Nebojša Šofranac

VASKRSENJE BERGAMA

Atalanta ponovo hit

Mali grad Bergamo, tako blizu Milana, a tako distanciran od ove metropole u istorijskom, ideoloskom i fudbalskom smislu, uvijek svoj i otporan na uticaj spolja. Nakon dramatične priče u doba kovida kad je bio najpogođeniji grad na svijetu procentualno servira ponovo nestvarnu fudbalsku priču.

Пише: Nebojša Šofranac Види све колумне

Atalanta je ponovo veliki hit, ponovo se toliko nameće da se o njoj mora pisati kao toliko puta baš u doba kovida koji ih je zapravo i prekinuo da skroz šokiraju Evropu i Italiju te sezone. U Italiji im nisu dali, to se znalo, i kad su došli na drugo mjesto i bili mašina koja melje, u sred ljeta tog 11.jula dva puta su vodili u Torinu protiv vodećeg Juventusa, skroz ih nadigrali ali su svirana dva penala i 2:2 na kraju. A pred zatvaranje stadiona sa četiri gola Iličića pokorili su Valensiju. Kad se konačno nastavilo u avgustu vodili su do 90.minuta protiv moćnog PSŽ-a u Lisabonu, onda znamo što se desilo, ali već nije bilo Iličića, kovid je ostavio duboke rane. Međutim, da bi se ukapirao mentalitet ovog grada i kluba mora se kopati puno dublje, ali da vidimo prvo aktuelnu situaciju.

Ove sezone, u osmoj godini profesora Gasperinija, Atalanta je prolazila kroz razne faze. Sada leti, ali bilo je i čudnih kikseva, već odavno ih ne smatraju favoritima za baš sam vrh kao prije pet godina, nije se znalo šta tačno očekivati. Ipak, i nakon prodaje mnogih bisera, a prije svih Hojlunda za 75 miliona Mančesteru i čudnog tjeranja Zapate u Torino (a ne u Romu), opet su oblikovali tim koji igra fudbal od 360⁰. Prosuli su dosta bodova u prvenstvu, ali tokom jeseni favoriti su dolazili u Bérgamo i vidjelo se koliko su jaki. Inter se bukvalno provukao 1:2 igrajući na kontranapade, Napoli je takođe slavio 1:2 na debiju Macarija ali bio izrazito inferioran, Juventus je klasičnim bunkerom izborio 0:0, dok je Milan u prekrasnom meču izgubio 3:2.

Sve je to bilo tokom jeseni, a kroz odlične igre u Evropi bilo je jasno da je Atalanta spremna. Međutim, neke ekipe im nisu ležale, poput Bolonje koja je na papiru manje jaka od njih, ali isto veoma organizovana, dobila ih je kući 1:0 u samom finišu, ali i u Bergamu 1:2 velikim preokretom. I tako je Bolonja nadomak trećeg Juventusa, a Atalanta svo vrijeme malo iza. Ali i pored svega, da nisu prokockali nedavno 2:0 i pregršt šansi za 3:0 protiv Verone bili bi već sada na petom mjestu koje i zvanično vodi u Ligu Šampiona. Ovako, nakon vrijedne pobjede u Monci su šesti, samo bod iza Rome koja večeras igra preostalih 18 minuta u Udinama pri stanju 1:1, i realno je da ode na plus 2. Ali već u nedjelju Roma gostuje i posrnulom šampionu Napoliju, i to sa glavom u Leverkuzenu, neće im biti nimalo lako pa Atalanta računa da ih već za tri dana može preskočiti.

Pritom, Atalanta ima i zaostali meč kući baš sa sinoćnjim rivalom Fiorentinom koji će se igrati u najboljem slucaju 22.maja, četiri dana uoči posljednjeg kola, a ako Atalanta izbaci Marselj onda će tog dana igrati veliko finale u Dablinu, a sa Fiorentinom tek 29.maja ili čak 2.juna ako i Fiorentina uđe u evropsko finale, uglavnom nakon što svi ostali završe prvenstvo. To ne bi smjelo, ali viša sila. Ovo samo da se shvati da će Atalanti i svaki meč u prvenstvu značiti puno, jer osjećaju veliku šansu za to peto mjesto i prebogatu novu LŠ, ako prije toga osvoje LE u Dablinu i direktno se plasiraju onda će 22.maja za njih biti trijumfalno gotova sezona. Ali do tada će i u prvenstvu ići maksimalno jer imaju Romu, ali se paze i pozadi, pogotovo zahuktalog Lacija koji se vraća.

Sa Romom vode trku i na frontu LE, narednog četvrtka Atalanta gostuje Marselju, a Roma igra sa svjetskim hitom i rekorderom Leverkuzenom. Po svemu šanse Atalante su veće, ali moglo bi se desiti italijansko finale Roma-Atalanta kao u 90-im godinama u sjaju italijanskog fudbala. Tako bi već u Dablinu rješavali direktnu LŠ, a logično bi bilo da onaj koji izgubi onda zgrabi peto mjesto, pa bi Italija imala čak šest timova u LŠ. Atalanta je već izašla četiri puta na kraj sa Sportingom iz Lisabona koji je apsolutno dominantni tim u Portugalu ove sezone. Još u oktobru su ih iznenadili dominantnom pobjedom tamo, onda u novembru zakucali prvo mjesto teškim remijem kući, a početkom marta opet blistali u Lisabonu u prvom meču osmine gdje ih je sudbina opet spojila. Bilo je 1:1, ali čak četiri stative Atalante, ponovo svi u čudu, jer u tom prelazu februar -mart Atalanta je svaka tri dana igrala u nizu sa Milanom, Interom, Sportingom, Bolonjom, opet Sportingom, Juventusom i Fiorentinom.

Dugo je Gasp proklinjao taj 28.februar kad su ih natjerali da igraju zaostali meč sa Interom zbog Super Kupa, ali sve su izdržali, a u revanšu još jednom preokretom srušili Sporting 2:1 i pokazali im da su bolji. Ali nakon Sportinga pao je i Liverpul, koji je tada slovio za najbolji tim svijeta uz Siti, a evo samo 15 dana kasnije se trese u krizi.

Na dan meča na Enfildu nema osobe na svijetu koja bi tipovala i vjerovala u 0:3 za Atalantu, a ipak se desilo u jednoj dijamantskoj igri sa jos 5-6 velikih šansi, o tome se premalo i pričalo, a fenomenološki je izuzetno za fudbal. I sastav i želja koju je Liverpul pokazao u revanšu i nakon Klopa na svom oproštaju idu pravo u istoriju. I jasno, sad kad su u polufinalu sa Marseljom koji jeste izbacio Viljareal i Benfiku, ali opet posustaje jako u Francuskoj, ovo je za Atalantu mega prilika, jednostavno su bolji. Prije 36 godina su igrali polufinale Kupa Kupova sa Mehelenom, tamo izgubili 2:1, kući vodili dugo 1:0 i vladali, finale je bilo tako blizu, ali neiskusno izgubili 1:2. Da se zna, Mehelen je onda osvojio taj KPK 1988 u finalu sa Ajaksom, pa je osvojio i Super Kup protiv šampiona Evrope PSV-a, pa je opet igrao polufinale KPK 1989 sa Sampdorijom i epsko četvrtfinale KEŠ 1990 sa velikim Milanom. Atalanta je te 1988 bila posljednja italijanska nada, a sve je to uradila kao drugoligaš! Zato se već tada puno pričalo o čudu iz Bergama. A upravo od naredne sezone 1988/89 Italija je počela 11 godina nestvarne dominacije u svim Evro kupovima.

Atalanta sad ima najveću šansu ikada za svoje prvo evropsko finale. Kada pričamo o tim godinama, to je bila prva zlatna era ovog kluba. Naime, oni su 1987. ispali iz lige, ali su došli do finala kupa. Tu nisu imali šansi protiv Maradone i novog šampiona Napolija, izgubili su prvi meč 3:0, a onda u vreloj noći 13.juna 1987, pokušali sve kod kuće, ali izgubili 0:1. Bila je to dupla kruna za Napoli, podvig koji je do tada napravio samo Torino 1943 i Juventus 1960! Totalna rijetkost u Italiji. Ali kako je Napoli išao u KEŠ, znalo se da Atalanta ide u KPK iako se seli u Seriju B. I taj sjajni evropski put im je dao zamah da se odmah vrate u Seriju A, ušli su zajedno sa Majfredijevom Bolonjom juna 1988. Vodio ih je majstor Mondoniko, za njega se vezuje ta era, kao ova sad za Gasperinija.

U sezoni 1988/89 Atalanta je igrala briljantno, Inter je osvojio skudeto sa rekordom, Napoli je bio drugi, a osvojio Kup UEFA, Milan je bio treći, a postao je dominantno šampion Evrope, Sampdorija je igrala blistavo i ušla u finale KPK, Juve je počeo da se vraća, a Atalanta je u svemu tome dugo bila treća (kad je pobijedila Juve u Torinu golom Evaira) i izborila ponovo Evropu. 

Podvig u doba najjače Serije A ikada. Uz Stromberga, Šveđanina koji je bio tu i u drugoj ligi, i Brazilca Evaira, u ljeto 1989, doveli su iz Verone i brzonogog Kaniđu zvanog "el paharo" (ptica), igrača koji će se proslaviti. Nisu stigli daleko u Evropi, ali su bili opet konstantno u vrhu Kalća, Milan i Napoli se borili za títulu, a onda Inter, Juve, Samp i Atalanta! To je sezona 1989/90 kad je Milan ponovo šampion Evrope, Sampdorija osvojila KPK i spremala se za skudeto, a Juve osvojio Kup UEFA i to u finalu sa Fiorentinom. Daleko najjača liga svijeta, a Atalanta treći put u Evropi. E tada, u sezoni 1990/91 su uspjeli izbaciti nekako Dinamo sa Bobanom i Šukerom, i onda stići do četvrtfinala gdje su ispali u derbiju od Intera, potom osvajača.

Mondoniko je, međutim, već bio otišao u Torino i njih doveo do finala UEFA 1992. A Atalantu je tog ljeta uzeo izvjesni Marćelo Lipi i bili su opet hit 1992/93 sa Gancom i Rambaudijem. Tu se od prilike iscrpila prva velika era Atalante, a tri decenije kasnije sve se ponovilo.Gasperini je došao 2016, umalo su ga smijenili nakon šestog kola i poraza od Palerma golom Nestorovskog, jer su bili pri dnu. A onda Perkasi kaže da mora da ostane i počinje šou. Već te sezone 2016/17 su završili četvrti sa rekordom 72 boda, samo su Juve, Roma i Napoli bili ispred. A onda već u septembru pokosili Everton 3:0 u Ređo Emiliji, a u Engleskoj čak 1:5. Bio je to početak uništavanja engleskih klubova kojima intenzitet Atalante najmanje leži. Od tada su stalno u Evropi, ljeta 2018 su morali kroz kvalifikacije, sjetimo se meča sa Sarajevom, kući promašili desetine šansi i uhvaćeni na 2:2, Musemić se baš radovao, ali na Koševu je bilo 0:8 za Atalantu. Tada je malo ko shvatao kakva će sila biti Atalanta.

Krajem avgusta protiv Rome na Olimpiku su rotirali skroz tim, vodili 1:3 sa dva gola Argentinca Rigonija, da li ga se ko sjeća? Prošlo je tu puno i nesuđenih zvijezda, ali Gasp se odlučio za trio Gomez-Iličić-Zapata sa Pašalićem iza, Hateburom i Gosensom na bokovima, Frojlerom i De Ronom kao motorima sredine, a izbacio je sve same talente u zadnjoj liniji, kako je samo prodavao Kaldaru, Kjera, Demirala, Manćinija, Đimsitija..Mogao je i jednog Kesija prodati Milanu nakon samo godinu, i opet je tri puta zaredom ušao u LŠ, 2019, 2020 i 2021! Tri put zaredom u LŠ je puno puno, a koga su sve tu dobijali, dvije nokaut faze sa PSŽ i Realom, na Enfildu su već slavili 2020, sve do onog poraza po snijegu od Viljareala 0:3 decembra 2021.

Polako se Gasp i opraštao od svojih bisera, briljantnog Gomeza otjerao, sa Ilićićem su bile ljudske drame, sad je sklonio i Zapatu, evo i Murijela, Malinovskog prerano jer mogao je još mnoga da pruži, Hojlunda tek što je uzletio, Frojlera isto, Gosensa slično, a sad će i Kopmejnersa kojeg traže svi, i ostale za koje budu velike ponude. Ali zato dovede Lukmena, pa najskupljeg ikad Bilala Turea koji tek počinje da igra, pa Skamaku koji je u životnoj formi, pa De Ketelara kojeg nakon sezone u Milanu nije htio niko na svijetu, a sad čuda radi. Uz klasu Mirančuka, Zapakostu, Pašalića i ostale asove regenerisao je opet strašan tim koji igra po automatizmu. I kao uvijek već ima spremne mladiće za novi ciklus, a mnogi asovi sad žele da dođu u Atalantu.

Gasperini se bio malo zasitio ljeta 2022, ta sezona je čudno završila, promašivali su zicere kao sada Liverpul, gubili dominirane mečeve, izgubivši posljednji kući od Empolija završili su osmi i to je jedina njegova sezona od osam da je ostao bez Evrope. Ali Perkasi ga je ubijedio da ostane i evo gdje su sada. I otac Perkasija je bio tu krajem 80-ih kad je plesao Glen Stromberg, u Bergamu je sve tradicija i porodica.

Na kraju, tu je Kup Italije i finale koje su sinoć maestralno izborili. Nakon lude utakmice četvrtfinala na San Siru kad su preokretom i uz sporne momente prošli Milan, u polufinalu nadjačali Fiorentinu. Poraz 1:0 u Firenci, sinoć odlično poluvrijeme, gol strašnog Kopmejnersa, poništen opravdano evrogol Skamake, onda šanse, igrač više, ali šokantni gol Martineza Kvarte koji je gurao ka finalu Fiorentinu koja takođe već dvije godine igra do kraja na tri fronta. Ali onda je Skamaka pronašao makazice snova, pa u turbulentnoj i spornoj završnici završilo čak 4:1. To je treće finale kupa za ovu generaciju, izgubili su od Lacija 2:0 prije pet godina, a od Juventusa 3:1 prije tri godine. Ali to posljednje čak nije igrano u Rimu već u Ređo Emiliji bez publike, u doba kovida. A sad ce u Rim poći cijeli Bergamo, jos više nego na San Siro i čuveni mec sa Valensijom kad su se masovno zarazili.

Atalanta-Juve 15.maja na Olimpiku je već zaokruženo crvenim flomasterom kao dan istorije i napokon pehara. Ali prvo treba igrati dva meča sa Marseljom i zakazati čak još veće finale u Irskoj, koje bi igrali samo sedam dana nakok ovog u Rimu. Uz drame u prvenstvu kakav je to kraj sezone za Atalantu, koliko istorije jure. Ali ipak nisu bez trofeja kako mnogi pogrešno opisuju, Atalanta je osvojila upravo Kup Italije 1963.godine kad je na San Siru savladala Torino 3:1. Ta davna generacija je podigla pehar 2.juna 1963, i to deset dana nakon što je Milan postao šampion Evrope, a sedam dana nakon što je Inter postao šampion Italije i potom dva puta zaredom šampion Evrope sa Ererom. U momentu kad su milanski timovi zavladali evropskim fudbalom, Atalanta je na San Siru osvojila pehar. Uvijek su bili prkosni i za najteža djela, a sad je ovaj grad koji živi za "La Deu" (Boginju) zaslužio nešto moderno i veliko. Ovaj put ne smije da izmakne, jer da su iz većeg grada bili bi već šampioni Evrope. Ono što je najbitnije, sami sve stvaraju, a načinom na koji igraju uzbudili su Evropu i srušlili milijarde.