01. 02. 2023. 11:10   >>  13:28

КЊИГА ЖИВКА АНДРИЈАШЕВИЋА

Краљица и њени пријатељи

Италијанска краљица Јелена Савојска сарађивала је са руском царском обавјештајном службом. Прва жена словенског рода на пријестолу у Риму, од удаје до 1916. године, под три кодна имена, педантно је достављала податке од користи за спољну политику Русије. Сву истину о краљици Јелени знали су само руски император Николај II, краљ Никола I, књегиња Милица, шеф руске обавјештајне службе и његов помоћник задужен за западне земље. О свему, до најситнијих детаља, пише историчар Живко Андријашевић у књизи "Краљица и њени пријатељи".

Пише: Влатко Симуновић

ФИКЦИЈА
Фикција пар еxцеланце. Измишљени приповиједни састав. То не заборавите. По стратегији организације текста Андријашевић је написао уникатан и револуционаран роман. Уникатан јер је, за сада, један једини у заданом облику зборника историјских докумената. Револуционаран јер постоји као доказ да је у том облику могуће остварити натпросјечне естетске резултате. Тријумф техницизма писца.

Свака прича има облик историјског документа којој Андријашевић ауторство адресира на личност којој су у историјском времену могли бити доступни људи и догађаји о којима свједочи. Наравно, ако се неко потруди лако ће схватити и да је њен пословни задатак, у реалном историјском контексту, могао је бити да сачине извјештаје за администрацију руске царске обавјештајне службе. Све те приче уоквирене су и читаоцу представљене као Досије Краљице Јелене, свједочанство о раду руске царске обавјештајне службе службе и њеним ефикасним методама, које је Комитет државне безбиједности (КГБ) реконструисао с амбицијом да послужи као архива коју комунисти планирају користити за будуће операције. Шеф КГБ Берија уручио га је Миловану Ђиласу, у априлу 1945. Од тада, до 2012. године чуван је у трезору црногорске СБД. Тада је предат Државном архиву. За све остало што би читалац требао да зна, упутићемо га на наратора и прво поглавље књиге “Краљица и њени пријатељи”.

ЛИКОВИ
Сви ликови, осим наратора и начелника Архива спољних послова Русије др Стјепана Кузмичева, историјске су личности. Добили смо роман о историји каква је она могла бити. Писац гради илузију вјеродостојности беспријекорно. Читаоца држи у чврстом увјерењу да је на извору непатворене, документарне, историјске грађе која му пружа могућност да цјеловито упозна тајне руске политике на Балкану и руске погледе на фамилију Петровић Његош. Тај резултат не може дати било ко. Ако вјерујете да је довољно познавати друштвене структуре из друге половине 19. вијека и дипломатске конвенције тог доба - да неко од нас то покуша?

Андријашевић је смјело закорачио у поље постојеће књижевности. Индивидуално се остварио у односу на традицију. Ријетки су то догађаји у историји црногорске књижевности. Истражујући еволутивне могућности жанра Живко Андријашевић је дошао до рјешења које је без упоришта у грчевитој и китњастој традицији историјског романа. Истовремено, задовољава нормативе “општег” читаоца нашег доба који роман третира као исказ стварности.

СМЈЕЛОСТ
Користећи медијум чисте фикције обликоване мимо постојећих конвенција историјског романа, најутицајнији историограф сугерише могућност да је сва наша историја конструкција. Ако је то интенција његовог књижевног стваралаштва, дефинитивно смо добили нешто значајније од креативног рјешења конкретног књижевног задатка, вербалног подражавања живота, разоноде и бјекства. Добили смо истинолику умјетност, у цјелини сагласну и дејствену. Роман “Краљица и њени пријатељи” наводи нас да видимо оно што нијесмо видјели. Није то мала ствар. Сјећате ли се када сте то посљедњи пут искусили у црногорској књижевности? Је не сјећам. Књигу у шаке.