ALEKSANDRINA VUJAČIĆ

"Ne eksperimentišem, živim eksperiment"

Permakultura nije nikakvo romantično sanjarenje, ne moramo ići visoko i daleko, možemo biti permakulturni na bilo kom mjestu i sa bilo kim, kaže dizajnerka permakulture Aleksandrina Vujačić, smatrajući da je permakultura postojala u njenom životu vjerovatno od rođenja, samo što nije znala da se to tako zove. Eksperimentiše na više polja, a biljka kojoj je posebno posvećena posljednje tri godine je spelta.

Gošća emisije Rejting na talasu Radija 98 bila je inženjerka elektrotehnike,profesorica,ekološka aktivistkinja,dizajnerka permakulture,osnivačica Inženjerskog pedagoškog foruma i Akademije za urbani ekološki inženjering,Aleksandrina Vujačić.

Poslednjih pet godina izuzetan predmet Vaše pažnje je permakultura.Šta je to permakultura,važno je da znamo prije nego uđemo u dubinskije slojeve ove nauke ?

Definicije permakulture su brojne.Fokusirala bih se na jednu koja bi možda bila najednostavnija za shvatiti,a zapravo gađa u suštinu.Permakultura je ekološki inženjering sistema,kopiranjem obrazaca iz prirode.Najednostavnije rečeno,dizajniramo bila šta,od nekog građevinskog objekta pa preko situacija u jednoj školskoj učionici,dakle međuljudskih odnosa.Svaki sistem se može dizajnirati tako da bude permakulturan.Permakultura se bazira na principima.To su tri etička i dvanaest dizajnerskih,koji su skroz praktični.Permakultura nije nikakvo romantično sanjarenje,ne moramo ići visoko i daleko,možemo biti permakulturni na bilo kom mjestu i sa bilo kim.

Na koji način ste se zainteresovali za permakulturu ? Kako je u Vašem slučaju krenula sva ta priča,do toga,da ste danas izuzetna edukatorka i dizajnerka permakulture ?

U mom životu,inače sve nailazi nekako slučajno.Iako moji prijatelji kažu da ništa nije slučajno,pa je tako i permakultura naišla.Znate,sličan se sličnome raduje.

Okupio se određen broj ljudi,koji isto misli i onda smo shvatili, da smo zapravo dio jedne globalne priče koja ima svoje ime i prezime.Na neki način smo se uvezali u taj jedan globalni sistem i razmjenjujemo iskustva.Permakultura je postojala u mom životu vjerovatno od mog rođenja,samo što nisam znala da se to tako zove.

Znanja o permakulturi,na sjajan način ste primijenili u svom dvorištu i svom domu.U jednom potpuno urbanom okruženju i u neposrednoj blizini višespratnica osmislili ste krajnje zanimljive koncepte.O čemu je riječ ?

Nema ništa pri tome što će da bude uskoro,ali u ovom trenutku,odnosno,sve što sam radila unazad pet godina,trebalo je u sebi da inkorporira neki edukativni moment.Znači,od kupatila koje sam napravila od slomljenih pločica,zajedno sa svojim prijateljima,za koje je trebalo mnogo više vremena,truda i rada,nego da sam napravila standardno, je zaista prekrasan primjer reciklaže.Tu je i staklenik koji pravim od staklenih boca,tegli,dakle,opet reciklaža,preko posebne peći za grijanje koju zovemo raketna peć.Nije to moj izum.Internet je prepun tih projektnih rješenja.Raketna peć radi na potpuno drugačijem principu u odnosu na klasične i troši mnogo manje goriva.Trenutno eksperimentišem sa kompostiranjem,sa gajenjem gljiva,sa akvaponikom.Najinteresantniji je eksperiment i traje dosta dugo,zadnjih tri godine,sa jednom vrlo interesantnom biljkom,zapravo prapšenicom koja se zove spelta i u zadnjih pola godine,uspjela sam da proizvedem sok od mlade speltine trave,koji bi trebalo tom jednom projektu koji sam nazvala ,,Akademija za urbani ekološki inženjering”,da obezbijedi i neka materijalna sredstva,pošto je već došlo vrijeme da su ideje brojne a moja plata premala da bi sve to mogla da izdrži.Tu su i solarni bojleri.Dva različita sistema za solarno grijanje vode.Pasivno grijanje vode,skroz.Zbog toga su moji računi za vodu prepolovljeni.Mogu da kažem da su svi dobrodošli koji žele da pogledaju koliko tu ima različitih instalacija.

Pokrenuli ste i ,,Akademiju za urbani ekološki inženjering”.Što se sve to radi u okviru ove Akademije ?

Ona je iznikla na temeljima svih onih eksperimenata koje sam radila u mojoj kući.Prirodno sam shvatila,da zapravo ne eksperimentišem već da živim eksperiment i da se sve to dešava u domu u kojem spavam,u kojem žive moja djeca i gdje se non stop dolazi, gdje već dolaze ekskurzije i svi gledaju te neke instalacije i ja sam onda shvatila,da je to samo jedna sama po sebi zaokružena priča koja treba da živi i da se razvije.

Dala sam joj možda malo,pretenciozan naziv,,Akademija za urbani ekološki inženjering” a možda i ne.U svakom slučaju,jedna priča u kojoj uživam i koja se potpuno uklapa u sve ono što radim.I u taj pedagoški dio,inženjerski i ekološki.Jedan potpuno zaokružen sistem u kojem želim da pokažem i dokažem da se u urbanim uslovima može živjeti sasvim održivo,da se na jako maloj parceli može prizvesti dovoljno hrane da porodica može da opstane.Ne kažem da se može sve proizvesti ,ali da vam kažem još nešto,da se od toga može čak i zaraditi.

Koliko Vas ispunjava sve ovo čime se bavite ?

Beskrajno.Kada bi mi neko dao mogućnost da sve ponovo izaberem,jedino što bih promijenila je što bih mnogo ranije počela,ali je pitanje da li bi onda to donijelo neki rezultat,jer sve negdje dođe tačno onda kad treba da dođe.

Sanja Pejović, Radio 98