu­hen­vald, bio je na­sil­no odvo­jen od svo­je že­ne Er­že­bet (Fe­li­si­ti Džons) to­kom ra­ta i ga­ji na­du da će mu se i ona pri­dru­ži­ti. U svo­joj pred­rat­noj ka­ri­je­ri bio je sjaj­ni stu­dent Ba­u­ha­u­sa u Nje­mač­koj i ar­hi­tek­ta mo­der­ni­stič­kih jav­nih zgra­da u Bu­dim­pe­šti. Ali To­to­ve na­de da će iz­gra­di­ti no­vi ži­vot u ta­ko­zva­noj ze­mlji mo­guć­no­sti ilu­zor­ne su.

Na­kon što je ra­dio kao fi­zič­ki rad­nik, pro­na­la­zi po­kro­vi­te­lja u pred­u­zet­ni­ku iz Pen­sil­va­ni­je Ha­ri­so­nu Li­ju van Bu­re­nu (Gaj Pirs), ko­ji mu na­ru­ču­je iz­grad­nju ve­li­kog spo­me­ni­ka, ali To­tu po­sta­je sve ja­sni­je da je on je­vrej­ski aut­saj­der u ovom ru­ral­nom bije­lom pro­te­stant­skom dru­štvu. Po­ro­di­ca Van Bu­ren ga mal­tre­ti­ra emo­ci­o­nal­no, a u jed­noj uža­snoj sce­ni i fi­zič­ki. „Mi te to­le­ri­še­mo”, ka­že po­dru­glji­vo Van Bu­re­nov sin pre­da­tor Ha­ri (Džo Al­vin) ar­hi­tek­ti, na­vo­de­ći To­ta da u raz­go­vo­ru sa že­nom u oča­ja­nju za­klju­či: „Ne že­le nas ov­dje.”

Kon­cept ame­rič­kog sna pr­vi put je po­pu­la­ri­zo­vao pi­sac Džejms Tra­slou Adams 1931. go­di­ne na vr­hun­cu Ve­li­ke de­pre­si­je. Ide­al je da u SAD sva­ko ima slo­bo­du i pri­li­ku da stvo­ri bo­lji ži­vot za se­be, ali Kor­bet, i sam Ame­ri­ka­nac, u svom fil­mu od tri i po sa­ta raz­bi­ja tu ide­ju. „Ame­rič­ki mit je ne­što što se ne de­mi­sti­fi­ku­je če­sto, po­seb­no u ova­kvoj baj­ci o ’do­la­sku u Ame­ri­ku’ ko­ju smo vi­đa­li ka­ko se po­na­vlja”, ka­že Kor­bet za Bi-Bi-Si. „Da­kle, mi­slio sam da je va­žno, čak i u na­ra­tiv­nom smi­slu, po­nu­di­ti pri­ču ko­ja po­či­nje na po­zna­toj te­ri­to­ri­ji, ali ko­ja za­vr­ša­va na ma­lo po­zna­tim mje­sti­ma.”

To­to­va bor­ba da iz­gra­di ne­što traj­no i isti­ni­to što od­go­va­ra nje­go­voj vi­zi­ji, pri­ka­za­na u „Bru­ta­li­sti”, me­ta­fo­ra je za sve umjet­ni­ke, uklju­ču­ju­ći i sa­mog Kor­be­ta. Au­tor je raz­ra­đi­vao film se­dam go­di­na sa spi­sa­te­lji­com i part­ner­kom Mo­nom Fa­stvold, a na ovo­go­di­šnjoj do­dje­li na­gra­de Zlat­ni glo­bus odr­žao je stra­stve­ni go­vor u ko­jem je ape­lo­vao na re­ži­se­re da za­dr­že kre­a­tiv­nu kon­tro­lu nad svo­jim fil­mo­vi­ma. Ali Kor­bet je re­kao da je, in­spi­ri­san ar­hi­tek­ton­skim po­kre­tom bru­ta­li­zmom iz pe­de­se­tih, ta­ko­đe imao na­mje­ru da na­pra­vi me­ta­fo­ru o to­me ka­ko is­ku­stvo imi­gran­ta mo­že bi­ti pa­ra­lel­no sa umjet­nič­kom bor­bom.

„Film go­vo­ri o to­me ka­ko umjet­nič­ko is­ku­stvo i is­ku­stvo imi­gran­ta idu no­gu uz no­gu, što zna­či da, ge­ne­ral­no, ako se ne­ko pre­se­li u ne­ko pri­grad­sko na­se­lje u Ame­ri­ci, a ne iz­gle­da kao svi dru­gi – zbog bo­je ko­že ili zbog svo­jih vje­ro­va­nja ili tra­di­ci­je – svi že­le da od­ba­ce”, iz­ja­vio je Kor­bet za „Ho­li­vud re­por­ter”. „Sa bru­ta­li­zmom pe­de­se­tih, ka­da su lju­di po­di­za­li ove spo­me­ni­ke, mno­gi­ma se ja­vlja­la že­lja da ih od­mah sru­še... Bru­ta­li­stič­ka ar­hi­tek­tu­ra je re­pre­zent ne­če­ga što lju­di ne raz­u­mi­ju i što že­le da sru­še i iz­lo­me.”

Ge­ne­ra­cij­ska tra­u­ma

Ovaj ar­hi­tek­ton­ski stil ko­ji je na­stao u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji pe­de­se­tih go­di­na, po­znat po svo­jim be­ton­skim kon­struk­ci­ja­ma, gru­bim tek­stu­ra­ma i ge­o­me­trij­skim for­ma­ma, na­dah­nuo je kre­a­ci­ju Kor­be­ta i Fa­stvol­do­ve, je­vrej­skog imi­gran­ta La­sla To­ta, ko­ji sav svoj bol od Ho­lo­ka­u­sta pre­ta­če u po­ku­ša­je da ostva­ri gi­gant­ski spo­me­nik u no­voj ze­mlji ko­ja ga ne pri­hva­ta.

Kor­bet ka­že da vje­ru­je da po­sto­ji ve­za iz­me­đu po­slije­rat­ne psi­ho­lo­gi­je i ar­hi­tek­tu­re. „Mi­slio sam... Mi­slim da je vrije­me za film o bru­ta­li­zmu”, ka­že Kor­bet za Bi-Bi-Si. „Či­tao sam mno­go na ovu te­mu, a po­sto­ji i iz­van­red­na knji­ga aka­de­mi­ka Žan-Luj Ko­e­na pod na­zi­vom ’Ar­hi­tek­tu­ra i uni­for­ma’, ko­ja za­i­sta pre­i­spi­tu­je od­nos iz­me­đu po­slije­rat­ne psi­ho­lo­gi­je i po­slije­rat­ne ar­hi­tek­tu­re, i na­či­ne na ko­je su ma­te­ri­ja­li ko­ji su raz­vi­ja­ni za ži­vot to­kom ra­ta na kra­ju ugra­đe­ni u mno­ge od ovih zgra­da pe­de­se­tih go­di­na.”

Kor­bet ima je­vrej­sko po­rije­klo pre­ko maj­ke, ali ka­da ga je ne­dav­no „The Je­wish Chro­nic­le” pi­tao da li je film od­raz ra­stu­ćeg an­ti­se­mi­ti­zma, od­go­vo­rio je: „Film go­vo­ri o ge­ne­ra­cij­skoj tra­u­mi... Is­ku­stvo imi­gran­ta je uglav­nom uni­ver­zal­no. Ne znam ni­ko­ga ko­ga to ni­je po­go­di­lo ili či­ju po­ro­di­cu to ni­je po­go­di­lo, na ovaj ili onaj na­čin.”

Raz­log za­što je od­lu­čio da na­pra­vi svo­ju pri­ču o ma­đar­skom Je­vre­ji­nu bio je, ka­že, da dâ svo­je­vr­sni omaž ču­ve­noj ško­li Ba­u­ha­us, ko­ju je dva­de­se­tih u Vaj­mar­skoj Nje­mač­koj osno­vao Val­ter Gro­pi­jus i u ko­joj su se po­ja­vi­le mno­ge ide­je u ve­zi sa bru­ta­li­stič­kom ar­hi­tek­tu­rom. „U ško­li Ba­u­ha­us, prije ne­go što su je na­ci­sti za­tvo­ri­li 1933. go­di­ne, pre­te­žno su bi­li Je­vre­ji iz cen­tral­ne i is­toč­ne Evro­pe”, ob­ja­šnja­va Kor­bet. On do­da­je da je pi­tao Ko­e­na da li po­sto­ji pri­mjer iz stvar­nog ži­vo­ta jed­nog ar­hi­tek­te ko­ji je pri­ka­zan kroz To­to­vo pre­ži­vlja­va­nje to­kom na­ci­stič­ke oku­pa­ci­je i za­to­če­ni­štva. „Ali u stvar­no­sti”, ka­že Kor­bet, „ne po­sto­je stvar­ni pri­mje­ri da je bi­lo ko od njih za­gla­vio u bla­tu ra­ta, pre­ži­vio i po­tom po­no­vo us­pio da na­sta­vi svoj rad.”

Umje­sto to­ga, lik La­sla To­ta za­sno­van je na ne­ko­li­ko ključ­nih je­vrej­skih umjet­ni­ka bru­ta­li­stič­kog po­kre­ta ko­ji su na­pu­sti­li Evro­pu prije Dru­gog svjet­skog ra­ta i ni­su do­ži­vje­li Ho­lo­ka­ust. Me­đu nji­ma su Esto­nac Luj Kan (ko­ji je emi­gri­rao u SAD kao dije­te u pr­voj de­ce­ni­ji 20. vije­ka), Mis van der Roe, ko­ji je do­šao u SAD tri­de­se­tih, i po­seb­no Mar­sel Bro­jer, ro­đen u Ma­đar­skoj, ko­ji je pro­jek­to­vao Mu­zej Met Bro­jer u NJu­jor­ku. Nje­mu je, ka­že Kor­bet za Bi-Bi-Si, Gro­pi­jus po­mo­gao u SAD 1937. go­di­ne, ali, do­da­je on, „mno­gi dru­gi ni­su bi­li te sre­će”.

Ne­ki struč­nja­ci ko­ji se ba­ve ar­hi­tek­tu­rom uo­či­li su slič­no­sti iz­me­đu To­ta i Bro­je­ra, uklju­ču­ju­ći Bro­je­ro­vu re­al­nu bor­bu za re­a­li­zo­va­njem pro­jek­ta cr­kve u sti­lu bru­ta­li­zma, opa­ti­je Sve­tog Jo­va­na u Mi­ne­so­ti, što je vje­ro­vat­no ve­za sa hri­šćan­skom cr­kvom i dru­štve­nim cen­trom či­ju je iz­grad­nju u Pen­sil­va­ni­ji Van Bu­ren na­ru­čio To­tu. Ne­ki ar­hi­tek­ti su film že­sto­ko kri­ti­ko­va­li zbog to­ga što ne od­go­va­ra stvar­no­sti. Oni is­ti­ču da su ovi kon­kret­ni je­vrej­ski ar­hi­tek­ti ko­ji su do­šli u SAD „iz­gra­di­li ve­o­ma uspje­šne ka­ri­je­re, do­bi­ja­li mje­sta de­ka­na na glav­nim uni­ver­zi­te­ti­ma i ob­li­ko­va­li na­red­ni vijek sa­vre­me­ne ar­hi­tek­tu­re. Ni­ko ni­je mo­rao da če­ka u re­du za hljeb [kao što je Tot mo­rao u filmu].”

Me­đu­tim, ni­je­dan Kor­be­tov film do sa­da ni­je imao pro­ta­go­ni­ste iz stvar­nog ži­vo­ta („The Child­hood of a Le­a­der” iz 2015. pred­sta­vlja pri­ču o dje­ča­štvu fik­tiv­nog fa­ši­stič­kog dik­ta­to­ra, a „Vox Lux” iz 2018. pri­ču o iz­mi­šlje­noj pop zvije­zdi), te on za Bi-Bi-Si ka­že da je i „Bru­ta­li­sta” „vir­tu­el­na isto­ri­ja”. Umje­sto to­ga, na­po­mi­nje, že­lio je da oda po­čast oni­ma či­je je dje­lo iz­gu­blje­no u Ho­lo­ka­u­stu. „Moj pro­duk­cij­ski di­zaj­ner Džu­di Be­ker i ja smo po­gle­da­li mno­ge ne­re­a­li­zo­va­ne pro­jek­te di­zaj­ne­ra iz Ba­u­ha­u­sa ko­ji ni­su po­ži­vje­li do­volj­no du­go da bi vi­dje­li te objek­te re­a­li­zo­va­ne”, ka­že on. „O ovom fil­mu raz­mi­šlja­mo kao o spo­me­ni­ku nji­ma i du­ho­vi­ma nji­ho­vog neo­stva­re­nog ra­da.”

Majkl Ber­ko­vic, pro­fe­sor sa­vre­me­ne je­vrej­ske isto­ri­je na Uni­ver­zi­tet­skom ko­le­džu u Lon­do­nu i au­tor knji­ge „Ho­li­vud­ski ne­zva­nič­ni film­ski kor­pus” o je­vrej­skim film­skim stva­ra­o­ci­ma to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, opi­su­je „Bru­ta­li­stu” vi­še kao isto­rij­sku fik­ci­ju ne­go kao pu­ko na­vo­đe­nje či­nje­nič­nih na­ra­ti­va.

„Ono što sam sma­trao naj­im­pre­siv­ni­jim u ve­zi sa ’Bru­ta­li­stom’, po­ma­lo tu­žno je re­ći, je­ste ko­li­ko je Tot bio ja­dan”, re­kao je Ber­ko­vic za Bi-Bi-Si. „I to što mu je bi­lo te­ško da pro­na­đe pr­o­fe­si­o­nal­nu ve­zu i ko­li­ko je za­vi­sio od po­kro­vi­telj­stva. Sma­trao sam da je to osvje­ža­va­ju­će iskre­no u tom po­gle­du.”

Ar­hi­tek­tu­ra je, is­ti­če on, bi­la eta­bli­ra­na pro­fe­si­ja u SAD po­čet­kom 20. vije­ka i ne­ko iz ma­njin­ske gru­pe ili imi­grant vo­dio bi te­šku bit­ku da se tu uklju­či. „To ni­je bi­lo po­lje ko­je bi Je­vre­je ge­ne­ral­no pri­vla­či­lo, jer se na to gle­da­lo kao na ne­što što ni­je baš ta­ko do­stup­no”, ka­že on. „La­ko je go­vo­ri­ti o an­ti­se­mi­ti­zmu [kao uzroku], ali je stvar slo­že­ni­ja: u pi­ta­nju je na­čin na ko­ji su uni­ver­zi­te­ti pri­ma­li stu­den­te. Že­ne su ta­ko­đe u ovu oblast stu­pi­le do­sta ka­sno. Po­sto­ji sa­mo ma­li broj ar­hi­te­ka­ta iz ma­njin­skih gru­pa. Do da­nas vla­da ne­pi­sa­no pra­vi­lo ko­je od­re­đu­je ko mo­že da gra­di i ko ima re­sur­se da to iz­ve­de.”

Ber­ko­vic mi­sli da je uspje­hu Mar­se­la Brojera ve­o­ma zna­čaj­no do­pri­nije­lo to što mu je (ne­je­vre­jin) Val­ter Gro­pi­jus po­mo­gao da obez­bije­di po­zi­ci­je u SAD i is­ti­če da je Luj Kan sti­gao u SAD kao dije­te, da je „stu­di­rao na Uni­ver­zi­te­tu Pen­sil­va­ni­je, elit­noj in­sti­tu­ci­ji ko­ja je bi­la otvo­re­ni­ja za Je­vre­je u SAD od mno­gih dru­gih. On si­gur­no ni­je bio u kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru; dru­ga­či­je is­ku­stvo ni­je mo­gao do­ži­vje­ti”.

An­ti­se­mi­ti­zam u SAD če­tr­de­se­tih

U Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma če­tr­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vije­ka mno­gi vr­hun­ski ame­rič­ki uni­ver­zi­te­ti i da­lje su ogra­ni­ča­va­li pri­jem je­vrej­skih stu­de­na­ta, a ne­ki ho­te­li, po­red dis­kri­mi­na­ci­je cr­nih Ame­ri­ka­na­ca, vo­di­li su i po­li­ti­ku „za­bra­nje­no za Je­vre­je”. Po­sto­je, ta­ko­đe, do­ka­zi da je eks­tre­mi­stič­ka de­sni­čar­ska ir­ska ka­to­lič­ka gru­pa Hri­šćan­ski front to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta na­pa­da­la Je­vre­je, po­seb­no u Bo­sto­nu i Nju­jor­ku. Go­di­ne 1939. pro­hi­tle­rov­ska or­ga­ni­za­ci­ja Ger­man Ame­ri­can Bund odr­ža­la je skup na ko­me je bi­lo pri­sut­no 20.000 lju­di na Me­di­son Skver Gar­de­nu u Nju­jor­ku, sa na­ci­stič­kim ku­ka­stim kr­sto­vi­ma na po­za­di­ni oko li­ka Džor­dža Va­šing­to­na.

„Čak su i le­gen­dar­nom re­di­te­lju Sten­li­ju Kju­bri­ku, ro­đe­nom u Bronk­su u Nju­jor­ku 1928. go­di­ne, zbog nje­go­vog je­vrej­skog po­rije­kla jed­nom od­bi­li da da­ju sto u re­sto­ra­nu”, ka­že isto­ri­čar, aka­de­mik i Kju­bri­kov bi­o­graf pr­o­fe­sor Nej­tan Abrams. Ame­rič­ki avi­ja­ti­čar Čarls Lind­berg je u jed­nom zlo­gla­snom go­vo­ru iz 1941. go­di­ne op­tu­žio Je­vre­je da kon­tro­li­šu ame­rič­ke me­di­je. Abrams tvr­di da je ho­li­vud­ska film­ska in­du­stri­ja, ko­ja je u to vrije­me bi­la u na­sta­ja­nju, a ko­ju su osno­va­li uglav­nom je­vrej­ski imi­gran­ti (se­dam od osam ori­gi­nal­nih stu­di­ja po­kre­nu­li su Je­vre­ji iz is­toč­ne Evro­pe), bi­la ano­ma­li­ja u smi­slu nje­nog uti­ca­ja.

„Ho­li­vud je do­zvo­lja­vao Je­vre­ji­ma da na­pre­du­ju u dje­lat­no­sti u ko­joj ina­če ne bi ima­li pro­hod­nost; bio je vo­ljan da ih pri­hva­ti jer se pr­vo­bit­no sma­tra­lo da je in­du­stri­ja to­li­ko no­va i po­mod­na da ne­će po­tra­ja­ti”, ka­že Abrams za Bi-Bi-Si.

Tot i nje­go­va po­ro­di­ca si­gur­no do­ži­vlja­va­ju an­ti­se­mi­ti­zam u „Bru­ta­li­sti”, i otvo­re­ni i pri­kri­ve­ni. Nje­gov duh se ne­pre­sta­no lo­mi to­kom fil­ma. On sti­že u SAD s na­dom u svo­ju bu­duć­nost, spa­va u ma­ga­ci­nu svog je­vrej­skog ro­đa­ka, ali že­na nje­go­vog ro­đa­ka, ka­to­li­ki­nja, ne tr­pi ga. Usa­mljen zbog že­ne ko­ja je osta­la, ali bez mo­guć­no­sti da je do­ve­de u ze­mlju zbog stro­gih za­ko­na o imi­gra­ci­ji, Tot na­la­zi olak­ša­nje u he­ro­i­nu, a da­nju oba­vlja te­ške fi­zič­ke po­slo­ve da bi pre­ži­vio.

„Za­što ostva­re­ni stra­ni ar­hi­tek­ta uto­va­ra ugalj u Fi­la­del­fi­ji”, pi­ta­nje je ko­je lik Ga­ja Pir­sa po­sta­vlja To­tu ka­da ga pro­na­đe.

Taj Tot, ia­ko že­ljan da se asi­mi­lu­je i uspije, sma­tra da stvar­nost uni­šta­va du­šu. Lik se do­vo­di u ve­zu sa Ej­dri­je­nom Br­o­di­jem, ko­ji je pret­hod­no osvo­jio Oska­ra 2003. za „Pi­ja­ni­stu”, pri­ču o je­vrej­skom mu­zi­ča­ru za vrije­me Dru­gog svjet­skog ra­ta. Nje­go­va po­ro­di­ca ima di­rekt­no is­ku­stvo bje­ža­nja od pro­go­na – Br­o­di­je­va maj­ka je nju­jor­ška fo­to­graf­ki­nja Sil­vi­ja Pla­hi, ro­đe­na u Ma­đar­skoj od maj­ke Je­vrej­ke i oca ka­to­li­ka. U SAD je do­šla pe­de­se­tih kao ti­nej­džer­ka na­kon Ma­đar­ske re­vo­lu­ci­je. Nje­gov otac Eli­ot Bro­di je polj­sko-je­vrej­skog po­rije­kla.

„Bi­lo je mno­go to­ga s či­me sam se mo­gao lič­no po­ve­za­ti: bor­ba mo­je maj­ke, ba­ke i de­de, bjek­stvo od rat­nih ne­da­ća i emi­gri­ra­nje u Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve pe­de­se­tih go­di­na, kao i umjet­nič­ka te­žnja da svo­jim ra­dom osta­vim ne­što od ve­li­kog zna­ča­ja”, iz­ja­vio je za Bi-Bi-Si.

„A po­sto­ji ras­ko­rak iz­me­đu su­ro­ve stvar­no­sti i na­da i sno­va da [Tot] po­bjeg­ne od ugnje­ta­va­nja i ne­vo­lja i da on­da stig­ne u ze­mlju sa ilu­zi­jom o to­me šta se mo­že po­sti­ći. Mi­slim da je dru­ga te­ško­ća nje­go­va žud­nja za osje­ća­jem pri­pad­no­sti i do­mom, po­seb­no ka­da je na­pu­stio mje­sto gde mu je dom od­u­zet. I on­da je tu rad da bi do­pri­nio i po­mo­gao iz­grad­nji na­ci­je, pri če­mu ipak ne bi­va tre­ti­ran sa istim po­što­va­njem i jed­na­kim pri­zna­njem vrijed­no­sti? Mi­slim da je to mno­go.”

Bro­di se ta­ko­đe pri­sje­ća svog dje­tinj­stva i od­ra­sta­nja „u Kvin­su [oblast NJujorka], ko­ji su iz­gra­di­li imi­gran­ti i ko­ji je is­pu­njen lju­di­ma ko­ji uglav­nom odr­ža­va­ju [grad] ne­tak­nu­tim i ži­vim. Od­ra­stao sam shva­ta­ju­ći da je mo­ja maj­ka pro­šla put umjet­ni­ka i asi­mi­lo­va­la se u toj ve­li­koj ze­mlji, a da je pri to­me osta­la stra­nac. A mo­ja ba­ba i moj de­da bo­ri­li su se s je­zič­kom ba­ri­je­rom i pro­na­la­že­njem po­sla ko­ji bi imao smi­sla: Od­ra­stao sam uz njih, a nji­hov put bio je te­ži [od majčinog]”.

„Ti je­vrej­ski imi­gran­ti pr­ve ge­ne­ra­ci­je, ko­ji su pre­ži­vje­li Ho­lo­ka­ust, če­sto su se bo­ri­li iz­nu­tra, pri če­mu su se su­o­ča­va­li sa dru­štve­nim pre­pre­ka­ma”, ka­že Ber­ko­vic. On na­vo­di pri­mjer fo­to­graf­ki­nje ro­đe­ne u Ru­mu­ni­ji Mag­de Šir­tes, ko­ja je pre­ži­vje­la kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor Ra­ven­sbrik i ko­ja je do­šla u Bri­ta­ni­ju na­kon Ma­đar­ske re­vo­lu­ci­je 1956. go­di­ne, ali ko­ja je se­bi od­u­ze­la ži­vot u 51. go­di­ni.

„Njen sin Džordž Šir­tes, uspje­šan pje­snik i pre­vo­di­lac, na­pi­sao je me­mo­a­re ’Fo­to­graf u še­sna­e­stoj’ o svo­joj maj­ci, ko­ja je bi­la ve­o­ma ta­len­to­va­na fo­to­graf­ki­nja, a ko­ja ni­je bi­la u sta­nju da na­sta­vi svo­ju ka­ri­je­ru. Na ne­ki na­čin, ži­vot ko­ji je ima­la sli­čan je pri­či iz ’Bru­ta­li­ste’. Vje­ro­vat­no ve­ći­na Je­vrej­ki ko­je sam gle­dao, a ko­je su bi­le za­i­sta ta­len­to­va­ne fo­to­graf­ki­nje, ni­su bi­le u sta­nju da na­sta­ve svo­je ka­ri­je­re po­slije ra­ta ni u SAD ni u Bri­ta­ni­ji, ma­da su ne­ke od njih us­pje­le.”

Spo­ra pro­mje­na sta­vo­va

„Kao i mno­gi imi­gran­ti ko­ji su bje­ža­li od pro­go­na, i sam La­slo Tot, pri­pad­nik pr­ve ge­ne­ra­ci­je onih ko­ji su pre­ži­vjeli Ho­lo­ka­ust, mo­rao je da poč­ne iz po­čet­ka, če­sto sa dna”, do­da­je Ber­ko­vic. „Što se ti­če Je­vre­ja iz cen­tral­ne ili is­toč­ne Evro­pe ko­ji su ima­li za­ni­ma­nja i ko­ji su emi­gri­ra­li po­slije ra­ta, do­sta njih je ra­di­lo kao ba­tler ili či­stač, a bi­li su ve­o­ma obra­zo­va­ni lju­di. Vo­li­mo da ču­je­mo pri­če o uspje­hu, ali ne ču­je­mo za, re­ci­mo, ne­či­jeg uja­ka ko­ji je bio in­že­njer, a za­vr­šio je či­ste­ći ku­hi­nje.”

„Čak ni no­be­lov­ca ko­ji je pre­ži­vio Ho­lo­ka­ust, pi­sca Eli­ja Vi­ze­la, ko­ji je sti­gao u SAD 1956. go­di­ne, u pr­vim da­ni­ma ni­su slu­ša­li, a on o to­me pi­še”, ka­že pro­fe­sor To­ni Ku­šner, struč­njak za pro­u­ča­va­nje ži­vo­ta iz­bje­gli­ca na Uni­ver­zi­te­tu Sa­u­temp­ton. „Bi­la je to spo­ra pro­mje­na sta­vo­va po­slije ka­snih če­tr­de­se­tih. Ne po­sto­ji ovaj kon­cept ko­ji da­nas ima­mo o čo­vje­ku ko­ji je pre­ži­vio Ho­lo­ka­ust i ko­ji je po­stao va­žna i zna­čaj­na oso­ba. Bi­lo je sa­mo ’na­sta­vi sa svo­jim ži­vo­tom’”, ka­že on za Bi-Bi-Si.

Ka­ko je pri­ka­za­no u „Bru­ta­li­sti”, su­de­ći po to­me ko­li­ko je vre­me­na bi­lo po­treb­no da Er­že­bet Tot (ko­ju igra Fe­li­si­ti Džons) do­đe u SAD, i to sa­mo zbog uti­ca­ja Van Bu­re­no­ve po­ro­di­ce, mno­gi je­vrej­ski imi­gran­ti su vo­di­li ve­li­ku bor­bu da uop­šte uđu u ze­mlju. U Ha­ri­so­no­vom iz­vje­šta­ju iz 1945, ko­ji je spro­ve­la ame­rič­ka vla­da ra­di kon­sul­to­va­nja u ve­zi s uslo­vi­ma u ta­ko­zva­nim kam­po­vi­ma za ra­se­lje­na li­ca (rat­ne iz­bje­gli­ce) u Evro­pi, pre­po­ru­ču­je se po­nov­no po­ve­zi­va­nje Je­vre­ja sa po­ro­di­ca­ma u SAD, uko­li­ko ih ima­ju. Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve su pri­hva­ti­le 400.000 lju­di iz­me­đu 1945. i 1952. na­kon do­no­še­nja Za­ko­na o ra­se­lje­nim li­ci­ma, a oko 80.000 njih bi­li su Je­vre­ji.

„Pre­ži­vje­li Je­vre­ji pred­sta­vlja­li su če­tvr­ti­nu ukup­nog bro­ja lju­di u kam­po­vi­ma za ra­se­lje­na li­ca u Evro­pi, ali ma­nje od če­tvr­ti­ne onih ko­ji­ma je do­zvo­ljen ula­zak”, ka­že Ku­šner. „Po­sto­ja­li su od­re­đe­ni ra­sni ste­re­o­ti­pi i pret­po­stav­ke o nji­ma, ide­ja da su Je­vre­ji du­ćan­dži­je, sit­ni tr­gov­ci, kro­ja­či, ne­spo­sob­ni da bu­du far­me­ri ili da ra­de na ze­mlji, da u osno­vi ni­su pro­duk­tiv­ni.”

„Osta­jao je i ve­li­ki pro­blem ka­ko pro­ći svu pa­pi­ro­lo­gi­ju i pro­ce­du­re ko­je ste mo­ra­li da oba­vi­te da bi­ste ne­ko­ga pre­ba­ci­li”, do­da­je Majkl Ber­ko­vic. „Mo­ja po­ro­di­ca je ima­la ro­đa­ku ko­ja je pr­vo bi­la iz­bje­gli­ca u Bri­ta­ni­ji i ko­ju su ne­pre­sta­no po­ku­ša­va­li da do­ve­du u SAD. Ni­je im po­šlo za ru­kom da je do­ve­du čak ni iz Lon­do­na. Po­ro­di­ca ni­je ima­la ve­ze. Ako ni­ste ima­li sred­sta­va, ni­ste mo­gli ni­šta ura­di­ti, bi­lo je go­to­vo ne­mo­gu­će.”

Tot na kra­ju ot­kri­va svo­je re­mek-dje­lo u br­di­ma Pen­sil­va­ni­je: zgra­du in­spi­ri­sa­nu na­ci­stič­kim kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma gdje su on i Er­že­bet dr­ža­ni, a na­iz­gled bes­ko­nač­ni hod­ni­ci pred­sta­vlja­li su iz­raz nje­go­ve če­žnje da do­đe do svo­je že­ne. Upr­kos uža­si­ma svih is­ku­še­nja ko­je je pre­ži­vio, sa­ču­vao je či­sto­tu svo­je umjet­nič­ke vi­zi­je. Ta či­sto­ta je ne­što što je po­zna­to Kor­be­tu – na­kon što je se­dam go­di­na po­ku­ša­vao da sni­mi film ko­ji je že­lio, „Bru­ta­li­sta” pred­sta­vlja spo­me­nik po­kre­tu ko­ji je ro­đen kroz bor­bu.